Вести

17. 12. 2019.

Аутор: Перица Гуњић Извор: Цензоловка

Политика цензурисала професора Универзитета Станфорд Бранислава Јаковљевића

Из интервјуа са Браниславом Јаковљевићем, редовним професором Универзитета Станфорд, Политика избацила делове у којима он критички помиње поједине представника власти и говори о успостављању хегемоније у друштвеном и културном животу у Србији. Објашњено му је, како наводи у интервјуу за Цензоловку, да онај ко даје интервју за Политику „треба да зна шта може да каже“

Дневни лист Политика, уз кратке предахе, деценијама негује уређивачку цензуру и аутоцензуру својих новинара и сарадника, истовремено се представљајући као један од најутицајнијих листова на овим просторима. Познати су „критички“ напори овог листа у време СФРЈ, али врхунци цензорског погледа Политике на свет били су деведесетих, када су онемогућавање слободног говора и критичког мишљења били још и мањи проблем у односу на ентузијазам који су показивали према хушкању на рат и обрачунима са политичким противницима Милошевићевог режима, те на оправдавање и слављење злочина.

Садашњи главни уредник Жарко Ракић најпре је вратио на велику сцену нека од најмрачнијих уредничких имена ове куће из времена Одјека и реаговања, да би се, изгледа, успоставило још једно правило уређивачке политике када су у питању саговорници овог листа – да „неко ко пристане да говори за Политику треба да зна шта може да каже“.

Управо је то чуо Бранислав Јаковљевић, редовни професор Универзитета Станфорд (Калифорнија, САД), покушавајући да сазна зашто је 19. октобра из суботњег додатка посвећеног култури избачен део интервјуа, који је дао овом листу.

И то баш онај део у коме је критички говорио о успостављању хегемоније у друштвеном и културном животу у Србији, о „најцрњем примитивном национализму бивших радикала“, те поменуо неке од најистакнутијих представника власти.

Цензоловка: Како је дошло до тога да дате интервју Политици?

Бранислав Јаковљевић: Премда се трудим да пратим медије у Србији колико могу, Политика није један од листова које редовно читам. То је донекле због репутације коју је овај лист стекао током осамдесетих и деведесетих, а делом због неконзистентне уређивачке политике у периоду после 5. октобра.

Интервју сам дао на предлог Драгорада Ковачевића, уредника издавачке куће Орион арт, код које је изашао превод моје књиге Уметност одлуке: перформанс и самоуправљање у Југославији, 1945–1991. Имао сам резерве према идеји да радим интервју за лист који је близак властима, а контрааргумент уредника Орион арта био је да је важно разговарати са неистомишљеницима. Мислим да је то једно врло здраво начело, тако да сам прихватио.

Цензоловка: Да ли сте током договарања и давања интервјуа могли да наслутите да у Политици постоје неке забрањене теме?

Јаковљевић: Интервју смо радили путем електронске поште уочи мог доласка у Београд, и новинарка која је водила разговор била је врло коректна и професионална. Није било помена да постоје било какве забрањене теме. Захтевао сам ауторизацију интервјуа, на шта је новинарка пристала без проблема.

Цензоловка: Како сте реаговали када сте приметили да у верзији интервјуа која је објављена нема делова текста у којима сте критички говорили о властима у Србији?

Јаковљевић: Приметио сам то тек када је интервју објављен. Професионалне омашке су кренуле, чини ми се, од тренутка када је интервју прешао у руке уредника. Нико ми није јавио када ће тачно интервју бити објављен. Нисам добио обавештење да је текст изашао, нити добио примерак (ПДФ или штампани) крајње верзије.

Пошто сам управо у то време путовао, нисам био у прилици да купим број Политике од 19. октобра, у коме је интервју објављен. Добио сам га од пријатеља тек недељу дана после изласка тог броја Културног додатка.

БРАНИСЛАВ ЈАКОВЉЕВИЋ

Редовни је професор на Катедри за позориште и студије извођења на Универзитету Станфорд у САД. Био је члан уредништва дневног билтена !Доста!, који је излазио у време штрајка Београдског универзитета 1992. године, и редовни сарадник Бетона двехиљадитих.

