Вести

16. 11. 2019.

Аутор: Марко Недељковић Извор: Данас

Истраживање Центра за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ)

Медијска реалност Србије: Агресивност, сензационализам и мржња

Осам дневних листова и 20 најчитанијих портала у земљи само у току једног дана објаве у просеку 644 текста који садрже неке од елемената агресивне комуникације, говора мржње и сензационализма, што значи да сваки медиј просечно објави 23 таква текста само у току једног дана, показује најновије истраживање Центра за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ).

Истраживање под називом „Комуникативна агресија у Србији 2019.“ спроведено је у периоду од 15. септембра до 15. октобра ове године, а резултати показују да је у наведеном периоду од месец дана у најчитанијим штампаним и онлајн медијима у земљи објављено скоро 20.000 текстова са елементима агресивне комуникације, говора мржње и сензационализма, тачније 19.964 таква текста.

То практично значи да су сви грађани који се информишу путем медија неминовно изложени свакодневној комуникативној агресији која има изразито негативне последице по појединце, али и цело друштво, иако тога најчешће нисмо свесни.

Иако већ годинама уназад пракса показује да медији уместо експлицитног говора мржње најчешће користе екстремни говор и сензационалистичке наративе у својим текстовима, ово истраживање открива да је 2019. година донела још алармантније појаве на медијској сцени.

Медији су током ове године додатно померили границе агресивности, постали још бруталнији него до сада, а за све већи број медија може се рећи да су се де фацто опростили од професионалних принципа, етичких кодекса и језика толеранције.

Агресивна комуникација већ постала медијски стандард

Спроведено истраживање детектовало је неколико различитих категорија проблематичних текстова које не би требало посматрати засебно јер наизглед „блажи“ облици агресивне комуникације заправо представљају увертиру за све бруталније и експлицитније облике. А принцип медија је јасан. Када „блажи“ облици до те мере подигну праг толеранције код читалаца и када постану уобичајена и „нормална“ појава, прелази се на све драстичније облике.

Најбољи доказ за то је агресивна и узнемирујућа терминологија коју медији свакодневно и све интензивније користе, која је до те мере утицала на десензитивизацију грађана на језик агресивности да су некада непримерене речи у јавном простору или изрази који су се користили само у изузетним ситуацијама данас постале уобичајен део медијског, али и свакодневног вокабулара.

То најбоље потврђују налази овог истраживања који показују да су све бројнији текстови у којима се користи агресивна терминологија у којој доминирају изрази као што су „узнемирујуће, брутално, језиво, пакао, ужас, хорор, скандал, шок“.

Иако на први поглед може деловати да је једини циљ коришћења такве терминологије намера медија да привуку што већи број читалаца, а самим тим обезбеде и већу зараду посредством оглашивача, истина је да су ефекти таквог језика у медијима много опаснији него што можемо да претпоставимо.

На стотине таквих текстова који се пласирају свакодневно у најчитанијим медијима временом су до те мере повећавали праг толеранције читалаца на језик агресивности да данас практично потпуно изостаје њихова реакција на такву терминологију и изворни ефекат који би она требало да производе код човека.

Зато већ данас за просечног читаоца у Србији „СКАНДАЛОЗНО“ или „БРУТАЛНО“ више није довољно ефектно да привуче пажњу, „ХОРОР“ или „ЈЕЗИВО“ више није довољно драматично, а „УЗНЕМИРУЈУЋЕ“ је уместо „кочнице“ , заправо, постала својеврсна „препорука“ за читање јер сва истраживања показују да тај термин у наслову текста непогрешиво подиже читаност за више десетина процената.

А зашто је то тако? И зашто смо постали имуни на све ове традиционалне технике таблоида да привуку читаоце? Зато што се у Србији свакога дана само у најчитанијим медијима објави 125 текстова под паролом „скандалозно“ (која се најчешће истиче великим словима у наслову), скоро 100 са изразом „брутално“ и 85 уз упозорење „узнемирујуће“. Све то прати изразита бруталност и сензационалистички наративи, оличени у свакодневним примерима до детаља описаних злочина, инцидената и узнемирујућих садржаја разних врста.

А логика сваког тржишта, па и медијског, је таква да превелика понуда исте робе смањује и њену цену и атрактивност код купаца, односно публике у случају медија. Зато су домаћи таблоиди и „порталоиди“ (онлине таблоиди) увелико у потрази за новим адутима којима би ефектније шокирали читаоце, а судећи по налазима овог истраживања, чини се да полако проналазе нове и све ефектније механизме.

