Вести
22. 10. 2019.
Александар се пише са великим “Ч”
Тужно је гледати како страх и лични интерес од људи прави нељуде, како се слободни појединци срозавају у понижене поданике. Као да је цела Србија претворена у полигон за производњу кишних глиста. Таман заборавимо један случај ево га други још бескрупулознији, бесрамнији и поразнији.
Тек што смо “заборавили” подршку “грађана” Јутки запљуснуо нас је аплауз за паликућу из Гроцке. Једва да смо успели да “сваримо” те громаде, кад избрчаше “колосални” Лучани. Још то посрнуће нисмо ни сажвакали, а пред нама се отвори “Крушик” у свој својој величини.
Случајно сам се задесио у Ваљеву у време протеста или скупа подршке Алексадру Обрадовићу, раднику “Крушика”. То је онај пристојни господин захваљујући коме је јавност сазнала како се извлаче паре из ове војне фабрике. Како се пљачкају радници и држава.
И уместо да га Србија слави као јунака, дошли су џиповима да га одведу у затвор. Слику ништа не мења ни то што му је под притиском јавности Централни затвор замењен кућним притвором.
Шта је то урадио овај Човек са великим “Ч”? Па оно што би требало да уради свако ко воли своје предузеће, свој град, своју државу. Ко воли колеге са посла. Открио је, пљачку, указао је на шеме за богаћење појединаца.
Читаво Ваљево зна да се Александру нема шта замерити, да није никакав муљатор и фолирант, да страда због истине. И на том скупу подршке том часном Човеку није било више од деветоро људи – ако се не рачунају говорници са стране, новинари и другови из Удбе.
Непријатно је било слушати организатора скупа који позива било кога од присутних Ваљеваца да кажу неку реч о Александру. Нико ни да зуцне. Јесте, част града је спасила једна професорка, али…
Стекао сам утисак да је тај Александар просто пореметио учмалост умирућег града. И да су га се због тога одрекле и колеге с посла и комшије и школски другови и рођаци. Па зар се нико од њих не усуди да дође, зар нико не смеде да проговори? Једноставно као да је вишак и непожељан у Ваљеву.
И да ли би другачије било да су скуп органзовали лопови из “Крушика”. Е тад би се скупило на хиљаде тапшача и букача, да се покажу, да их власт услика. Било би посла и за аутобусџије и за сендвичаре. Дошао би, што рече онај несрећни отац из Лучана, “све карактер до карактера”. Да сачувају своју задњицу. Јер то је најважнији део људског тела, образ је ништа! Чему служи – да ти неко лупи шамар.
Боље је имати два дупета него један образ. На дупе можеш да седнеш, а са образом да се сликаш или да те одведу удбаши.
Али баш брига Александра. Он је своје урадио и стао је уз раме са великанима ваљевског краја. Са онима који нису гледали своја посла. Као да Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин нису могли шуровати с Турцима. Као да Александар Мишић није могао избећи стрељање да је мислио на своје дупе. Па није Стеван Филиповић обешен да би лупежи могли да тргују.
Ако је за утеху, Ваљевци ће вам тихо, у пола гласа, рећи да је Александар Обрадовић у праву и да су уз њега. Само да би се то знало морају изаћи из мишије рупе. Није мачка толико опасна колико им се чини.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.