Аутор је књиге Alienation Effects: Performance and Self-Management in Yugoslavia 1945–1991 (University of Michigan Press, 2016).

За њу је добио награду за књигу године од стране АТХЕ, водеће академске организације у САД из студија позоришта, као и награду Јохн А. Цаллаwаy за најбољу књигу из области позоришта за 2016-2017. Књига је ове јесени изашла у преводу на српски у издању Орион арта под насловом Уметност одлуке: перформанс и самоуправљање у Југославији, 1945–1991. У припреми је превод на словеначки.

Јаковљевић је такође аутор књига Смрзнути магарац и други есеји (Komuna links, Београд, 2017) и Daniil Kharms: Writing and the Event (Northwestern University Press, 2009), као и великог броја есеја и научних радова објављених у САД и Европи (Уједињено Краљевство, Шпанија, Шведска, Хрватска, Србија, Босна и Херцеговина, Белгија).

Гостовао је и држао предавања на великом броју универзитета у САД и Европи, најскорије на Chicago Institute of Arts i na European Graduate School (Швајцарска).

Водио је Катедру за позориште и студије извођења Универзитета Станфорд од 2015. до 2019.

Пишу о цензури у Русији, а цензуришу сопствене саговорнике

Цензоловка: Да ли сте се после тога обратили Политици захтевајући објашњење?

Јаковљевић: Јавио сам се путем електронске поште новинарки, која ми је одговорила да је она предала ауторизовани текст уредници Културног додатка, и да од тог тренутка није имала утицаја на крајњи изглед текста.

Затражио сам да се објави исправка интервјуа уз јавно извињење. Непуних 20 минута касније јавила ми се уредница Културног додатка. То је био један од најмучнијих разговора који сам икада имао. Приватно ми се извинила што није контактирала са мном у вези са изменама интервјуа, и ја сам њено извињење прихватио да бих окончао разговор.

По повратку у Калифорнију упутио сам на и-мејл редакције захтев главном уреднику Жарку Ракићу да Политика објави исправку у Културном додатку, дакле на месту где је цензурисани интервју објављен. Нисам од њега или било кога другог добио било какав одговор.

Онда је следећег викенда у истој рубрици објављен интервју са уметницом Тањом Остојић, у коме је у антрфиле извучена њена изјава о цензури и самоцензури у Русији. Та хипокризија је заиста била превише, тако да сам се поново јавио уредници, која ми је одговорила да не намерава да објави исправку. Мислим да је тим ставом нанела штету не само мени већ и Тањи Остојић пошто је њену изјаву учинила ништавном.

Цензоловка: Да појаснимо, Политика је у издању у коме сте захтевали да се објави ваше реаговање због цензуре вашег интервјуа, објавила интервју са Тањом Остојић, у коме она говори о цензурисању уметника у Русији или Израелу.

Јаковљевић: То заправо указује на праву природу цензуре у том листу. Дакле, о цензури се може говорити, али уопштено. У једном квазибрехтијанском одмаку, сама чињеница да говоримо о цензури нас прави либералним.

Цензоловка: Цензурисан је део који говори о хегемонији коју је успоставио Вучићев режим у друштвеном животу Србије. Ту истичете да је култура раније била „једина зона која је бар симболично осујећивала успостављање једне такве хегемоније“, као и да је „са премијерком Аном Брнабић, потпуна хегемонија успостављена и у том подручју“. Да ли бисте појаснили шта сте под тим мислили?

Јаковљевић: Очигледно, уредништву Политике највише је сметао мој ад хоминем осврт на данашњу власт. Избачени део интервјуа гласи, у потпуности:

Међутим, оно што је овој власти важно, и то наглашавам, јесте успостављање потпуне хегемоније у друштвеном животу Србије. Коалицији на власти је врло важно да покрије читав идеолошки спектар, од најцрњег примитивног национализма бивших радикала, преко менаџерског технократизма Малог и Весића, до декларативног антифашизма једног Ивице Дачића, и вашарске социјале неког ко се зове Палма. Хегемонија једноставно не оставља простора алтернативним позицијама, које могу да постану тло за једну смислену критику. Једина зона која је бар симболично осујећивала успостављање једне такве хегемоније била је култура. Са премијерком Аном Брнабић, потпуна хегемонија успостављена је и у том подручју. 

