Вести

05. 01. 2020.

Аутор: Ивана Кордић Извор: Данас

Интервју за Данас - Новинар портала 021

Зоран Стрика: Ниједна власт не жели потпуно слободно новинарство

Овогодишњи добитник награде новосадске новинарске школе „Марина Ковачев“ за најбољег младог новинара, Зоран Стрика разговарао је о условима рада новинара на локалу и значају те прве линије одбране, нападима на новинаре и игнорисању институција када је реч о доказима потеклим из истраживачких редакција.

Медији на локалу свакодневно се суочавају са проблемима недоступности информација које би требало бити доступне, физичким нападима, обрачунима између новинара и политичара, директним и јавним увредама. Међутим, да није новинара који не раде свој посао само у Београду, многе информације од јавног значаја, преступци и кршења закона можда никада не би дошла на дневни ред.

О важности медија и новинара у локалним градовима  и самоуправама широм Србије одлучили смо да разговарамо са новинаром из Новог Сада.

Поводом добијања награде новосадске новинарске школе за најбољег младог новинара истакли сте  да вам је драго што је жири препознао рад локалног новинара, јер су управо локални медији та прва линија одбране јавног интереса. Како је бити прва линија одбране у данашњим околностима?

– Уколико волите оно шта радите и имате вољу за овим послом, онда је занимљиво. Локални медији су заиста важни за свако друштво, они јесу сервис грађанима, јер ту могу да сазнају неке базичне ствари за живот и функционисање у заједници, али они могу да буду и покретач неких мали промена. Најбољи пример за то ми је када је 021.rs објавио да надлежни намеравају да продају део земљишта, малог паркића, како би се проширила пумпа. Грађани су реаговали на то, изашли и утицали на то да се одустане од продаје. Ово је само мали приказ потенцијалног утицаја локалних медија. Међутим, он је неостварив уколико не постоји критична маса грађана који ће да реагује на сазнања медија и потом да делује. Медији не могу да позитивно утичу на нашу стварност ако постоји одсуство грађана, онда могу само да је искривљују, што видим да је случај у Србији.

Још као студент активно сте радили на порталу Универзитетски одјек а након прве године студија 2015. године почели сте рад на новосадском порталу 021. После дугогодишњег рада на локалу како оцењујете данашњи анганжман осталих новинара из других локалних редакција широм земље?

– Једино што могу да оцењујем јесте видљивост, не и ангажман, пошто немам увид у унутрашња збивања локалних редакција. Уз то, питам се колико је неких добрих нових медија пропало само зато што нису успели да се изборе за видљивост услед недостатка средстава за промоцију, што је важна ствар. На медијској сцени Србије можемо да видимо тек неколико локалних медија који су радом стекли одређену видљивост и који су постали релевантни извори информација. Проблем је у томе што не постоји довољно улагања у локалне медије, када то изостане онда немате довољно обучене новинаре за садашње дигиталне услове, а када то не постоји, онда нема ни претерано велике видљивости.

Примили сте награду „Марина Ковачев“. Марина је новинарка из Новог Сада која је млада преминула од рака, њена мајка је више пута истицала проблеме у здравству, а њена ћерка лечена је путем смс порука. Шта је по Вама узрок недовољне бриге о младима? Како коментаришете тренд лечења смс-овима у нашој земљи?

– То показује сву беду наше тренутне ситуације. Колико год се актуелна власт хвалила са растом чувеног БДП-а, животног стандарда и свега осталог, сва прича пада у воду када се постави питање због чега децу морамо да лечимо СМС-овима? Мука вам просто буде када крену да причају о силним новим стадионима у разним градовима или о извиканом „националном“ стадиону, и о милионима евра који би се ту обрнули, а знате да се стадиони напуне само кад долазе европски тимови, док родитељи нечијег детета чекају да им стигне обавештење како је неко на број 3030 или 5757 укуцао шифру за њихово дете. И замислите мучнину родитеља када схвати да не постоји ништа друго него да његово дете добије број и да се нада да ће помоћ стићи на време. Иако постоји Буџетски фонд за лечење деце у иностранству, јасно је да то није довољно, поготово када схватите да је Нови Сад једина локална самоуправа која је до сада уплатила средства у њега. Ипак, када држава закаже не постоји друга опција него солидарност и грађанско ангажовање.

Добитник сте и награде Уније студентских гласила Србије за рад на порталу Универзитетски одјек, 2017. године. Као представник младе генерације новинара колико су по вама млади данас заинтересовани за истраживачки рад и шта је Вас лично привукло да одаберете новинарску професију?

– Постоје млади које су заиста заинтересовани за новинарски позив и који раде одличан посао. Искрено, колико год то тешко било, а помало и наивно, верујем да ће се ситуација поправљати и да већ сада постоји једна нова генерација новинара и новинарки који раде супер посао и који ће тек доћи до изражаја, поготово уколико буду у ситуацији да уређују медије и уколико успеју да остану некомпромитовани. Изазов јесте велик, али немамо много избора него да се надамо, с обзиром на то да ми се чини да смо по питању медијске ситуације негде близу дна и да се у неком моменту мора кренути ка врху. Под условом да дно постоји, наравно.

Која истраживачка прича написана ове године је по Вама од највећег значаја и због чега?