Етикетирање и говор мржње нови адути таблоида и „порталоида“

Само у периоду од месец дана, најчитанији медији у Србији објавили су 1358 текстова у којима су некога етикетирали као „издајника“, што значи да свакога дана објаве просечно 44 таква текста која су директан атак на неистомишљенике. У дискредитовању појединаца омаловажавањем њиховог рада, професионалног или приватног живота, чак и чланова њихове породице и пријатеља, уобичајени постају и изрази „страни плаћеник“, „лопов“ и „терориста“.

Још алармантнији налаз овог истраживања открива и све чешћу употребу етикетирања које садржи и елементе говора мржње. Тако је у анализираном периоду објављено чак 508 текстова са термином „Усташа“ и 491 текст са термином „Шиптар“. У свим тим текстовима, најмање једној особи приписана је ова етикета која код већине грађана са собом носи и низ негативних осећања, емоција, па чак и беса и мржње.

У отвореним нападима на „неподобне“ појединце, организације и институције уз помоћ разних етикетирања, оптужби, па чак и претњи, директно се изазивају изразито негативне емоције код најшире јавности према особама или групама о којима се пише. Заједничка карактеристика свих ових текстова је и изазивање осећаја страха и несигурности код грађана, што директно доприноси ширењу нетрпељивости, а све чешће и осећаја мржње и непријатељства према онима који су мете напада.

Такво извештавање медија доводи до десензитивизације јавности на агресивност и насиље разних врста, и што је најопасније – додатно легитимизује таква осећања, па чак и насилно деловање у пракси. То су потврдила и бројна истраживања рађена широм света, као и бројни теоретичари који су се бавили овим питањем. Зато и Џејмс Потер, један од најпознатијих теоретичара који су се бавили овим питањем, у свом капиталном делу „Медијска писменост“ упозорава да је „често чак и кратка изложеност насиљу довољна за стварање или промену нечијег става“, као и да су „истраживачи утврдили да код људи који гледају медијске садржаје пуне насиља долази до непосредног пада саосећајности“.

Међутим, тај утицај насиља и агресивне комуникације у медијима може бити и много опаснији и одразити се директно на агресивно понашање публике у пракси, јер како наводи Потер, „изложеност насиљу у медијима може да умањи уобичајено суздржавање публике која их спречава да се насилнички понаша“.

У онлајн медијима чак шест пута више агресивности и сензационализма

Истраживање открива и да су текстови са елементима агресивности, сензационализма и говора мржње доминантно присутни у онлајн медијима у којима је објављено чак 86% таквих текстова у анализираном периоду (17.169 текстова), док је у дневној штампи објављено 14% (2795 текстова).

Посебно је проблематично то што се језик агресивности у текстовима онлајн медија шири геометријском прогресијом након објављивања, што се најбоље може уочити у све суровијим коментарима читалаца на те текстове, како на сајтовима датих медија, тако и на друштвеним мрежама, тако да су негативни ефекти видљиви готово моментално.

Управо то учешће публике представља још један проблематичан аспект јер се кроз коментаре на медијске објаве и на друштвеним мрежама отворио још један додатан медијски простор у којем је све присутнија агресивна комуникација, али и говор мржње.

Зато су све оправданија упозорења да су агресивна комуникација, говор мржње и сензационалистички наративи у медијима постали један од највећих проблема у сфери јавног комуницирања, али се овој теми упркос томе још увек не придаје већи значај и веома је мало истраживања и медијских садржаја који се односе на овај проблем.

Стога ће Центар за професионализацију медија и медијску писменост у наредном периоду објавити серијал текстова посвећен овој теми како би упозорио јавност на обим и интензитет агресивне комуникације којој смо изложени свакога дана, али и на то како језик екстремизма и агресивности у српским медијима обликује појединце и друштво у којем живимо.

Вероватно најопаснија последица таквог извештавања медија је све израженија поларизација у друштву и подела на „ми“ и „они“ која је за многе већ данас једино мерило исправности, а која се јавља управо као последица одсуства културе дијалога и истовременог јачања екстремизама разних врста. А они се, пре или касније, из медија и јавне сфере увек преносе и у свакодневни живот грађана.

Аутор је вођа истраживања „Комуникативна агресија у Србији 2019.“