Вести

30. 10. 2019.

Аутор: Лука Петровић Извор: www.masina.rs

Експлоатација на блиц

Млади новинари који раде за „Блиц“ (компанија Ringier Axel Springer) сусрећу се с неповољним условима рада, ниским месечним накнадама и годинама су ангажовани на основу ауторских уговора, иако обављају редован посао с пуним радним временом у тој компанији.

Период након завршеног школовања у Србији је период несигурности, трагања за послом и дилема у којем смеру развијати свој живот и каријеру. Неки су задовољни, јер им се сфере интересовања поклопе с повољним односом понуде и потражње, и свој радни ангажман проналазе у профитабилним индустријама. Међутим, све је чешћа појава да млади након завршеног школовања постају део прекаријата и прихватају несигурне и слабо плаћене послове. Живот од данас до сутра свакодневица је младих у Србији.

Проблем се додатно усложњава кад су такви послови у области у којој је јавни интерес важан – као што је то случај с новинарством – па се последице осећају на сваком кораку, од нивоа информисаности грађана, преко могућности за самостални истраживачки рад, до аутономности у избору тема и саговорника. Последице по медијске слободе су катастрофалне.

Како изгледа бити млад новинар у Србији кога ангажује велика компанија која је власник најтиражнијих и најчитанијих медија? Какви су уговори који се добијају и постоје ли одређене нелегалне праксе које омогућавају великим компанијама да зарађују на рачун новинара који тек започињу своју каријеру? Вероватно је ситуација слична у свим већим медијима, а о томе како је радити у „Блицу” имали смо прилику да разговарамо са два саговорника.

Моје искуство слично је искуству свих младих који су последњих година радили у ’Блицу’, нисам ту никакав изузетак. Уопштено говорећи, прича почиње овако – пракса је да се између месец дана и три месеца волонтира, како би се људи обучили за посао. После тога се потписује ауторски уговор и ради се хонорарно, а почетни хонорари су врло ниски – између 10.000 и 20.000 месечно, док је неписано правило да сваког месеца хонорар расте за пар хиљада динара, наводи наш први саговорник, који је желео да остане анониман.

Додаје да се почетни период ради без икакве накнаде и без икаквог уговора, једноставно речено – „на црно“.

Никакав уговор. Једини уговор који се добија је ауторски уговор, који се потписује након волонтирања и дословно је један лист папира где мање-више ништа конкретно не пише. Знам колеге који су хонорарци по пет-шест година, неки вероватно и више, тај период до добијања сталног уговора је јако дуг. Уз то, о склапању уговора за стално увек се прича као о некој јавној тајни – шушка се, али неће отворено да се каже.

„То је машинерија буквално – седи ту и ради“

Слично искуство имао је и наш други саговорник, само што је, како каже, имао среће да ради без уговора „само“ две недеље. „Нисам очекивао никакав уговор, зато што сам претходно сазнао да је потребно три до четири месеца волонтирања да ти понуде хонорарни уговор“.

Велика је сличност између савремених медијских „фабрика“ и некадашњих индустријских комплекса. Ни једно ни друго нису претерано пријатна места за рад и не нуде квалитетно запослење. Од наших саговорника сазнајемо да нису имали јасан опис посла, нити обуку која би их на прави начин увела у ново радно место.

Писао сам текстове, вести, све у суштини. Радимо и за штампано издање и за интернет страницу. Радимо и временску прогнозу, што се ради по шаблону, сликамо, по потреби радимо и репортаже. Нема нешто конкретно да знаш шта је посао по твом уговору, да се то поштује. Убацујемо текстове са сајта у штампано издање, то су све обрасци и шаблони, где ништа не можеш да научиш. То је машинерија буквално – седи ту и ради, прича нам наш други саговорник.

Посебно је занимљив начин обрачуна месечне накнаде. Не ради се о плати, већ о накнади, зато што ангажовани људи немају уговор о раду, већ ауторски уговор, те не постоје ни јасни критеријуми колико ће тог месеца зарадити.

За младе новинаре нема правила, јер се не плаћају ни по сату, ни по дану. Отприлике, свака рубрика би требало да има свој одређен буџет и у оквиру тог буџета распоређују се плате и хонорари. На пример, ако дође само један новинар у редакцију, вероватно ће му почетни хонорар бити између 15.000 и 20.000. Ако дође више њих одједном, кренуће са, рецимо, 10.000, због расподеле новца који је предвиђен за буџет рубрике.

Због услова рада и висине примања, људи стално долазе и одлазе, а велика флуктуација је најизраженија управо у случају младих новинара, објашњава наш други саговорник.

Када се упознају с темпом којим се ради, где се пише и за штампано издање и за интернет, и то не само за своју већ и за друге рубрике, онда их тај притисак, хрпа посла и мале плате једноставно одбијају. Рецимо да је последњих година тренд да годишње из редакције одлази све скупа 15-петнаестак новинара, по мојој процени, а однос хонорарно и стално запослених новинара је негде око пола-пола.

„Зар ви не схватате да је сврха вашег постојања да нама олакшате посао?“

Све време се ради пуно радно време – пет дана недељно по осам сати, дакле као свакодневни посао било ког радника.