– Без сумње најважнија прича о којој се говорило, у контексту Србије, јесте она која је покренула аферу у вези са трговином оружјем. Важно је и то што се сазнало да је узбуњивач ухапшен, што је јавност на прави начин реаговала и што је он на крају ослобођен прво затворског, а потом и кућног притвора. Било је много тога важног ове године, било је важних ствари које смо сазнали ове године, због којих би неки од надлежних, ако ни због чега другог, а онда из моралних разлога, морали да поднесу оставке на своје функције. У садашњој поставци ствари то је мало илузорно за очекивати.

С обзиром на тренутна дешавања у држави, нападима на новинаре, медијским хајкама која се воде против њих и физичким нападима, како се носите са потенцијалним ризиком који данас доноси новинарска струка и да ли новинари уопште могу да се изборе са неправдом?

– Врхунац бирократског лицемерства је вест да је новинару Милану Јовановићу, којем је запаљен дом, стигао порез на спаљену кућу. Ситуација је много тежа у малим срединама где се сви знају и притисак је много јачи, опаснији и верујем да велики број претњи и притисака на новинаре уопште не стигне до јавности управо из бојазни да би могло да буде само горе по оног ко то пријави. Насупрот томе, Нови Сад је други по величини град и на срећу, осим неколико непријатности, нисам имао већих проблема, али увек лебди то питање када би могли да те провуку кроз блато или заиста нападну. А никада не знате шта би могао да буде окидач за то, да ли нека прича коју сте објавили, интервју који сте урадили или пак питање које сте поставили председнику државе.

Да ли сматрате да је новинарска професија данас довољно цењена у мору таблоидних и лажних вести? Како се Ви борите за свој кредибилитет?

– Штампана издања која себе називају новинама, а потом и њихова интернет издања, апсолутно су срозали сваки углед професије. Не треба да се заваравамо да је то „само сад“, то је један процес који траје, и вероватно никада новинарство на овим просторима није било претерано цењено. Па и Мане Кујунџија из „Зоне Замфирове“ Стевана Сремца поручује новинару да се батали с „писување“ и да постоје „тесни сокаци, буџаци, ћутеци – а тмина је“. И нису џабе Фераловци почетком деведесетих певали о новинама у којима се пола вести крије и у којима нема ничег осим вође и партије: „Буди листак жут и сретан, што се како пири њише. Буди папир тоалетан, којим газда уста брише“. Не видим да се много тога променило данас. Чак и ситуација да у свом том блату израња одређени квалитет није за чуђење, него неминовност која мора да се деси, па тако и у Србији 2019. Што се тиче тога како се борим за свој кредибилитет, није у питању ништа компликовано, учим из грешака и не понављам их и трудим се да посао радим што пристојније могу.

Зашто се институције не оглашавају о доказе новинара, да ли је то пракса на коју морамо да се навикнемо или можемо да утичемо некако на више органе?

– Зато што у већини институција седе људи који су партијском вољом блажени државном сисом. Ту се читава прича завршава. Када имате такву ситуацију онда наравно да нико неће таласати нити ће ићи уз длаку. Омогућиће се тек привид независности код неких минорних ствари, па ће тако Агенција за борбу против корупције да препоручи смену неког функционера из Прахова, али ће бити слепа за неке крупне ствари. Не морамо ни на шта да се навикавамо, али ми као новинари тешко да можемо на нешто да утичемо, можемо да објављујемо приче, да указујемо на корупцију, али ако у јавности не постоји критична маса која ће да се надовеже на новинарска сазнања и бројна питања донесе пред одговорне и створи критичну масу, онда се ништа неће променити.

Као новинар који ради у онлајн редакцији, да ли онлајн новинарство у трци са штампом предњачи и колико је то добро?

– Онлајн новинарство није ни у каквој трци са штампом, јер је оно већ извесно време победник те трке која је кратко трајала. Не видим ту ништа лоше, дигитални свет нам је донео много тога доброг, алати које можемо да користимо су невероватни, начин причања приче је много занимљивији и ако важи оно да је све већ испричано, само се разликује начин на који се нешто каже, онда су нам дигиталне платформе омогућиле да дођемо до нових начина изражавања. Наравно, све има својих мана, али мислим да оно добро што смо добили, уколико искористимо за стварање нечег квалитетно, може све то да засени.

Да ли верујете да ће се  у Србији  створити услови за слободно новинарство? Како свако од нас може да допринесе променама?

– Нисам оптимиста. Иако сам претходно навео да у неком моменту ствари морају кренути ка врху и да већ сада имамо неке добре младе новинаре, мислим да новинарство неће у некој блиској будућности бити у целости слободно. Имаћемо примере доброг новинарства као што имамо сада, имаћемо неке добре истраживачке центре и локалне медије, али јако тешко да ћемо имати потпуно слободно новинарство. То ниједна власт не жели за време свог мандата, а сваки послодавац жели стабилне приходе, и када се ту интереси поклопе, онда нема много простора за таласање. Нада нам је да ће се пронаћи модели који ће омогућити медијима да буду стабилнији и да не зависе од клијената, јавних предузећа, пројектног суфинансирања и да ће се из тога изродити нешто добро што би остали могли да пробају да пресликају. То је један дуг процес, па ми све делује да ћемо дужи период времена имати „златно доба“ у новинарству.