Вести

01. 11. 2019.

Аутор: Зоран Стрика Извор: Цензоловка

Вук Цвијић: Борећи се за права узбуњивача из Крушика, грађани се боре за себе

Већина грађана Србије живи у медијском затвору, као и Александар Обрадовић, који је у ЦЗ-у могао да види само телевизије са националном фреквенцијом, каже новинар НИН-а Вук Цвијић, добитник награде „Душан Богавац“, који је открио један од највећих скандала ове године – хапшење узбуњивача из Крушика, које би, да није било његовог текста, остало скривено од јавности.

Новинар НИН-а Вук Цвијић, овогодишњи добитник награде „Душан Богавац“, која се додељује за новинарску етику и храброст, недавно је објавио текст о хапшењу узбуњивача Александра Обрадовића из ваљевске војне фабрике Крушик, које је изазвало протесте и буру у политичком врху земље. Обрадовићева открића докумената о трговини оружјем, из којих смо сазнали да се неколико компанија, међу којима је и једна повезана са оцем министра полиције Небојше Стефановића, богатило на рачун државне фирме, многи виде као домаћу верзију случајева „Сноуден“ и „Асанж“.

Цвијић своје истраживање наставља. У најновијем НИН-у открива да фабрика Крушик оружје по повлашћеним ценама није продавала само компанији ГИМ, коју је заступао Бранко Стефановић, отац министра полиције, него и другим предузећима која су повезана са Српском напредном странком, а нека су била чак и финансијери владајуће странке.

Како полиција и тужилаштво нису имали намеру да обавесте јавност о хапшењу Обрадовића, све би остало заташкано да Вук Цвијић, који се већ дуго бави истраживањем криминала и корупције, није добио информацију од незваничних извора да је неко ухапшен.

„У почетку нисам знао ни ко је у питању, нити где се води поступак. Када сам то сазнао, позвао сам суд и тужилаштво, одакле ми је потврђено да је ухапшен Александар Обрадовић због одавања тајне. Суд је потврдио да је ванрасправно веће прихватило жалбу тужилаштва и да је Александру Обрадовићу одређен притвор“, каже Цвијић за Цензоловку.

Цензоловка: Јесте ли се забринули за узбуњивача или је превладао бес због тога што држава, уместо да проверава наводе о могућој корупцији, хапси човека који указује на неправилности?

Цвијић: Било је ту и забринутости и беса. Питао сам се да ли је могуће да се нешто тако дешава, да се хапси човек који указује на корупцију, а да се не истражује корупција. И поред неких ранијих искустава, на пример двојице полицајаца у случају „Поточари“. Они су тврдили да су у Поточаре, када је тамо ишао актуелни председник Србије, послати на незаконит начин. То су пријавили, чак су поднели и кривичну пријаву, али ту се догодило да се на крају против њих води поступак. Надао сам се да се са Александром Обрадовићем неће исто догодити.

Цензоловка: Због чега сматрате да је ова прича важна? Да ли су и други медији на исти начин видели колико је ова прича важна као што сте то ви урадили?

Цвијић: НИН је то објавио чим смо сазнали, у питању је неколико дана. НИН излази четвртком, ја сам сазнао те недеље и имао сам рок да је напишем до уторка, када се новине штампају. Цензоловка и други медији су се придружили, и то је добро, јер се пренела порука широј јавности, која је одреаговала на прави начин и пружила подршку.

Онда су грађани протестовали испред затвора, па смо имали ситуацију да два суда у једном дану доносе одлуку. Апелациони суд, који пре тога око две недеље није доносио одлуку, док је Виши суд истог тренутка донео одлуку која је супротна претходној.

Нажалост, те брзопотезне одлуке судова нам говоре да они не одлучују по праву, јер да је тако, човек не би био ни у затвору, нити у кућном притвору, него би тужилаштво водило истрагу, испитујући степен корупције. Овај случај са одлукама два суда у истом дану нам истовремено говори да је правосуђе под великим притиском извршне власти.

Ћутале су све ТВ са националном фреквенцијом

Цензоловка: Поменули сте да су се други медији прикључили и да је то допринело јачем одјеку. Насупрот томе, медиј који би требало да буде јавни сервис свих грађана, ћутао је о том случају. Уколико се изместите из позиције професионалца који зна која прича завређује пажњу, да ли вам је као грађанину који жели да се информише о држави и друштву у ком живи, поражавајуће то што је РТС ћутао о овом случају?

Цвијић: Ћутали су сви медији са националном фреквенцијом, а знамо да је она опште добро. Уосталом, без обзира на националну фреквенцију, ако ваш медиј планира да буде информативан, без обзира на то да ли је штампан или дигиталан, ви морате да пружите информацију, то сте дужни.

