Вести
22. 11. 2019.
Насиље над женама и девојчицама у медијима: Разумевање за злочинце, док се жртве окривљују
Жене се у комерцијалним медијима често омаловажавају и приказују порнографски, док се насиље над њима оправдава као „злочин из страсти“ или као последица нечега што је жена урадила. Убиство жене се представља као романса или мелодрама, а љубомора се означава као главни узрок низа фемицида, неки су од закључака монографије др Зорице Мршевић „Насиље и ми – медији о насиљу над женама“.
„О насиљу над женама медији често извештавају на сензационалистички начин, додатно виктимизирајући жене и девојчице, жртве насиља. Медијске прилоге карактеришу сексизам и мизогинија, они подстичу патријархалне културне обрасце, а стереотипи о друштвеним улогама, положају, дужностима и карактеристикама жене и мушкарца шире се и на домен родно заснованог насиља“, неки су од закључака монографије „Насиље и ми – медији о насиљу над женама” др Зорице Мршевић, научне сараднице Института друштвених наука у Београду.
У монографији, која је јуче представљена, налазе се исечци из више десетина текстова о насиљу над женама, објављених у различитим медијима, које је, како преноси ауторка, било мучно читати.
„У комерцијалним медијима преовладава омаловажавајуће и порнографско приказивање жена, као објеката сексуалне жеље или објеката за гледање. Тиме се шаље порука грађанима да је то маргинална и спорадична појава, чиме се шири простор за амнестирање насилника“, сматра Зорица Мршевић.
Скидање одговорности са злочинаца
„Злочин из страсти“ није прикладан начин да се опише један фемицид, сматра др Мршевић. Потребно је да се насиље над женама и девојчицама медијски сагледава у контексту родне равноправности, злоупотребе мушке моћи и кршења људских права, а не као „незгода“, „лош однос“ или као последица изгледа и активности које жена предузима (ходала сама по мраку, пије у бару, шета сама по ливади итд.). Такође, она приближава и непартнерски фемицид, о којем се недовољно говори у јавности.
Др Мршевић примећује да се насиље над женама, поготово оно са смртним исходом, често смешта у контекст економске кризе или балканског менталитета, чиме се скида део одговорности са злочинаца и смешта се у домен „објективних“ или чак „неизбежних“ околности.
„Мушкарци који почине убиство, силовање или сексуално насиље или злостављање у породици, у таблоидним медијима често се представљају као психопате, болесници, монструми, манијаци и сл., што сугерише да су они видно различити од других, ‘нормалних’ људи. То треба избегавати, јер се тиме замагљује друштвена контекстуалност родно заснованог насиља које се премешта у домен психопатологије, болести и психијатрије“, истиче ауторка.
Она наводи да се може уочити да медији имплицитно афирмишу уверење да насилници „имају право“ као мушкарци да у одређеним ситуацијама реагују насилно. На пример, у случају сумње у брачну/партнерску превару, одбијања жене да се врати „деци и породици“ (у ствари, у насилну заједницу), у случају женске „непослушности“, „дугачког језика“ и сл., што може да делује и као вид мушког редакцијског солидарисања са насилником, али и као вид повлађивања претпостављеним владајућим стереотипима медијских конзумената.
Медијски линч новинарки, активисткиња, политичарки
Истраживање показује да 2015. и 2016. године нису уочени чести медијски напади на жене које се налазе на јавним и државним функцијама или су у неким другим улогама у жижи јавности. Међутим, 2017. и 2018. медијски линч појединих жена постао је редовна појава у штампаним и електронским медијима, а посебно на друштвеним мрежама, одакле се мизогинија неометано преливала на целокупни медијски простор, тумачи ауторка студије.
„Објашњење узрока појаве ескалације медијског линча може да буде коинцидентно јачање тензија на политичкој сцени, а у тој атмосфери жене постају лаке мете за све актере конфронтација“, оцењује др Мршевић у монографији „Насиље и ми – медији о насиљу над женама“.