Упадљиво је да у објављеном тексту није остало ниједно помињање речи „хегемонија“, што само по себи указује да је то један изузетно важан појам за анализу режима на власти.

Будимо јасни: овде се не ради само о осетљивости на одређен појам, већ о уклањању чак и најмањег покушаја критике власти у Србији са левих, у овом случају грамшијевских, позиција. У односу на деведесете, данас је национализам постао сине qуа нон политике у Србији, нешто што се подразумева само по себи, и нешто о чему се не расправља.

Дакле, мислим управо оно што сам рекао: култура је чак и у најцрњим данима деведесетих престављала једну пукотину на идеолошкој фасади режима која је увек претила да се распара и открије његову праву природу, а она се састојала од пљачке, корупције, насиља, и издаје управо оних у које се та власт заклињала. То је турбо-фолк могао да заглуши, али не да потпуно потисне.

И сваком ко је имао имало стида или соли у глави било је јасно да је сав тај кич служио као димна завеса иза које се скривала једна злочиначка политика. Са ступањем Ане Брнабић на велику политичку сцену у Србији, ова власт, чији педигре сеже директно у морални и политички муљ деведесетих, себе легитимизује као еманципаторску и либералну.

Али ни ту није крај: оснивањем премијеркиног Савета за креативне индустрије, власт је иступила из свог вашарског амбијента и кренула да осваја високу и алтернативну културу. Ана Брнабић је Нада Поповић Перишић 2.0: уместо да се декларативно бори против кича, док заправо живи од њега, она користи платформу политике идентитета да се изнад њега издигне. И то јој успева. Циљ је у исисавању ваздуха из јавног простора.

У исто време, насиље се сублимира из оног батинања грађана деведесетих у читав систем понижења, пре свега уценом голим опстанком.

Ова власт зна одакле је дошла, и да је популистички национализам њен једини извор легитимитета. Стога она јасно види свој задатак у томе да ову идеолошку основу прошири ван својих почетних оквира, а то је, према Грамшију, суштина сваког успостављања хегемоније.

Политика заборавља да њени саговорници говоре у своје име

Цензоловка: Шта мислите да је мотив Политике да у реченици у интервјуу са Вама „Политички перформанс доводи у опасност друге, и то се врло јасно види у поступцима ниткова који је запосео Белу кућу“ реч „ниткова“ замени са речју „онога“?

Јаковљевић: То је, по мени, још веће нарушавања интегритета саговорника од једноставног избацивања текста. Овом заменом речи уредништво ми је ставило у уста нешто што ја никада не бих рекао.

Реч „нитков“ ми се није случајно отела, као ни реч „хегемонија“. Њих сам употребио намерно, као што је била промишљена одлука Политике да постави питање о Трампу (Доналд, председник САД, прим.нов). То је суштина слободног разговора: ја пристајем да ме питају шта хоће уколико и сам имам право да одговорим онако како мислим. Ја питања нисам одбијао или мењао. Хтео сам јасно да ставим до знања мој однос према тој хуљи у Белој кући, и то право исказивања сопственог мишљења ми је одузето на најгрубљи могућу начин.

Политика заборавља да њени саговорници говоре пре свега у своје име. Тиме она показује свој поседнички однос према свему и свакоме ко уђе у њихову дискурзивну сферу. Проблем је, дакле, далеко дубљи од промене једне речи.

Цензоловка: Да ли је могуће да се овако нешто догоди у неком утицајном медију у САД данас, чак и у ери Трампа? Каква би била реакција новинара и јавности на ту врсту цензуре?

Јаковљевић: Ја објављујем у академским часописима, и ту не може бити ни помена о цензури. Постоји провера стандарда, такозвани пеер ревеw, али ту се ради о потврђивању научних стандарда, а не политичке подобности.

Једина назнака покушаја ограничавања слободе говора које могу да се сетим десила се одмах по избору Трампа. Избори су изазвали буру незадовољства и изливе фрустрација на универзитетима у САД, који важе за жаришта либералног мишљења у САД. У једном тренутку, на мом универзитету појавили су се позиви из деканата студентима и професорима да не користе универзитетске медије за ширење личних политичких погледа. Ови позиви су врло брзо нестали јер би се било какво ограничавање слободе говора косило са Првим амандманом. Ја сам као шеф катедре користио своје званичне комуникације да јасно и гласно кажем шта мислим. Такође, позивао сам на гостовања уметнике који су изузетно критични према америчким властима. Наравно, нико ми никад није приговорио, нити је покушао да ме осујети.

