Вести

26. 12. 2019.

Аутор: Владимир Маричић Извор: Данас

Зашто је битна медијска писменост и како може да ублажи негативне последице агресивне комуникације у медијима?

Медијска писменост као лек за дезинформисање и манипулацију

Свакодневна комуникативна агресија у јавној сфери и медијима има веома негативне последице по појединце и друштво, па медијска писменост грађана постаје све битнији фактор у борби против негативних последица таквог медијског дискурса који често има за циљ манипулацију и дезинформисање најшире јавности.

Иако смо годинама уназад сведоци да је све више текстова у домаћим медијима у којима се користи сензационалистичка терминологија, а све чешће и говор агресивности и мржње, тај тренд достигао је врхунац током 2019. године. О томе најбоље сведоче резултати недавно спроведеног истраживања Центра за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ) под називом „Комуникативна агресија у Србији 2019.“, који показују да сваки медиј у Србији свакога дана просечно објави 23 текста који садрже неке од елемената агресивне комуникације, говора мржње и сензационализма.

Такво извештавање медија у пракси доводи до десензитивизације јавности на агресивност и насиље разних врста, и што је најопасније – додатно легитимизује таква осећања, па чак и насилно деловање. Додатан проблем представља чињеница да је агресивна комуникација постала уобичајен начин за обрачунавање са политичким неистомишљеницима, а медији се већ годинама уназад користе као најефикасније средство за  дискредитовање „противника“ у јавности, најчешће коришћењем паушалних оцена и етикетирања без доказа.

У прилог таквој пракси иде и изузетно скроман ниво медијске писмености грађана Србије који их додатно спутава у процени да ли и када их неко лаже, манипулише и креира искривљену медијску стварност. Зато је већ данас медијска писменост постала предуслов за објективно информисаног грађанина, али и за одбрану демократије у XXИ веку.

Без медијске писмености нема објективног информисања

Медијска писменост, тј. развој критичких и дигиталних компетенција, поготово кад је реч о младим људима, од пресудног је значаја за јачање отпорности друштва на дезинформације. Она је кључан фактор који грађанима олакшава доношење политичких одлука у дигиталном добу и представља предуслов модерне демократије.

Без грађана који су способни да разумеју и селектују информације објављене у медијима, да препознају покушаје медијских обмана које директно утичу на њихов свакодневни живот, нема демократског друштва ни учешћа грађана у процесима који их се најдиректније тичу, тврди извршна директорка Славко Ћурувија фондације Ивана Стевановић.

„Медијска писменост је предуслов за критичко посматрање друштва у којем живимо, али и за доношење свакодневних животних одлука које су базиране на чињеницама. Наши грађани су слуђени свеопштом халабуком лажних вести, чији је циљ само један: изоловати их у сопствене микрокосмосе, што даље од јавне арене и било каквог покушаја да утичу на друштво у којем живе“, објашњава Стевановић.

Маја Зарић, руководилац групе за међународну сарадњу, европске интеграције, програмирање и спровођење програма и пројеката финансираних из међународних фондова у области јавног информисања Министарства културе и информисања, каже да је сврха подизања нивоа медијске писмености да се грађанима свих узраста омогући да се лакше крећу у савременом информативном окружењу и доносе квалитетне одлуке, да буду ангажовани у друштвеном, економском и политичком животу.

„Медијска писменост је скуп знања и вештина које јачају компетенције грађана да подстичу дијалог, међусобно разумевање, толеранцију и социјалну укљученост. Наравно, ове компетенције треба јачати и код државних институција, регулаторног и саморегулаторног тела, медија, оглашивача, цивилног сектора, академије и свих актера који учествују у јавном медијском простору“, објашњава Зарић.

С друге стране, пројект менаџерка у Независном удружењу новинара Србије (НУНС) Маја Васић Николић истиче да медијска писменост може да освести грађане, да их суочи са огољеном суштином медијских порука у етру и мотивише их да упитају шта је истина, али не и да ублажи негативне последице вредносног суноврата.

„Свест о томе да нас лажу, да манипулишу најбазичнијим осећањима, те вештине које нам помажу да разазнамо информисање од манипулације – све то данас није довољно без основног васпитања, вредности, без функционалног образовног система, демократског духа, итд. Мислим да данас конзументима није увек битно да ли је информација истинита или не, а застрашујуће ми делује то што ће, ако и када им постане битно, бити касно“, додаје Васић Николић.

Зоран Гавриловић из Бироа за друштвена истраживања (БИРОДИ) упозорава да се медијска писменост мора сагледати и у контексту стања политичке писмености, односно способности јавности да кроз делиберативне форме дефинише и обезбеди реализацију својих интереса, као и да су у контексту Србије домети медијске писмености ипак ограничене.

„БИРОДИ-јева вишегодишња истраживања указују да ми имамо кризу јавности, односно да су настале две форме јавности, пасивна и хибридна. У таквом амбијенту медијска писменост постаје немоћна пред пропагандом и одмаздом. Они који имају шта да кажу у страху се повлаче“, каже Гавриловић.

Како унапредити медијску писменост?

Маја Васић Николић сматра да држава нема никакав интерес у томе да медијски описмењава грађане, што оставља бројне невладине организације које се баве овом темом да развијају и спроводе различите едукативне програме и континуирано раде на томе да шире своју циљну групу и развијају нове методе ширења свести и знања о важности медијске писмености.

