Вести
05. 11. 2019.
Доста, кад је превише: Напредњаци, Кикиндске и Савет за штампу
Рећи ће неки, Кодекс је Кодекс, нема ту скретања, контекста или околности. Али, као чланица Комисије за жалбе Савета за штампу раније нисам могла, баш као што ни сада не могу – да једноставно зажмурим на околности, на нешто што утиче, обликује, битно одређује праву меру МОГУЋНОСТИ да медији остану до краја верни професионалним стандардима, објашњава Тамара Скрозза зашто је остала уздржана приликом гласања о томе да ли су Кикиндске прекршиле Кодекс новинара.
На седници Комисије за жалбе Савета за штампу одржаној 31. октобра уздржала сам се од гласања о жалби Марка Вукобрата против Кикиндских. Гласови су у овом случају и иначе били подељени, па одлука због тога није ни донесена, али моја је одлука била да – у складу с оним што ми дозвољава Пословник о раду Комисије за жалбе Савета за штампу – не учествујем у нечему што само по себи сматрам политичком шарадом.
Да су околности регуларне, ово би била једноставна ствар – медиј који објави текст о некој особи, као што су урадиле Кикиндске, има дужност да контактира са свим могућим изворима, како би прича била што професионалнија и релевантнија. Уколико објави низ важних информација о некоме, базира се углавном на неименованим изворима, а притом не ступи у контакт с том особом, што је такође случај с Кикиндским, ради се о кршењу тачке 4 Поглавља 1 Кодекса које наводи да је новинар дужан да „када је то неопходно, консултује што више извора и да им омогући да изнесу свој став“.
Тако би, дакле, било да су околности регуларне. А овде то није случај.
Контекст
Пре свега, Жељко Бодрожић, оснивач и уредник Кикиндских, већ дуги низ година живи ноћну мору незамисливу многим новинарима: у свом малом граду, где „свако зна свакога“, он је буквално прогоњен као звер, разапет у локалним медијима, жигосан свим могућим увредама, непрестано и на све начине дисквалификован, а тај хорор трпе и чланови његове породице, пријатељи и колеге.
Захваљујући третману каквог нису поштеђени ни други невладини локални медији, а који подразумева притиске на потенцијалне оглашиваче и пресечене путеве ка буџетском новцу, Кикиндске су годинама биле на рубу опстанка, вечито у дуговима, на судовима, са секиром над главом. Тренутно излазе као подлистак листа Данас, а то је свакако само привремено решење.
За овај случај, међутим, најважније је да су Кикиндске под тоталним бојкотом владајуће странке: за разлику од већине независних медија, који неколико пута годишње успеју да за саговорника доведу бар некога из Српске напредне странке, у Кикинди се то не дешава. Тамо је, наиме, донета и 2016. јавно објављена одлука да СНС не даје изјаве за Кикиндске.
Од тада, чак се и назив тог листа избегава – па га напредњаци означавају као „опозициони нискотиражни таблоид“, „слуге жутих“, да су „плаћеници Сороса“, „халуциногено јавно гласило“, „гласноговорници мрзитеља напретка Србије“, „политичко-медијски брлог“ итд.
Повређени и увређени
И ту се враћамо на почетак ове приче. Пре два месеца, представник тих и таквих кикиндских напредњака жалио се Савету за штампу због тога што га је Бодрожић без навођења извора оптужио да је „бот“, што он – по свом сведочењу – није, а да га притом није ни позвао. Бодрожић је у одговору на жалбу „признао“ да га није звао, али и испричао шта све доживљава: с посебним акцентом на чињеницу да напредњаке и не зове, напросто зато што му они на позиве не одговарају.
Иако сам свесна у каквим околностима раде Кикиндске, иако сам се у свом новинарском раду и лично уверила како изгледа кад ти напредњаци „уведу санкције“, иако је и мени као новинарки одавно дојадило да их уопште и зовем и тако себе деградирам – тада сам гласала да је у питању кршење Кодекса.
О току те седнице јавност је иначе обавештена и из врло детаљног текста Удружења новинара Србије.
У том се тексту види да сам тада рекла да, одбијањем да разговарају с новинарима, напредњаци не крше само Кодекс, већ и законе Републике Србије (који прописују забрану дискриминације медија), али да ипак мислим да су новинари могли да покушају – да покажу неки „траг“ да су покушали све, макар да би пред собом и другима имали некакво „оправдање“.
Ствар се завршила тако како се завршила и Кикиндске су означене као медиј који је, ето, прекршио Кодекс.
Да се све завршило на томе, ове приче не би ни било. Међутим, странка је у међувремену очигледно схватила да је време да се у борби против Кикиндских то „ново оружје“ у виду обраћања угледном саморегулаторном телу, примењује и надаље. На адресу Савета стигла је тако још једна жалба – она већ поменута, коју је послао Марко Вукобрат.