Ако је могуће гарантовати слободу говора, то не значи да се може наметнути слобода информисања. Медији у САД налазе се на једном важном раскршћу које су створиле дигиталне технологије. Са једне стране, Први амандман који гарантује слободу говора представља основу либералне традиције у САД. Са друге, оно што се дешава на потпуно исти начин у САД и у Србији јесте могућност самозатварања у информативне забране. Ја себе тешко могу да натерам да гледам Фокс њуз, као што многи грађани Србије не могу себе да присиле да гледају Пинк. Данас свако има прилике да креира свој сопствени информативни микро-амбијент у коме ће чути само оно што жели да чује.

Овде се не ради само о самоцензури, већ о једној врсти самоуређивања каква у овој мери није постојала никада у историји. Под тим мислим да свако има прилику да буде свој уредник: дакле, да склапа свој информативни, забавни, образовни и сваки други програм. Од самоизолације до радикализације само је један корак. Једноставно, да би формирао мишљење мораш да чујеш и оно са чим се не слажеш. Управо сам тај приступ имао на уму кад сам пристао на интервју за Политику.

Читаоцима се не дозвољава да се суоче са другачијим мишљењем

Цензоловка: Да ли сте се током истраживања различитих култура сусретали са примерима цензуре? Како бисте ову најновију, у време  покушаја успостављања либералног капитализма у Србији, поредили са цензуром у време СФРЈ?

Јаковљевић: Врло је важно разумети да се цензура, каква је ова која се десила у Политици, дешава управо у овом новом медијском амбијенту. Читаоцима се не допушта да се суоче са другачијим мишљењем не о „власти“ уопште, већ о конкретним политичарима према којима овај медиј, очигледно, ретко (или никада) изражава било какву скепсу. Чак и Фокс њуз понекад допушта критику Трампа.

СФРЈ које се сећа моја генерација, дакле СФРЈ осамдесетих, била је једна идеолошка творевина пуна рупа и напрслина. У тим позним данима Југославије, забране су представљале најбољи вид рекламе. Изгледа да неки од уредника Политике још увек размишљају на тај начин. Када сам им предочио да ћу изнети у јавност информације о цензури мог интервјуа, добио сам одговор да то радим због промоције моје књиге. Мени заиста ни интервју у Политици ни ова врста негативног публицитета уопште нису потребни. Та врста рационализације говори управо о једном затвореном начину мишљења у тој редакцији.

Цензоловка: Да ли сте имали искуства са цензуром или аутоцензуром у другим јавним наступима у Србији? Пошто сте били предавач у Музеју савремене уметности поводом изложбе Марине Абрамовић, чији је покровитељ Влада Србије, да ли су организатори на било који начин покушали да утичу на то шта ћете тамо говорити?

Јаковљевић: Никако. Кустос МСУ Дејан Сретеновић, који ме је позвао да одржим предавање, један је озбиљан човек и одличан историчар уметности. Он је организовао серију предавања о перформансу не да би оправдао и објаснио изложбу Марине Абрамовић, већ да би публици пружио више информација о перформансу као уметничкој форми о којој би код нас требало много више да се зна, пошто је Југославија почетком седамдесетих била једно од светских жаришта нових уметничких пракси, укључујући body art, који је претеча перформанса.

Цензоловка: Како видите проблем са (ауто)цензуром у медијима у Србији? Вероватно сте приметили застрашујуће кампање удворичких медија и тзв. аналитичара против сваког ко нешто зуцне против власти?

Јаковљевић: Формулација „информативни забран“, коју сам малочас употребио, заправо није довољно прецизна. Много је тачније говорити о „дигиталној паланци“. Управо сам привео крају припреме за објављивање енглеског превода Константиновићеве Философије паланке. Оно што је заиста упечатљиво када читамо овај текст на прагу треће деценије 21. века јесте то што се дух затворености као једна од главних одлика паланке тако брзо и лако одомаћио на интернету, који је најављиван и слављен управо као остварење једног идеала отворености. Цензура са којом сам се сусрео у Политици утемељена је на том духу затворености.

