Вести

18. 12. 2019.

Аутор: Ивана Предић Извор: Цензоловка

Понижавање жена дошло до неподношљивог нивоа, Пинк и Хепи би морали законски да одговарају

Степен напетости, вербалног насиља и нетолеранције је такав да више никакви медијски садржаји ту не могу помоћи. Медији и друштво се огледају једни у другима. Ми смо у тачки у којој су медији одрадили своје – активно су и врло приљежно учествовали у стварању напетости и нетрпељивости, сејању мржње и простаклука, потпиривању агресије, и сада сви заједно чекамо „резултате“, оцењује Тамара Скрозза у интервју за Цензоловку

И поред тога што се о третирању жена у медијама често говори и указује на дискриминацију, у пракси се није ништа променило. И о последњем познатом случају породичног насиља, насиљу бившег кошаркаша Милана Гуровића, таблоиди су извештавали сензационалистички. Поједини медији су дали реч и Гуровићу, сада већ осуђеном насилнику, који је релативизовао насиље и за батине индиректно окривио жртву.

О томе да ли су медијски радници изгубили морал и емпатију, одрекли се професионалних стандарда, те зашто не разумеју родну равноправност, за Цензоловку говори Тамара Скрозза, новинарка недељника Време, ФоНета и Цензоловке, чланица Савета за штампу и Групе „Новинарке против насиља над женама“.

Цензоловка: Слика жена у нашим медијима још је стереотипна и дискриминаторна, док је извештавање често сексистичко и омаловажавајуће. Како такав медијски приступ утиче на друштво, заједницу, појединце?

Тамара Скрозза: Као и све друго што се појављује у медијима, и ово има директан утицај на друштво и наше међусобне односе. Међутим, у овом случају, утицај је обостран, јер и друштво утиче на садржај медија.

Новинари су само људи – рођени, подизани и васпитавани овде, често у врло патријархалним породицама, с мноштвом предрасуда које су унели најпре у своје редакције, а потом и у своје медије. Тако је друштво утицало на медијски садржај, а медијски садржај потом утиче на медијске конзументе. Укратко, вртимо се у кругу из којег ћемо јако тешко и уз велике муке можда једном изаћи.

Врх државе мора да реагује на будалаштине министара

Цензоловка: Да ли друштво у довољној мери реагује на сексистичке, мизогине изјаве? Да ли постоји јавна осуда за изговорене речи којима се жене дискриминишу?

Скрозза: На те се изјаве скоро редовно реагује, али реагује се увек истим фразетинама које мало ко у Србији заиста разуме, и реагују мање-више исте особе и организације. То, очигледно, нема ефекта, очигледно је да ту постоји неки шум на вези, грешка у комуникацији, да то мора да се ради другачије, конкретније, разумљивије, сликовитије.

Такође, мислим да реакција мора да дође и с врха државе, а не да буде обрнуто: да мора да се реагује на мизогине будалаштине какве, на пример, знају да изговоре министар Ђорђевић или министарка Славица Ђукић Дејановић. Дакле, уместо да јавност опомиње министре – да они почну да реагују на оно што се дешава у друштву. Ако ни због чега другог, онда због тога што их плаћамо да заступају све нас, укључујући и жене.

Цензоловка: Који је однос медија који промовишу толеранцију и родну равноправност и медија у којима се жене „промовишу“ као сексуални објекти, где се подржавају укорењене родне улоге надмоћи мушкараца над женама у свим областима живота?

Скрозза: У овом контексту, не бих правила разлику између „оваквих“ и „онаквих“ медија. Знам како ствари изгледају „с оне стране“, „иза завесе“, где се често дешава да јавно најтолерантнији медији третирају своје новинарке врло ружно и дискриминаторно, док они други, јавно нетолерантни и шовинистички – раде сасвим супротно.

То нам заправо говори да је родна неравноправност заступљена у комплетној медијској заједници, на овај или онај начин, јавно или не толико транспарентно. Срећом, ретки изузеци још постоје. Као што, нажалост, постоје и медији у којима су понижавање и деградација жена дошли до нивоа неподношљивости и који би због тога требало законски да одговарају. Да не буде забуне, врло конкретно мислим на ТВ Пинк и ТВ Хепи, телевизије које имају огромну гледаност и чији је утицај на друштво више него погубан.

Цензоловка: Дискриминација и насиље над женама су један од важнијих проблема у Србији. Како вама изгледа извештавање о жртвама породичног насиља?

Скрозза: Изгледа ми тако да бих највише волела да се врате времена у којима смо јавно кукали како се о насиљу не извештава довољно. Наиме, данас о томе пишу буквално сви, али пишу супротно свим професионалним и етичким стандардима: открива се идентитет осумњичених, самим тим се открива и идентитет жртава и деце, крши се право на приватност породице, објављују се узнемирујући садржаји, а „успут“ се пласира гомила дискриминаторних детаља – попут оних о тражењу „разлога“ зашто је муж убио жену од батина, да ли се жена шминкала, како се облачила, колико је „весела“ била итд.