Сви ти медији који планирају да буду информативни, а има их, понашају се по диктату као да су пропагандне јединице власти, а не као медији који морају да пружају релевантне информације грађанима. Нажалост, ја ту имам једно поређење са оним што ми је Александар Обрадовић казао. Док је био у затвору, он није знао шта се дешава, чак ни када су се грађани окупили испред затвора прво вече. У затвору постоје само телевизије са националном фреквенцијом и Студио Б и тек увече је видео замену теза на ружичастој телевизији, када су преко његове мајке покушали њега да нападну. Замену теза покушавају и дан-данас, иако он ради за опште добро јер указује на корупцију у државном предузећу, које је на тај начин предузеће свих грађана Србије. Не ради то ни у каквом личном интересу – а имао би и на то право – али овде то није случај.

То је та паралела, да се и у затвору виде националне фреквенције. Нажалост, већина грађана Србије је, и ван тих решетака, и даље у медијском затвору.

Цензоловка: Поменули сте сада то да је Александар Обрадовић постао узбуњивач јер ради у општем интересу. Јесте ли, откад пратите причу о случају Крушика, размишљали о томе који су његови мотиви да се одлучи на овај корак и угрози своју слободу?

Цвијић: Размишљао сам о томе, али сам и разговарао с њим на ту тему. Мени су савршено јасни његови мотиви. То су људи који су волели ту фабрику, он је јако дуго у тој фабрици и посветио јој се, као и многи људи из Ваљева и околине. Они су предано радили у њој и онда су видели нешто што није у реду. Он је био најхрабрији и није то мирно посматрао. И сам је рекао да није могао да се прави да се не дешава нешто што се очигледно дешава и на то је реаговао покушавајући да заштити опште добро свих грађана Србије.

Отпори суђењу за убиство Ћурувије из ДБ

Цензоловка: Било је потребно да прођу две деценије да би се добила каква-таква пресуда у случају убиства Славка Ћурувије. Због чега је било потребно да прође 20 година и зашто им се није судило одмах после 5. октобра?

Цвијић: Оно што сам ја чуо и што се могло чути на суђењу јесте то да је постојао јак отпор. Ми и данас имамо дубоку државу и ова првостепена пресуда мени не улива неко поверење све док поступак не буде правоснажно окончан. На самом суђењу смо чули од људи који су водили истрагу и желели да се то реши, да су постојале силне опструкције, да су оне углавном долазиле из ДБ-а. То су говорили неки припадници ДБ-а, али и полицајци који су били задужени за истрагу.

Не само да су биле опструкције у питању него се разматрало и убиство главног инспектора Драгана Кецмана. Видимо да су се те особе поново повезале када се суђење приближавало крају и да су постали веома активни и људи из ДБ-а, али и те, условно речено, наше колеге. Повели су кампању какву су водили деведесетих. Уосталом, један од челних људи ДБ-а из времена убиства Славка Ћурувије, Бранко Црни (у то време заменик шефа РДБ-а Радомира Марковића), преко којег су ишле све акције, високи је функционер СНС-а. На суђењу се појавио и практично покушао да пружи алиби оптуженима, а знамо да су након његовог исказа неки други сведоци из ДБ-а почели да пате од нагле амнезије и заборавности.

Цензоловка: Све ово о чему говорите дешавало се пре неколико месеци или неколико година. Делује ли вам да ти чланови Службе и даље имају велики утицај?

Цвијић: Видимо да су прилично добро распоређени – од владајуће странке, министарстава, јавних предузећа. Ти људи јесу активни. Политичко-партијско-криминалне везе нам нису прекинуте. Имамо проблем што смо улогу цивилне државне безбедности донекле успели да сазнамо, постоје одређене правоснажне пресуде и знамо њихову улогу током деведесетих, па и улогу у убиству премијера Зорана Ђинђића донекле. А када је у питању улога војних служби, ту, нажалост, до данас немамо никакав епилог.

Цензоловка: Он је покушао да заштити то опште добро, а на који начин у оваквим ситуацијама новинари могу да заштите своје изворе или оне о којима говоре и пишу? Чиме сте се водили док сте радили причу о Обрадовићу?

Цвијић: У почетку сам био веома обазрив, па тако у том првом тексту, иако сам знао његово пуно име и презиме, ја то нисам желео да објављујем, него смо пустили само његове иницијале, управо због заштите. Да будем искрен, нисам знао ни под каквим условима је он у затвору. Знао сам да је под строгим условима, али није ми било познато какав притисак трпи његова породица и желео сам њих да заштитим.

Нажалост, схватио сам да је и у овом случају, као и у многим другим случајевима у Србији, јавност једина одбрана. Да смо нормална и цивилизована земља, то не би смело тако да буде. Морале би да постоје институције које штите људе, узбуњиваче, права сваког грађанина, а нарочито оних који су храбри и штите јавно добро, а Александар Обрадовић је један од 1.200 људи који се усудио да то учини у Крушику.

