Вести
13. 01. 2020.
Луцић и даље не да мира националистима: Две године од смрти легендарног новинара
На данашњи дан, 10. јануара, пре тачно две године, преминуо је Предраг Луцић, новинар, књижевник и један од у(не)редника култног сплитског сатиричног магазина Ферал Трибуне. Две године од његове смрти, оно што је Дује написао и отпевао и даље изазива реакције и нервира националисте.
Ако је Ферал Трибуне највећа рокенрол прича овдашњег новинарства, онда је Предраг Луцић један од најзначајнијих кантаутора, који је волео да пролази кроз разне жанровске и стилске меандре, стварајући себи својствене саундтреке. Луцић је био оно „Лу“ у „Вива Лудежу“, један од тројице најзначајнијих аутора Ферала, уз Виктора Иванчића и Бориса Дежуловића.
У Фералу је Луцић стварао од 1985. године. Најпре се потписивао као Цаптаин А. (инспирација надошла из песме Електричног оргазма), да би после 21. рођендана тинтом на папиру почео да оставља своје име.
И да постоји помало смисла у овој „лудници коју зовемо свијет“, Луцић би данас исписивао неку нову колумну, сатиричну песму, хаику, позоришни комад, ишчекујући свој 56. рођендан. Ипак, смисао се негде загубио, и Луцић је 10. јануара 2018. године преминуо.
Иванчић: Не можеш га ни мртвог припитомити
Како обично бива са великима, а непожељнима, одмах по вести о смрти кренула је национализација Луцићевог дела, па су се тако почели ређати телеграми сућути од оних од којих се то, макар из пристојности, није очекивало – државног врха Хрватске. Говорило се о доприносу и трагу који је Луцић оставио у хрватској култури, док је управо од оних који су успостављали светоназоре те културе Луцић добијао омаловажавања, коверте са судским тужбама…
А ових дана се потврдило колико је Виктор Иванчић био у праву када је написао да Предрага Луцића „не можеш ни мртвог припитомити“, поручујући онима који су, што би рекао Џони, покушали „претворбу сна у убогу ствар“, да су наишли на „жилава мртваца“.
Поново је, игром национализмом задојеног ума, Предрагова сатирична песма „Ићи мићи Ахмићи“ у којој се, уз њему својствену сатиру, приказује однос хрватске политике према Босни и Херцеговини и ратним злочинима ХВО-а, постала актуелна, па је испало да се Луцић некако после смрти претворио у фашисту који вређа Бошњаке.
Дошло је до тога да су људи који су разумели песму, а познавали Луцићев опус, морали да га бране на друштвеним мрежама и порталима. Да је ово где живимо заиста „лудница коју зовемо свијет“, како је то записао у збирци „Мјесец изнад Сплита“, нападнут је човек који је најзаслужнији за објављивање Стенограма о подели Босне. Па ипак, није то ништа ново, јер се иста хајка водила и неколико година раније, те је Предраг написао сам себи одбрану, која важи и у овој 2020:
Ићи мићи Луцићи/ То је писац погрешних ричи/ Које ако ћеш схватити/ Мораш писца умлатит/ Прије него шта почнеш га штит!/ И неће бит мира/ Док постоји сатира/ Док год се море/ У либрима штит/ Овака пародија!/ Не, неће бит мира/ Док рат се пародира/ Док штитиш тог писца/ Литератног злочинца/ Шта рат писмон је водија!
А Стенограми о подели Босне, те пародирање популарних песама, само су мали део Луцићевог стваралаштва. Ко је желео, могао је да чита и хаику – Братство и јединство/ шири се кока/ ко зеница ока – а због Луцићеве игре речи, постоје они којима је управо на помен хаикуа прва асоцијација песмарица, чији ће назив изговорити као неку врсту брзалице – Хаику хаику, јебем ти маику!
Његов пародијски таленат био је у тој мери разгранат да је спајао понекад и неспојиво – на пример М. П. Томпсона и Ленарда Коена: Ој Хрвати, браћо мила из Чавоглава/ Хеy, тхат’с но wаy, тхат’с но wаy, но wаy то саy гоодбyе!
Међутим, Луцић није био „писац тренутка“, који ствара песме чија вредност нестаје оног момента када прође актуелност опеваног и пародираног. И када прави пародију, она је често пародија континуитета ових простора, јер смо осуђени на живљење истих образаца увек изнова: Инвеститор, љубичице плава/ Види шта је поносна држава/ Инвеститор, љубичице смеђа/ Отвори нам продужетак леђа.
Таленат који руши границе
За овог студента режије на београдском Факултету драмских уметности, новоуспостављене границе су биле незамисливе, јер му то једноставно таленат није дозвољавао. Због тога смо могли да читамо његову „Трафику“ у ријечком Новом листу, „Лирику утоке“ у Бетону, „Стенограме и каменограме“ на Радију Слободна Европа, да га слушамо у безбројним варијацијама кабареа са Борисом Дежуловићем (од „Мелодија Бљеска и Олује“, преко „Мелодија творбе и претворбе“, па до „Мелодија коке и Колинде“ и „Мелодија цмеxа и слободе“), да га читамо у Фералу, да захваљујући њему постоји фасцинантна Библиотека „Ферал Трибунеа“ у којој су своје место нашли Џон Фанте, Данило Киш, Миљенко Смоје, Филип Давид, Ленард Коен, Бора Ћосић, Арсен Дедић, Богдан Богдановић, Кнут Хамсун, Тома Бебић…
У библиотекама места за Луцића, по свему судећи, још увек нема, а није да нема чиме да допринесе. Наслови „Љубавници из Вероне“, „Сун Тзу на прозорчићу“, „Хаику хаику, јебем ти маику“, „Безгаћа повијесне збиљности“, „Мјесец изнад Сплита“, „Гусле у магли“, „Степ бy степ – Степинац“, „Цервантесов трг“, само су део Луцићевог опуса.
Уосталом, Луцић је изванредан по томе што је кроз деценије рада указивао на травестију национализма у свим појавним облицима, док је инспирацију успевао да пронађе и у досадном политичком језику, иако му је на руку ишла неописива глупост овдашњих „доносиоца одлука“.
Хтео – не хтео, Луцић је успевао да од гована направи питу, чиме се једно време и ревносно бавио бележећи, заједно са Дежуловићем, и „Греатест Схитс – антологију сувремене хрватске глупости“. Све то време успевао је и да створи својеврстан лек за све оне који су обасипани нефилтрираним будалаштинама из медија, јер једноставно није било посетилаца њихових кабареа који добар део времена нису провели у „смехоплачућем“ емотивном стању.
Па ипак, подједнако јединствен, Луцић је био и у „својој озбиљности“. Радећи на комаду „Алан Форд – Повратак отписаних“, који нам добро познате јунаке ставља у контекст избегличке кризе, Луцић један сонг у представи завршава веома потресним стиховима, којима указује на сав јад човека у избеглиштву:
Медитеран/ На обали човјек чека/ Медитеран/ Да уновчи свог човјека.
Тог 10. јануара 2018. године „мјесец изнад Сплита“ био је тек напола видљив. Температура крај обале била је пријатна, а учитељице су, можда, ђацима у школи поручивале да се насмеју, јер је тај датум уједно и Светски дан смеха. На Светски дан смеха преминуо је онај који је доносио „смијех слободе“ у наше животе, и који нам је указао зашто су редикули благо:
Луђаци
Они су свјетлост свијета
Ми гледамо
А они виде
Ми се смијемо
Они су смијех
Њихова лудост нам
Отвара врата
Из луднице
Коју зовемо
Свијет.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.