Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
04. 09. 2011.
Има промена, али и разочарења
Новосадски Прозор против лажи, мржње и рата - двадесет година касније
Септембар 1991. године памтиће се по сијасет страшних, па и сулудих догађаја на територији бивше Југославије.
Рат у Хрватској се хранио и растао на људској глупости и мржњи, Милошевићева машинерија млела је оно мало смисла по Србији, а Новосађани већ извесно време нису имали озбиљнији медиј из којег би макар наслутили истину о страхотама које надолазе.
Медији у Србији већ тада су били оковани цензуром. Руковођени послушницима режима ширили мржњу, крили истините информације, а у етар пуштали лажи и дезинформације. У таквим околностима, група новинара окупљена око Независног друштва новинара Војводине, организовала је 2. септембра у центру Новог Сада, с прозора своје зграде у Змај Јовиној 4 (која данас припада СПЦ), алтернативни дневник сваке вечери у „пола осам”.
Замишљен као замена за централну информативну емисију на државној телевизији, на којој се већ тада није могло веровати чак ни временској прогнози, „Прозор” је Новосађанима доносио праве вести, госте који нису били у милости режима и исповести људи који су на силу одвођени у рат, у којем Србија тако упорно “није учествовала”. Почело је стидљиво.
Испод прозора НДНВ-а окупило се 2. септембра тек стотињак људи, да би публика до краја месеца нарасла на неколико хиљада. А на „Прозору“ су се смењивали познати књижевници, интелектуалци и политичари, попут Александра Тишме, Зорана Ђинђића, Десимира Тошића, Весне Пешић, Ласла Вегела, Драгољуба Мићуновића, Ненада Чанка...
Прозор с којег је „емитован“ алтернативни телевизијски дневник, био је често осветљен тек петролејком, а саговорници новинара су своје поруке слали кроз скромно озвучење. Колико је важан „Прозор” био Новосађанима, новинарима, али и тадашњој власти, показивали су, из вечери у вече, и шпицлови из државне безбедности који су, прерушени у мајсторе, на крову зграде преко пута, упорно започињали некакве радове.
Тачно као сат, у пола осам када би кренуле и прве поруке са „Прозора”, “радници” би почели да куцкају по црепу, глуме некакав мајсторлук и изгледају трагикомично неупадљиво као у каквој драми Душана Ковачевића. Од првог „Прозора” прошло је тачно 20 година, а НДНВ је у сећање на овај подвиг уприличило ново обраћање Новосађанима, овог пута са балкона зграде у Змај Јовиној улици број 3, где се данас налазе просторије ове организације.
Пред око стотину грађана, некадашњи председник НДНВ-а, а касније политичар Миодраг Исаков, оценио је да је „Прозор“ две деценије раније помогао људима да сачувају здрав разум.
– Новосађани су тада стекли навику да долазе под „Прозор”. То је постао ритуал да заједно с нама размене мишљења и установе да није све узалудно и да вреди покушати рећи истину – рекао је Исаков.
Професор међународног права др Тибор Варади, који је говорио окупљенима под „Прозором” и две деценије раније, упозорио је да је слобода медија и данас проблем, и то не само у Србији.
– И даље мислим да је сумња тада била нешто веома важно. Били смо суочени са изузетно снажним тврдњама, веровањима и осећањима. Када бисмо све то прихватили без сумње, не би остало ни мало простора за нас саме. Кроз ту сумњу ми смо се изборили за мало простора где можемо имати своје мишљење. Завеса којом смо тада били заклоњени од истине и даље није потпуно уклоњена. Она и даље постоји. Данас можда нема тако снажних предрасуда, али оне и даље постоје – рекао је Варади.
Драгослав Петровић је данас члан Владе АПВ, а ономад је као председник Реформиста Војводине учествовао у прозорским дневницима. Он тврди да је атмосфера сада потпуно другачија.
– После прве вечери „Прозора” један истакнути привредник питао ме је да ли смо луди или смо храбри. Данас бих рекао да смо били и једно и друго, али и уплашени и испуњени – рекао је Петровић, подсетивши да, нажалост, неки људи који су оставили немерљив допринос свему позитивном што се на „Прозору” дешавало, више нису међу нама, попут Зорана Ђинђића или Александра Тишме..
Професор Миклош Биро, тадашњи председник ГО ДС-а, каже да је оно време било време ентузијаста који данас могу да кажу како је „Прозором” направљен помак, али и да буду разочарани.
– Тежили смо промену друштва, а издејствовали смо некакав помак који није био довољан за изградњу правог демократског друштва. Данас више немамо једнопартијски систем, али је и даље важно да се кроз власт дође до неког доброг радног места. Многе ствари су данас спорије него што смо ми тада маштали, али то тако иде у земљама транзиције. Један од важних ствари да се нешто промени је истински независно новинарство. Оно мора да указује прстом на старе и нове лопове и аномалије у друштву. Али уз њега мора да постоји и независно судство, као и промена у свима нама – рекао је Биро.
Директор Београдског центра за људска права проф. др Војин Димитријевић упозорио је да се Србија веома споро ослобађа терета режима Слободана Милошевића.
– Новци од ратова завршили су у нечијим џеповима, а лопови и криминалци се савршено разумеју. И дуго ће нам требати да се од тога опоравимо – појаснио је Димитријевић. У време када су новинари из редова НДНВ и њихови гости грађанству представљали сурову стварност тадашњице, у Змај Јовиној улици није било ниједног кафића, Нови Сад је био осетно мањи и мирнији, али је енергија била немерљиво већа. „Прозор” је био производ управо те енергије, коју је данас тако тешко замислити. Од оригиналног „Прозора” остала су сећања учесника, слушалаца, а остало је и много добрих фотографија „Дневниковог” фоторепортера Бранка Лучића, који је једини међу колегама из дана у дан документовао догађаје.
Нажалост, не постоји ниједан видео запис „Прозора”, али постоји кратак документарни филм младе новинарке РТВ Наташе Крстин, која је окупила учеснике и нагнала их да евоцирају успомене на овај подвиг. Ту су и књига “Новосадски прозор” новинара и професора Јана Бризе, у којем су сабрана искуства учесника Прозора, фотографије Бранка Лучића, ретки новински чланци који су тада говорили о овом догађају, као и индекс готово свих учесника.
И управо је Бриза прексиноћ са балкона НДНВ-а позвао све који имају фотографију негдашњег „Прозора” или, евентуално, аудио или видео снимак, да га донесу. А позвао је и припаднике некадашње Државне безбедности да учине доступним своје архиве. Уосталом, из времена „Прозора”, рекао је Бриза, најбољу документацију сигурно имају управо они.
Антрфиле : „Милошевић жели послушност”
Највише публике је било пре неки дан (10. септембра 1991) када је говорио Зоран Ђинђић, водитељ алтернативног Дневника код Теразијске чесме. Он је са „Прозора” оптужио Милошевићев режим да нема никакав концепт о Србији и Југославији, те да гура народ у рат да би одвратио пажњу од горућих проблема. Он се није сложио са приговорима властодржаца да се оваквим иступањем опозиције угрожава јединство српског народа. „Милошевићевци су”, каже првак Демократске странке, „својим бахатим понашањем угрозили то јединство.
Они желе послушност по сваку цену, а ми, ако ћутимо, доживећемо да ће нам пуну канту са сплачинама изручити на главу”...
(Из дневничких забележака др Душана Попова, објављених у књизи „Новосадски прозор”)
Петар Клаић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.