Вести

27. 12. 2019.

Аутор: ЦЕПРОМ Извор: Данас

Медијски ратови све више угрожавају дијалог и толеранцију у Србији

Најчитанији домаћи медији ће током 2019. године цео један мањи град у Србији прогласити градом „издајника”, „страних плаћеника”, „Усташа” и „Шиптара”. Ако томе додамо и оне које ће етикетирати као „лопове“, „терористе“ и „фашисте“, долазимо до величине једног осредњег града.

Ако укључимо и све оне које ће представити као неподобне, размере постају још алармантније.

Ово су само неки од налаза истраживања под називом „Комуникативна агресија у Србији 2019.“, које је спровео Центар за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ), а који су представљени на јучерашњој панел дискусији на Факултету политичких наука у Београду. Резултати показују да свакога дана медији у Србији објаве око 80 текстова у којима појединце или групе директно прогласе за „издајнике”, „стране плаћенике”, „Усташе” или „Шиптаре”. То значи да на годишњем нивоу долазимо до бројке од најмање 30.000 грађана који ће бити етикетирани на један од наведених начина.

Ако томе додамо и данас већ уобичајене термине који се користе за неистомишљенике, као што су „лопов” и поново актуелне термине као што су „терориста” и „фашиста”, бројка постаје још алармантнија јер долазимо до цифре од најмање 50.000 грађана. А када домаћи медији град величине Врања, Ужица или Сомбора прогласе за град неподобних у току само једне године, онда постаје јасно колико је велика одговорност медија за све веће поделе у друштву.

Време медијских ратова дошло и у Србију

Професор новинарства на Факултету политичких наука у Београду Веселин Кљајић истакао је на отварању панел дискусије да је XXI век – век причања прича, али и век медијских ратова, који се заснива на конструкту „МИ – ОНИ”. „Та поларизација ствара један негативан контекст који одговара медијским потребама. Садржаје испуњене агресијом производе политички и економски актери, од глобалног до локалног нивоа, а то има директан и негативан утицај на дешавања у свакодневном животу, јер обиље агресивности у медијима доводи до пада емпатије међу грађанима која даље резултира тиме да се екстремизми разних врста све чешће прихватају као нормалне појаве, па не чуди ни повећана стопа агресивности у свакодневним ситуацијама”, објашњава професор Кљајић.

Он наводи да је управо због тога неопходно да се о овој теми све више разговара са младим новинарима који су на почетку својих каријера јер ће се у највећем броју редакција у нашој земљи врло брзо сусретати са комуникативном агресијом која представља један од највећих проблема у сфери јавног информисања.

„Истраживања, едукације и панел дискусије попут ове све су битније за новинарство у Србији јер се новинари данас сусрећу са све већим бројем нових феномена, изазова и проблема са којима не знају да се носе на прави начин. Грешке понекад настају из незнања, понекад из немара, понекад у брзини, све чешће и због политичких и економских притисака, али све то се своди на непрофесионализам због којег и грађани имају све мање поверења у медија”, упозорава професор Кљајић и додаје да је управо језик сензационализма, агресивности и мржње доказ колико непрофесионалан рад медија може да има опасне последице јер су недовољно или непотпуно информисани грађани најподложнији манипулацијама и мобилизацији разних врста.

Комуникативној агресији, како наводи, данас у великој мери доприноси и природа нових медија, потреба за кликовима и све мање задржавање публике на медијским садржајима. „Тако, на пример, Гоогле форсира ону врсту садржаја која носи елементе радикалног, екстремног, неретко и агресивног, јер се по њиховим искуствима публика на таквим садржајима дуже задржава, а то пак отвара простор за пласман разних врста маркетиншких и ПР садржаја, те у крајњем исходишту остваривање додатног профита који је постао једини и апсолутни аксиом медијског пословања. Наравно, увек на уштрб свих осталих функција које медији иначе имају”, закључује професор Кљајић.

Грађани највеће жртве језика агресивности и мржње 

 Председник Центра за професионализацију медија и медијску писменост и модератор панела Марко Недељковић истакао је да сензационализам није никаква новина у домаћим медијима, али да је спроведено истраживање указало на све алармантнији тренд раста говора агресивности и мржње.

„Пре 10 година било је незамисливо да само у току једног дана најчитанији медији објаве чак 125 текстова са напоменом ’скандалозноʻ, скоро 100 са изразом ’бруталноʻ и 85 уз упозорење ’узнемирујућеʻ. Међутим, 2019. године ми живимо управо такву медијску реалност. А живимо је зато што смо увек то приписивали борби за кликове, оглашиваче, опстанак на тржишту и очито се нисмо довољно упорно и ефикасно борили против тога. И зато је број таквих текстова драстично растао из године у годину. Нажалост, ово истраживање открива да су многи медији отишли и корак даље у намери да шокирају публику, а нове адуте пронашли су управо у језику агресивности и мржње”, истиче Недељковић.

Он додаје да за разлику од сензационализма које доминантно загађује нашу свест, агресивност и насиље загађују и свест, али и целокупне односе у друштву и директно угрожавају појединце и групе на које је усмерена комуникативна агресија.