Злоупотреба институција: СНС износи податке пре тужилаштва

Цензоловка: Када је цела прича почела да се захуктава, да ли се јавило очекивање или страх да би све могло да се политички злоупотреби – како од стране владајуће странке, чији га функционери дискредитују и називају „Ђиласовим човеком“, тако и од стране опозиције, којој би случај „Крушик“ могао да послужи само као оруђе којим се доказује корумпираност власти?

Цвијић: Мислим да они имају проблем са чињеницама и да у првом тренутку нису реаговали. Првих неколико дана нису ни реаговали, а реакција се јавила када су се грађани окупили. Ми ни дан-данас не чујемо ниједан одговор на релевантне чињенице које су изнете у тој сумњи на корупцији. Чули смо одговор председника Александра Вучића који каже „па шта ако тргујемо оружјем“. Али овде није питање да ли треба да се тргује или не, већ на који начин се то ради и да ли ту постоји корупција.

Нису дали ниједан релевантан одговор. Они не улазе у суштину ствари, не расправљају о чињеницама, да ли је нешто тачно или не. Овде постоје документа, фотографије, постоји низ доказа, а они не одговарају ни на један. Оно што мене више забрињава од њихове лоше пропаганде и замене теза јесте то ћутање институција, које постоје барем на папиру.

Српска напредна странка је прво саопштење издала дан након пуштања Александра Обрадовића из затвора у кућни притвор, у коме наводе да је он скупио податке из 2014. године. Тек дан касније, тужилаштво, које је једино овлашћено и које би морало барем да испитује сумње на корупцију, а које сада води поступак против Обрадовића, излази са саопштењем у којем се налази тај исти детаљ.

Онда је Обрадовићев адвокат Владимир Гајић поставио логично питање – како то може да зна странка, па макар била и на власти, а да још није урађено вештачење, које је тек почело да се ради. Мене забрињава та злоупотреба и то ћутање институција.

Не смемо да ћутимо, било би опасније да није људи као што је Обрадовић

Цензоловка: За Александра Обрадовића се показало опасним то што је открио детаље о трговини оружјем. Сајт Армс Wатцх, који је о томе писао, био је под хакерским нападима из Србије. Мислите ли да је данас у Србији небезбедно бавити се оваквим темама?

Цвијић: Мислим да би било још небезбедније ако се уопште не бисмо бавили тим темама и ако не би било људи као што је Александар Обрадовић. Онда би било далеко опасније за све нас. У том случају, једини начин јесте да говоримо о тим стварима, да не ћутимо. Не видим други начин, јер институције не раде свој посао.

Цензоловка: У ком правцу би могао да се креће читав случај „Крушик“? Очекујете ли икакве последице за људе који су уплетени у сумње на корупцију или ће пак једини с последицама бити Александар Обрадовић?

Цвијић: Оно што видим и што чињенице говоре јесте да су јавност и грађани барем мало помогли да се Александров положај побољша. Мислим да то питање неће, нажалост, зависити од институција, него од самих грађана и њихове енергије да се, борећи се за право узбуњивача Александра Обрадовића, у ствари боре за своја права и за себе.

Цензоловка: Доста дуго се бавите истраживањем криминала и корупције. У таквом послу сте се, вероватно, нашли у много ситуација у којима су вам полицајци били извор. Шта вам показује искуство, јесу ли они добри/лоши извори или су били добре полазишне тачке које вас усмеравају где да тражите доказе?

Цвијић: Полицијски посао је као и сваки други, имате различите људе. Некима можете да верујете, некима не. Уколико сте професионалан новинар, онда наравно да нећете сарађивати са онима којима не можете да верујете, нити ћете тражити информације од њих. Има људи који су се часно бавили тим послом, а и данас се труде да то чине. Тако је и у сваком другом послу.

Цензоловка: Да ли сте били у ситуацији да неко покуша да вас злоупотреби тако што вам даје дезинформације?

Цвијић: Било је случајева када су даване дезинформације с очекивањем да ће се нешто објавити без претходне провере. Десило се и да се у случају убиства Славка Ћурувије шаљу различите информације не би ли се скренула истрага. Ми смо сазнали да је постојало одељење при Државној безбедности, које је формирано за време Слободана Милошевића, које је било задужено за контролу медија. Координатор тог одељење био је Стеван Баста, који је на неки начин био и повезан са поступком који се водио за убиство Славка Ћурувије, али, нажалост, то није истражено до краја.

Ми нисмо имали лустрацију, коју је требало спровести у тим службама, као и у нашој професији. Имали смо ситуацију да су се повампириле те снаге из ДБ-а, али и они који су се представљали као наше колеге, па су писали одвратне текстове пред доношење пресуде, а такве текстове писали су и као увод за убиство Славка Ћурувије.