Она додаје да се нарочито истичу кршење права жена које се често појављују у јавности и медијима, а то су новинарке, активисткиње, политичарке. Између осталих, посебно је истакла случајеве напада на министарку Зорану Михајловић, премијерку Ану Брнабић, новинарку Тамару Скроззу, посланицу Маринику Тепић, драмску списатељицу Биљану Србљановић, те новинарку Барбару Животић.
Закључено је да су најзаступљенији текстови који обилују колоквијалним речником („муж давитељ“, „несрећна жена“, „љубавна драма“, „монструм“, „мали анђео“, „ужасно блудничење“, „нежнији пол“), који одступају од новинарске етике, не поштују достојанство жртве и њене породице, као ни претпоставку невиности. Објављују се фотографије које јасно указују на адресу жртве и осталих чланова њене породице, укључујући и малолетну децу. То је посебно наглашено када су у питању ромске породице.
„Насиље у породици се претежно описује као ‘догађај’, а не као кривично дело. Новинари и новинарке углавном не укључују у текстове коментаре стручњака и стручњакиња, као ни информације о томе где жртве насиља у породици могу да пронађу помоћ“, пише у монографији.
За сензационалистички начин обраде ове теме, који углавном негују таблоиди, карактеристично је оправдавање насилника и сваљивање кривице на жртву. Убиство жене се представља као романса или мелодрама, а љубомора се означава као главни узрок низа фемицида.
„Такав медијски стил усвајања хегемонистичког маскулинитета као нормалног, савременог модела родних односа заправо подстиче одржавање предрасуде о томе да су жене криве за насиље које су преживеле и да је мушко насиље над женама оправдано. Такви медијски извештаји наглашено наводе да убица није могао да контролише понашање и да за њега треба да имамо разумевање, које изостаје за жртву“, оцењује ауторка.
Стварање друштва које јавно осуђује насиље
У овој врло детаљној и свеобухватној монографији дате су и препоруке медијима, регулаторним телима и организацијама на који начин да се односе према насиљу над женама.
Пре свега, како се наводи, неопходно је стварање друштва које јавно осуђује насиље као злочин, промоцијом ненасилног понашања, родне равноправности и борбом против дискриминације.
„Насиље над женама у породици и партнерским односима још је на маргинама јавности и не третира се као општедруштвени проблем. Да би се обезбедио адекватан политички и друштвени амбијент у системској борби против насиља, неопходно је подизати свест јавности кроз промоцију ненасилног понашања, родне равноправности и антидискриминације.“
Посебно се истиче потреба да медији препознају проблем над вишеструко дискриминисаним женама (Ромкиње, старије жене, жене са инвалидитетом, лезбијке, жене са села, незапослене жене, самохране мајке).
Једна од мера за повећање сигурности жена јесте смањење сензационалистичког извештавања о насиљу над женама, уклањање родних стереотипа и промоција родне равноправности.
ДОБРА ПРАКСА У ШТАМПАНИМ МЕДИЈИМА
Студија анализира и најбоље аналитичке медијске извештаје о насиљу над женама, наглашавајући њихову стручност, коректно и новинарски етично представљање феномена родно заснованог насиља. Док је у раније посматраним периодима квалитетан, према анализи, стручан медијски прилог био права реткост, 2015. и 2016. такви прилози постају правило. Највише их је било у недељницима Време и НИН, али и у дневним листовима Данас, Политика, Дневник, као и у неким локалним гласилима, као што су, пре свега, Панчевац и лист Град Крушевац.
Као добра страна медијског извештавања о фемициду наводи се све присутнија медијска осуда неадекватног и неблаговременог реаговања институција.
Помак се види и у порасту броја извештаја о процесуираним насилницима, суђењима и изреченим санкцијама, за које се сматра да имају важно превентивно дејство, истиче др Мршевић.
Врло позитивна новина јесу и експлицитне изјаве највиших државних званичника, којима се осуђује насиље над женама и обећавају енергичне акције надлежних институција. Иако изјаве саме по себи још не значе већу безбедност за жене, оне јесу охрабрујуће, оцењује ауторка.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.