Вести
30. 12. 2019.
Измученој Моники најмање од свега требају питања гладних новинара и светла блицева
Фотографија пронађене Монике Каримановић (12) ошишане косе, умотане у ћебе у возилу Хитне помоћи је нешто најтужније и најболније што сам видела у последње време.
Као мајка 4-огодишње ћеркице, скаменила сам се. Гледам јој хеланке, па се питам да ли јој је било хладно, танке су, вукао ју је по пећинама, брдима, земуницама, облачио, свлачио.
Па јој видим шаку, прстима ухватила крај црне јакне, па се сетим како својој цурици смрзнуте прсте љубим. И онда јој видим поглед у кров возила, у ништа, и не могу ни да замислим какво се клупко у тој глави створило и хоће ли се и како одмрсити.
Ова фотографија показује бол и намученост једног детета које чека да му дође мама. Да је загрли после десет дана.
Приказује Моникину бол и код свих нас који смо је видели рађа бол, и уопште ми није јасно како је фотограф могао да је направи (шуњајући се опрезно око кола Хитне) и пусти у јавност која је након десетодневног праћења потраге “увучена” у целу причу и гладно чека нове информације. И фотографије.
Медији су спремни да је нахране, па је тако директор Клиничког центра Ниш Зоран Радовановић већ дао прву изјаву о Моникином стању, наводећи да на основу првих гинеколошких прегледа Моника није обљубљена, али да има повреде по телу и да је у тешком стању шока.
Посебно је нагласио да је девојчици сада најпотребнији мир и да ће још неколико дана бити на дечијем одељењу КЦ Ниш где ће разговарати са тимом психолога.
Било би баш фер када би медији сада сву своју артиљерију окренули ка одговорним лицима, никако према већ израњаваној Моники и њеним родитељима.
Знамо да је жива. Знамо да је у стању тешког шока. Није обљубљена. И не треба јој, након полиције, психолога… ниједно питање новинара о томе “како се све десило?”.
Десило се због пропуста о ком сада треба писати да се више не би поновио.
Па, ипак, чини ми се, да ће новинари ову ноћ провести испод прозора КЦ Ниш, чекајући Моникину маму, тату, бабу или деду, рођака. Тражиће прве “званичне информације” о њеном стању.
Занимаће их број повреда, да ли су лакше или теже, и да ли је тачно да није обљубљена. Занимаће их Моникине прве речи и да ли је свесна. Копаће, док не добију било шта “ексклузивно”.
Стајаће ко лешинари око Клиничког центра посебно оног дана када буду сазнали да Моника напушта болницу.
Пар блицева, неће да шкоди.
И овако је већ објављен “ексклузиван” снимак атмосфере у трајању од 56 секунди на ком можемо да видимо како су Моникини родитељи дочекали вест да им је ћерка пронађена.
Ако желе да помогну, новинари ће се склонити од Клиничког центра. Изаћи ће из дворишта Моникиних родитеља. Сетиће се свог детета или рођака, свеједно, и само на пар секунди замислити како би том детету било да га након свега опседају новинари.
Ако желе да помогну, од овог момента писаће исцрпне извештаје на тему безбедности деце, на интернету, улици, писаће о начинима да се деца заштите, о мерама превенције, саветима родитељима.
Писаће о правосудном систему и зашто прави кобне пропусте. Писаће о казнама за педофиле, силоватеље, писаће о могућности побољшања безбедности наше деце… Писаће… већ ми постаје смешно, јер замишљам лица људи који отварају новине и не виде, ама баш нигде ништа о Моники, њеним првим речима, анализама, да ли једе, како спава…
Шта ме, бре, брига о правосуђу, дај неку фотку Монике, или изјаву њене маме након првог сусрета, неку фотку из болничке собе…
Нажалост, то ће од сутра у медијима и пронаћи са посебно наглашеним ЕКСЛУЗИВНО.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.