„Организације попут Новосадске новинарске школе, програм ’Сазнај и разазнај’, издавачка кућа Цлио, те новинарска удружења, Савет за штампу и други играју важну улогу у овој борби. Ту бих нагласила и важност сваке особе појединачно, тих ’агената промена’ у друштву, који свакодневно дају све од себе да унапреде свест својих суграђана. То су предани наставници и професори, активисти, новинари који настављају да инсистирају на утврђеним стандардима и вредностима које их мотивишу“, каже Васић Николић.

По њеном мишљењу проблем је у томе што управо просветни радници често немају капацитете (етичке, моралне, економске, техничке и било које друге) да се ухвате у коштац са овом комплексном темом, а кад то учине, нажалост, неки бивају и санкционисани од колектива и околине. Такође, сматра да држава мора да престане да финансира медије који су неславни шампиони у кршењу Кодекса новинара Србије и у производњи дезинформација.

Са друге стране, Маја Зарић наводи да Министарство културе и информисања сваке године кроз конкурсе суфинансира медијске садржаје од јавног интереса, а такође подржава и пројекте професионализације у области медија и информисања.

„Оформили смо радну групу која ради на изради Приручника за медијску писменост за наставнике, а коју технички подржава пројекат ЕУ. Такође, преузели смо иницијативу умрежавања актера у области медијске писмености кроз састанке координације који се у Министарству одржавају неколико пута годишње, у циљу размене информација и координације активности државних институција, регулатора, међународних организација, медијских и струковних удружења, академије, пројеката, цивилног друштва и индустрије“, истиче наша саговорница.

Током 2013. године у два закона о образовању уведен је појам медијске писмености. У питању су Закон о основном образовању (Службени гласник РС 55/13) у члану 21. и Закон о образовању одраслих (Службени гласник РС 55/13) у члану 43. у контексту планова и програма за одрасле, објашњава Зарић.

„У септембру 2018. у програм средњих школа у Србији уведен је ’Језик, медији и култура’ као изборни предмет и, према нашим сазнањима, средњошколци га радо бирају. Основана је интерресорна Радна група за израду Приручника за унапређење и развој медијске писмености у предуниверзитетском образовању, а њен рад је подржан од стране пројекта ЕУ ’Помоћ медијским реформама’. Нацрт текста приручника био је прослеђен и свим актерима у овој области са којима сарађујемо у циљу прикупљања коментара и сугестија. Тренутно се налазимо у фази када коментаре инкорпорирамо у текст након чега ћемо реализовати низ радионица у предуниверзитетским установама“, наводи Зарић и додаје да је циљ Министарства у следећој фази обука наставника и примена приручника.

Неопходна и промена медијске регулативе

На питање шта би могло да се учини овог тренутка да се ниво медијске писмености поправи, Зоран Гавриловић одговара да је у друштву у којем су медији отети од „клијентелистичке екипе“ и претворени у „трубе и батине“, први корак ревитализација регулаторног оквира у области медија.

„Србији је потребна медијска реформа која ће медијима вратити изворну функцију, а то је информисање, анализирање, позивање на одговорност, истраживање. Без тога било каква акција, чак и она која обухвата увођење медијске писмености у образовни систем, неће довести ни до малих промена“, сматра Гавриловић.

Говорећи о феномену самоинформисања, Гавриловић наводи да се он огледа у чињеници да се грађани, пре свега млади и више образовани, информишу преко друштвених мрежа и извора који су ван новинарске професије.

„Такав начин информисања је идеално место за манипулације које могу да имају погубне последице по друштво. Проналазак решења за самоинформисање грађана, односно спречавање тзв. fakenews-а јесте нешто сто може бити ургентно, али не и одрживо решење“, истиче Гавриловић.

Сличног мишљења је и Ивана Стевановић, која истиче да на првом месту медији морају да се упристоје и професионализују.

„То значи да РЕМ почне озбиљно да се бави својим послом и беспоговорно стане на пут сваком говору мржње у електронским медијима, а надлежно министарство да подржи Савет за штампу тако што ће обавезати локалне самоуправе да континуирано кршење Кодекса новинара буде дискриминаторни услов за учешће на конкурсима за суфинансирање медијских пројеката“, наводи Стевановић.

По њеним речима медијска писменост треба да буде обрађена интердисциплинарно, у свим оним обавезним предметима у којима то има смисла.

„Докле год медији сами не дају први и најважнији пример како изгледа професионално и независно информисање у јавном интересу, чини ми се да образовни систем не може да доведе до значајнијих помака. Једно ћемо учити у школи, а друго гледати у животу, као што смо до сада већ толико пута чинили. Тако правимо циничну нацију“, закључује Стевановић.

Финска лидер у нивоу медијске писмености у Европи, Србија на дну листе

По Индексу медијске писмености који је у марту 2018. представио Институт за отворено друштво у Софији, Финска се налази на врху листе европских земаља. Следе је Данска, Холандија, Шведска, Естонија, Ирска, Белгија, Немачка, Исланд, док се на самом дну листе налазе Србија, Бугарска, Црна Гора, БиХ, Албанија, Турска и Македонија. У Финској се медијско образовање примењује свуда где постоје деца и омладина, не само у вртићима и школама већ и у библиотекама, играоницама, омладинским центрима, чак и у виртуелним заједницама и дигиталним играма. И управо је висок ниво медијске писмености грађана оно што медије у Финској приморава да се придржавају високих професионалних стандарда.