„Хиљаде грађана Србије проглашено је за издајнике, лопове, стране плаћенике, Усташе, Шиптаре. И на хиљаде и хиљаде тек ће бити. Неки су због тога вређани, нападани вербално, чак и физички. И многи ће тек бити. И зато о овоме треба и мора да се говори. Медији никада нису изгубили моћ да мењају друштво, али га данас користећи такав дискурс мењају нагоре и чине лошијим местом за живот свих нас. А сведоци смо да се агресивност и насиље увек враћају као бумеранг и небројено пута смо могли да се уверимо да се на насиље у нашем друштву најчешће одговара насиљем”, каже Недељковић и упозорава да би тренд раста језика агресивности и мржње у јавној сфери могао да се развија по истом моделу као и сензационализам ако не будемо одлучни у борили против тога.

Аргументи непожељни, поларизација расте

Председница Извршног одбора Удружења новинара Србије (УНС) Драгана Пејовић истакла је током панела да је најопаснија последица растућег језика агресивности и мржње у медијима то што је аргументована расправа о битним питањима за многе медије постала непожељна.

„Најопасније је што у тој врсти комуникације чињеница постаје непожељна и небитна, а критика и право на критику нестају. Истовремено се агресиван начин комуникације преноси на публику, која га и сама прихвата. Медији имају важну улогу стандардизације дијалога и полемике и ако се они одрекну аргумента као основног средства за рад и те своје улоге у корист говора мржње, неоснованих оптужби, таргетирања, друштво ће се извесно још дубље поларизовати и постајати све нетолерантније за другачије мишљење. Вредност јавне речи је већ данас до те мере девалвирана да неистомишљенике таргетирају и неосновано оптужују чак и академици”, наводи Пејовић.

Она каже да је један од главних разлога за овакву медијску праксу то што већина новинара живи и ради у изразито тешким условима и да је економски статус новинара систематски урушаван управо да би био део стратегије лакшег управљања мнењем, али истовремено сматра да управо струка прва мора да устане у одбрану професије.

„У медијима склоним таквој врсти текстова постоји велики број колега који би уз организовану подршку, ширу од једне редакције, пре свега мислим на синдикалну, подигли глас и почели да бране углед професије. Друго, рачунам да је пред нама важан задатак да повратимо поверење публике. Грађани су увелико засићени сензационализмом, захваљујући његовој хиперпродукцији. Они траже садржаје којима могу веровати – тачне, поуздане, објективне и у контексту. На нама је да им то понудимо, али и да се као грађани боримо за медијско описмењавање од малих ногу и не заборављамо значај образовања”, наводи Пејовић и додаје да се стално морамо присећати Кодекса новинара Србије и да при избору саговорника поново почнемо да водимо рачуна о њиховом кредибилитету да о некој теми јавно говоре.

Нема решења без политичке воље владајуће коалиције

Пројект менаџерка Независног удружења новинара Србије (НУНС) Маја Васић Николић подсетила је током панела да не морамо да гледамо далеко у прошлост да бисмо видели катастрофалне последице фабриковања дезинформација заснованих на говору мржње и манипулацији осећањима. „Три деценије касније, наше друштво дозвољава да језик агресивности и мржње буде ’нормаланʻ, шта год то значило. Уколико се тако изражава највиши државни функционер, уколико такав језик користе народни посланици у Скупштини уз подршку председнице ове институције, те министри, а преносе медији са националном покривеношћу и нико од ових актера не трпи последице – сасвим је за очекивати да обичан грађанин Србије који је стално изложен таквом језику почне да га користи”, каже Васић Николић.

Она такође упозорава да говор мржње после редовног коришћења постаје „обичан” говор који људи користе, а асоциране вредности усвајају. „Последице су многобројне, а најозбиљнија је та што некажњивост говора мржње, стална присутност у јавном говору, преношење и додатно зачинавање од стране медија доводи до прихватања асоцираних вредности, јачања предрасуда и стереотипа, развоја осећања угрожености и потребе да се за то неко окриви, те неретко позива на акцију. Прелази се са речи на дела. Долази до угрожавања безбедности суграђана који размишљају другачије, критикују, носе розе торбицу за псе, имају другачију боју коже, нису наши, нису одавде… ”, наводи Васић Николић.

Да би се спречио растући тренд говора агресивности и мржње потребан је сигнал „од горе”, или како се још каже, „политичка воља”, закључује Васић Николић и истиче да ће то почети да се дешава тек када владајућа коалиција донесе одлуку да говору мржње и агресивности треба стати на пут.

Етикетирање све присутније у медијима

Истраживање под називом „Комуникативна агресија у Србији 2019.” спроведено је у периоду од 15. септембра до 15. октобра ове године, а резултати показују да је у наведеном периоду у осам дневних листова и 20 најчитанијих портала у земљи објављено чак 19.964 текста са елементима агресивне комуникације, говора мржње и сензационализма. Све чешћа је и пракса етикетирања која садржи и елементе говора мржње, па су тако само у анализираном периоду медији објавили 1358 текстова у којима су некога етикетирали као „издајника”, 508 текстова са термином „Усташа” и 491 текст са термином „Шиптар”.