Данас, цензура више не може да буде оно што је била пре појаве интернета, све и да хоће. Медији који данас у Србији прибегавају цензури представљају канал који повезује духовну и дигиталну паланку.

ПОРАЖАВА ПОТПУНО СВЕСНО ПРИСТАЈАЊЕ НА АУТОЦЕНЗУРУ

Цензоловка: Како видите нападе на новинаре и вербалну тортуру од стране политичара на власти и режимских медија кроз коју пролазе сви који се усуде да критикују режим? Посебно у светлу последњих напада на НИН, Данас или Н1, хапшење узбуњивача из Крушика…?

Јаковљевић: Мислим да је врло важно да се разуме да се овде не ради само о односу према медијима или слободи говора, већ пре свега о начелу јавности (или транспарентности) као једном од темеља демократије. Дакле, ради се о технологији владања.

Принципи којима се води СНС јако подсећају на National Rifle Association (НРА) у Сједињеним Државама. НРА је удружење власника оружја, и та организација има политичку моћ која је потпуно несразмерна њеној величини.

Масовне пуцњаве су готово свакодневна појава у САД, и упркос притисцима јавног мњења, активиста, политичара и религиозних вођа, основни принцип НРА је да не попусти ни педаљ, да не допусти да се отвори ни најмања пукотина на њеној фасади: нека погину деца, ученици, њихови наставници, случајни пролазници, ми нећемо да допустимо да се промени ниједна регулација о добијању дозвола за ношење и употребу оружја, макар та промена била минимална и потпуно здраворазумска, макар је подржавали и демократе и републиканци, верски затуцењаци и атеисти, либерали и конзервативци.

Они су бескомпромисни и непопустљиви јер знају врло добро да најмање попуштање може да доведе до њиховог потпуног урушавања. Ригидност је једна од основних одлика корумпираности.

Ова технологија власти захтева огромне количине насиља да би се одржала. Највећа већина грађана Србије води се сопственим горким искуствима са насиљем: за њих физичко насиље престављају дизелаши који се појављују ниоткуда и бездушно туку демонстранте, док економско насиље виде кроз ураган хиперинфлације. Тога више нема. Ова власт строго води рачуна да одржи чврст динар, макар то било штетно по економију, и да не користи физичку силу. Дакле, она не туче и не отима – бар не на начин на који су то чинили њихови ментори из деведесетих.

Постоје многи други видови насиља, физичког, економског, језичког, моралног, емоционалног. Начела јавности и отворености угрожавају центре насиља. То што носиоци ових начела – новинари, узбуњивачи – постају мете агресије од стране власти већ довољно говори о природи политичког поретка у Србији данас.

Неко ће рећи да претерујем са реакцијом. На крају крајева, овде се не ради о забрани говора, већ о брисању неколико реченица овде, промени речи онде… Тако је свој поступак представила уредница Политике у оном мучном разговору. Међутим, једна ствар која ме је апсолутно заледила била је њена примедба да „неко ко пристане да говори за Политику треба да зна шта може да каже“. То недвосмислено и потпуно свесно пристајање на самоцензуру је оно што навише поражава. Таква изјава открива једну менталну технику која води ка небројеној количини малих, готово неприметних одлука, којима људи ограничавају и спутавају своје мишљење, и сматрају да им то даје за право да спутавају друге, а све у корист власти.

У феудалним демократијама, каква је ова у Србији, власти граде око себе живи зид послушника који пристају на уцене и понижења у замену за какву-такву сигурност. Увећавање недемократичности захтева све дебљи штит. Крајња последица је корупција читавог друштва. На крају, они који се нађу на периферији живог зида тешко да могу да виде неку корист. Али, циљ није да се сви поткупе, већ да се корупција нормализује, да се формира начин размишљања који чини прихватљивим оно што је иначе одурно и морално неприхватљиво.

НАПОМЕНА: Цензоловка је имала увид у одговор који Јаковљевић добио из Политике када је протестовао због цензуре и најавио да ће о томе јавно говорити и писати