Расправа је била прилично бурна, о чему је, опет, детаљно известила новинарка УНС-а.
Савет као оруђе
Није ово први пут да неко покуша да инструментализује Савет и да његове одлуке злоупотреби за своје интерне сукобе: између осталих, радило је то више конкурентских медија, који су засипали Комисију жалбама чији је једини циљ био да компромитују једни друге. У свим тим ситуацијама уздржавала сам се од гласања. Јер, жалбе су биле такве да заиста не може да се каже да нема кршења Кодекса, а опет ни да се каже да је „друга страна“ етички и професионално чиста.
Рећи ће неки, Кодекс је Кодекс, нема ту скретања, контекста или околности. Али, као чланица Комисије раније нисам могла, баш као што ни сада не могу – да једноставно зажмурим на околности, на нешто што утиче, обликује, битно одређује праву меру МОГУЋНОСТИ да медији остану до краја верни професионалним стандардима.
У овом случају, околности су такве да је „грех“ жалилаца далеко већи од „греха“ Кикиндских, и да је – што се мене тиче – недопустиво да упирем прстом на своје колеге, а да се прави кривци крију иза тамо некакве жалбе.
У овом случају, жалиоци не дискриминишу Кикиндске „између редова“, онако како се то ради у Београду и неким другим срединама, већ јавно, декларативно, одбијајући да с њима разговарају: а сада се жале зато што их не зову они које а приори одбијају. И то у више наврата.
Такође, жалиоци сада очигледно покушавају да штанцовањем истоветних жалби Савету за штампу покушају да дискредитују Кикиндске као непрофесионалне – што би могло да се покаже као врло практично на различитим међународним конференцијама, у политичким говорима, статистикама, али и на будућим конкурсима за доделу буџетских средстава којима се финансирају медијски садржаји у јавном интересу.
На локалном нивоу, Кикиндске ни иначе немају никакве шансе, пошто ту огроман новац добијају провладини београдски медији: антологијски је пример баш из Кикинде, где је комисија доделила позамашан износ Српском телеграфу, објаснила да је реч о листу који крши професионалне стандарде, али да ће им додељени новац помоћи да се поправе.
На републичком нивоу, међутим, комисије строго поштују правило да се новац не даје медијима који константно крше Кодекс – што би, ако се буду питали кикиндски напредњаци, лако могло да се деси и Кикиндским.
Све то никада, ни под којим условима, ни да је Кодекс Библија, десет заповести у камен урезаних – неће добити моју подршку.
На самој седници ми је речено да тако „подржавам оне који крше Кодекс“. Не. Уздржавањем од гласања, показујем да нема услова за поштовање Кодекса.
Пребачено ми је да „браним Жељка Бодрожића“ пред комисијама за доделу буџетских средстава. Не. Браним принцип по којем буџетска средства остају ускраћена онима који заиста крше Кодекс, а не онима који су се нашли на напредњачком нишану.
Коначно, упитана сам и „зашто то себи дозвољавам“. Да. Дозвољавам. Пословник о раду ми допушта, а сопствени принципи налажу да кажем „доста“ онда када је стварно доста. И превише.
Коментари (3)
Остави коментар06.11.
2019.
I ona politicki nije glasala
Tamara Skroza o svemu odlucuje politicki a nikako eticki ili kodeksom ili pravicno. Posto ove ne vlasti ne moze da smisli, naravno da nije glasala. Da je iole toliko pravicna i "profesionalni novinar" koliko se time busa u grudi i glasna, ona bi svakako ne samo Kikindske osutila vec svako ko prekrsi kodeks novinarstva, ali naravno da nece jer ipak je to napad na vlast koju ona ne podnosi. Zar to nije politicka odluka koja nema ama nikakve veze sa novinarstvom i savetom za stampu.
Одговори06.11.
2019.
Bravo !
Draga Tamara,
Одговориhoću da podržim Vaše rešenje i istupanje iz ove političke ujdurme. Mada kolega Bodrožić nije učinio ono što je bilo neophodno, (ovde je bilo dovoljno i da pošalje meil da bi imao dokaz o pokušaju) ljudski moral kaže da je ono što ste učinili ispravno. Pravo i pravda ne idu pod ruku, ali prihvatanje ovog nakaradnog poimanja pravde bi izvrglo ruglu svakog. Hvala na pristojnosti !
05.11.
2019.
Krah Saveta za stampu
Tamaru Skrozu je u Savet za stampu delegirao NUNS, a ona je ovde odlucivala o prituzbi na onog ko je delegirao u Savet, o krsenju kodeksa predsednika NUNS-a. Savet za stampu je izgubio svaki kredibilitet i clanovi UNS-a treba hitno da ga napuste, a ovo telo je samo sebe urusilo.
Одговори