Успут, медији злоупотребљавају емотивни и ментални статус жртава, немилице их искоришћавају да би попунили своје странице, уопште не размишљајући да их тиме додатно понижавају, а и доводе у опасност – јер ће њихови злостављачи пре или касније изаћи из притвора, а оне ће бити небрањене и тих медија више неће бити нигде.

РАВНОПРАВНОСТ У ТАБЛОИДИМА: ХАЈКАМА ПОЂЕДНАКО ИЗЛОЖЕНИ И МУШКАРЦИ И ЖЕНЕ

Цензоловка:  Хајкама, таргетирању, застрашивању (често у таблоидима) изложене су и новинарке. И ви сте били мета таблоида, а ове године и део двонедељне кампање покренуте са највиших нивоа власти. Како се носите са тим притисцима? Колико је новинаркама данас тешко да професионално обављају свој посао? 

Скрозза: Новинаркама је и без тих притисака „одозго“ било тешко. Онима које су одлучиле да имају децу  је најтеже: оне су често ускраћене за равноправан третман у раду, јер више не могу да иду по кафанама, више нису доступне 24 сата дневно, деца им оболевају, имају ове или оне проблеме, па послодавцу напросто нису довољно исплативе.

Одувек смо се бориле за равноправан однос послодавца, равноправну селекцију и поделу задатака, исте хонораре, исти третман, а ово што се сада дешава – само је погоршало ситуацију.

С друге стране, требало би рећи да смо, што се тиче таблоида, заправо и стигле до равноправности. Јер, тим хајкама подједнако су изложене и наше мушке колеге – таблоиди нас буквално идентично третирају. Лично се с тим не носим никако. Држим главу горе, браним се свим силама, али сам ипак људско биће и није ми свеједно кад ме гањају много јачи и моћнији од мене.

Све ми је то, међутим, и изазов. Нека врста провокације да се трудим да будем што боља у свом послу, да останем подједнако гласна и да – упркос притисцима – наставим путем за који сам уверена да је прави.

Понекад ми је много тешко да све то ускладим с родитељством – тим пре што сам самохрана мајка, али ту смо где смо. После 22 године у новинарству, нема назад, упркос превисокој цени. Иако немам слободан дан, иако сам због немогућности да одржавам везе с људима изгубила много пријатеља, иако ми је често свега доста, иако се искрено бринем и за своју безбедност, али и за безбедност свих својих колега.

Власт тера поједине медије да крше Кодекс

Цензоловка: Колико често Савет за штампу добија притужбе у којима се сумња да су повређена права жена? Који су случајеви били најдрастичнији?

Скрозза: Зачудо, таквих притужби смо за ових осам година имали само неколико, скоро занемарљив број. Ипак, баш се прва жалба пред Саветом тицала жена: у питању је било извештавање о породичном насиљу и откривање идентитета како насилника тако и жртве.

И кад смо имали такве притужбе, биле су то врло бурне расправе – баш као и у случајевима кршења права свих осетљивих група, што само показује да наша професија тешко превазилази сопствене предрасуде и предубеђења.

С друге стране, не знам зашто тих притужби није било више, зашто се женске невладине организације нису чешће јављале и зашто се у том смислу нису угледале на ЛГБТ организације које су врло често реаговале и жалиле се на садржаје који се тичу њихове заједнице.

Цензоловка: Сведоци смо да се Кодекс свакога дана прекрши више пута. Да ли су заиста пре свега уредници и уреднице, а онда и новинари и новинарке потпуно изгубили осећај за морал, вредност и етику, науштрб читаности и кликбејтова? Који је ваш утисак, да ли новинари/новинарке крше Кодекс из незнања или га свесно крше, водећи се кликовима, тиражом или рејтингом?

Скрозза: Како ко. Неки медији то раде зато што не признају Кодекс и професионалне стандарде као такве. Неки то раде намерно, јер немају емпатију према људима, или тако остварују жељени политички ефекат. А сад имамо и нову врсту – медије које је власт својим понашањем принудила да крше Кодекс. Власт, наиме, „бојкотује“ поједине медије, одбија да с њима комуницира, па они одустају од начела да информације потврде „с више страна“.

Морамо ипак имати у виду да се борба за професионалне стандарде не води само у Србији – овде су ствари доведене до крајности и апсурда, али некакви проблеми постоје на свим странама света. То је глобална појава, која би се можда морала филозофски и социолошки објашњавати.

Уништавање права детета на нормалан живот

Цензоловка: Сензационалистички и дискриминаторски се извештава и о деци. Које грешке медији најчешће праве када о њима пишу?

Скрозза: Најчешће се ради оно што је најопасније: открива се идентитет деце, било да су жртве насиља или да потичу из породица у којима је било насиља. Тако се тој деци практично уништава право на нормалан живот и онемогућава да икада буду „обична“ деца и касније „обични“ људи.