Рад је организован у четири смене – две јутарње и две поподневне. Ради се осам сати дневно, пет дана у недељи, дакле као и сваки регуларан посао, с тим да се, кад нешто искрсне, а често искрсава, остаје прековремено и ради слободним данима. Дешава се да уредници зову новинаре током слободних дана и замоле их да ураде неку причу од куће, каже наш први саговорник.

Изразито висока прекаризованост посла и непостојање јасне перспективе и предвидивости чест је проблем с којим се суочавају млади у Србији. На питање да ли бар оквирно знају колико дуго ће бити ангажовани на основу ауторског уговора одговарају негативно.

То новинара ставља у доста проблематичну позицију, јер ради и труди се, а ништа не зна о томе, а мислим да то не зна ни његов уредник. Претпостављам да се о тим стварима одлучује на вишем нивоу, односно да се за то питају главни одговорни уредник и менаџемент, а искрено, не знам каква је генерално политика на тим вишим инстанцама. Не постоји неки очекиван број година који дели запослене од хонорарног до рада за стално, да би на основу њега могла да се направи процена којом би неки новајлија могао да се води. Неко добије уговор после неколико месеци, неко после неколико година. Мени је чак једна уредница рекла: „Зар ви не схватате да је сврха вашег постојања да нама олакшате посао?“

Изигравање закона

О радном ангажману преко ауторског уговора и могућим злоупотребама такве праксе разговарали смо с Мариом Рељановићем, научним сарадником на Институту за упоредно право и стручњаком у области радног и социјалног права.

Према Рељановићу, овде на први поглед није реч о кршењу закона, јер се ауторски уговор може користити у случају писања ауторских дела, дакле и новинског текста.

Оно што није дозвољено у оваквим праксама јесте коришћење лица која су, због природе послова које обављају, трајно потребна послодавцу. То значи да су послови континуирани, као и да њихово ангажовање није ад хоц или повремено, зарад одређеног стручног коментара, већ је део свакодневне основне делатности послодавца. Према Закону о раду, послодавац не може закључити уговор о делу (па ни уговор о ауторском делу, као његову подврсту) ради обављања своје основне делатности. За тако нешто служи искључиво уговор о раду.

Овакво ангажовање новинара послодавцу одговара и, што је важније, прикрива постојање радног односа, објашњава Рељановић.

На претходну констатацију надовезује се чињеница да се у овим случајевима послодавац према аутору односи као према запосленом – он долази на посао свакодневно, прима радне задатке, има уобичајено радно време (пуно или непуно) и учествује у редовном процесу рада. У таквим случајевима судови посматрају закључени уговор као симулацију, привид ауторског (или неког другог) уговора, док се заиста прикрива постојање радног односа и нужност закључења уговора о раду. У наведеним примерима аутори су ангажовани на месечној бази – и као што сам већ навео, то је у реду – на пример, аутор може писати месечну или недељну колумну за послодавца. Али ако аутор није ангажован због таквог специфичног посла који је повремен (иако се понавља), већ је свакодневан, реч је о недозвољеној пракси закључивања ауторског уговора.

Није тешко закључити шта је мотив за овакво понашење: остварити што већи профит, док су радна права, порези и доприноси само непотребан трошак за компанију. Сваки динар мање за плату новинара или пореза за здравствени и образовни систем динар је више на рачуну компаније.

Послодавци прибегавају оваквим и другим недозвољеним врстама радног ангажовања пре свега због тога што су лица која на овај начин ангажују за послодавца јефтинија, као и због чињенице да се такви уговори могу веома лако раскинути. Ова лица немају, на пример, право на минималну зараду, ограничено радно време, плаћен теренски и прековремени рад, плаћен ноћни рад, право на плаћени годишњи одмор, као ни било које колективно право – на пример, на синдикално организовање или деловање, или право на штрајк, закључује Рељановић.

Већ дуже време су медијске слободе у Србији на ниском нивоу, што потврђују и међународни извештаји. Обично се као узрок таквог стања наводе везе власника великих медијских компанија и владајуће партије, што је тачно и представља изузетно велики проблем. Ипак, део објашњења овакве ситуације лежи и у радним условима новинара. Зарада недовољна за достојанствен живот, радни услови недостојни човека и менаџмент који на новинара/ку гледа као на потршну робу нису предуслови који омогућавају развој критичког и независног новинарства.

Можда део решења лежи у побољшању материјалног положаја новинарки и новинара, а за тако нешто потребно је одустати од чисто тржишног приступа медијима.

„Да поновимо – док сам је власник, нико од вас се неће мешати у приватну својину и приватни посед, то је либерална економија, капиталистичко друштво“, речи су медијског магната Жељка Митровића, које дословно описују тренутно стање у медијима. Можда нам је ипак потребно нешто другачије, алтернатива која ће ставити људе испред тржишта.

Из „Блица“ нисмо успели да добијемо коментар поводом навода из текста, с обзиром на то да на питања која су послата на редакцијски имејл никада нисмо добили одговор.