Осим тога, спекулише се о приватности деце која су покушала самоубиство или на крају и страдала на тај начин. Описује се како су се убили, у каквом им је стању било тело, новинари присуствују њиховим сахранама. То је недопустиво.

Цензоловка: Које су још маргинализоване друштвене групе мета непрофесионалног извештавања на које сте наилазили током рада у Савету за штампу? Како новинари и новинарке пишу о њима, како им се обраћају?

Скрозза: У медијима најгоре пролазе Роми, Албанци, Хрвати, припадници ЛГБТ заједнице, жене и деца. Извештавање о овим групама одлична је илустрација тренутног моралног и сваког другог распада у медијима: почевши од неприкладног речника, отворено дискриминаторних теза, генерализација, па до дискриминације „између редова“, теже приметне, али подједнако погубне.

Цензоловка: Чланица сте Групе „Новинарке против насиља према женама“, која је основана 2017. године с циљем праћења медијског извештавања о насиљу према женама, преношења искустава, истицања примера добре праксе. Какви су резултати рада те групе?

Скрозза: Група је реаговала у више наврата када су на овај или онај начин нападане новинарке. Тешко ми је да проценим ефекте, резултате, али чак и када се чини да правих и конкретних резултата нема – више је него пожељно да се чују гласови против, да се виче и упозорава. Тишина је нешто најпогубније што бисмо себи могле да дозволимо, не само као жене већ и као новинарке и грађанке ове државе.

Цензоловка: Како медији могу допринети промовисању толеранције?

Скрозза: Искрено, мислим да је тренутно то потпуно изгубљена битка и потпуно непотребна прича. Степен напетости, вербалног насиља и нетолеранције такав је да више никакви медијски садржаји ту не могу помоћи. Медији и друштво се огледају једни у другима.

Ми смо у тачки у којој су медији одрадили своје – активно су и врло приљежно учествовали у стварању напетости и нетрпељивости, сејању мржње и простаклука, потпиривању агресије. Сада сви заједно чекамо „резултате“: да се та агресија отелотвори на улицама, или да се нађе неко паметан ко ће такав сценарио да спречи.

Ипак, што би рекао Добрица Ћосић, стрепња ми је дубља од наде. Плашим се да смо на путу без повратка и да су, нажалост, медији ту обавили лавовски део посла и обрукали нашу професију за још дуги, дуги низ година.

Цензоловка: Различите невладине организације и државне институције организују врло корисне семинаре и тренинге о начинима извештавања о маргинализованим групама. Проблем је што такве скупове не посећују колеге и колегинице из таблоида који заправо највише и крше Кодекс. Има ли ту неког решења?

Скрозза: Иако сам често предавачица на таквим тренинзима и семинарима, мислим да је то превазиђена форма едукације. Не само зато што не долазе новинари таблоида већ и зато што обично долазе увек исти новинари, или новинари који одбијају да прихвате нешто ново. Некада је све то имало сврху и било је очигледно да се медији чији су новинари похађали предавања – видно мењају набоље.

Сада, међутим, мислим да би требало пронаћи неки нови формат, некако се другачије приближити новинарима, објаснити им зашто нешто не ваља, подсетити их зашто је важно то што раде и шта је заправо посао медија.

Лично, оптимизам ми уливају студенти новинарства којима се често обраћамо на нашим јавним седницама, или им дајемо интервјуе за семинарске радове: они о етици и професионалним стандардима размишљају онако како то моја генерација и старије генерације вероватно никада нису. Надам се само да се нисам преварила у процени. Ако јесам – ништа нам се добро не пише.

ПРВА ПРЕМИЈЕРКА НЕЋЕ БИТИ ЗАПАМЋЕНА ПО ДОБРОМ

Цензоловка:  Како вам се чини извештавање о политичаркама у медијима? Нису ретке вести у којима се коментарише шта су обукле, како им одећа стоји, да ли су се угојиле, да ли су промениле фризуру, а често се о њима пише као о неподобним за обављање високих функција само зато што су жене.

Скрозза: Тога има, али далеко мање него пре. Низ је жена које су својим понашањем и делањем код људи разбиле предрасуде о политичаркама и резултати се виде – уколико се вратимо деценију или две уназад. Нажалост, жене које данас заузимају највише државне функције пружају много разлога да буду критиковане, па ми се чини да је у последње време у том смислу учињен један велики корак уназад. Њих, наравно, нико не критикује зато што су жене, али чини ми се да оне заиста кваре утисак о женама на функцији и лагано нас враћају у прошлост, када је заиста било најважније како која политичарка изгледа.

У том смислу, посебно истичем премијерку, чију владу непрекидно прате афере, која је својим често срамотним изјавама о разним темама и потпуном неосетљивошћу за људска права и слободе учинила да доба у којем Србија има прву жену у премијерској фотељи не буде запамћено по добром.