Конкурс за годишње награде УНС-а
Конкурс за годишње награде УНС-а
Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Цамир Лемеш: Званична политика се труди да загађење сакрије од јавности
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

11. 10. 2019.

Аутор: Анида Сокол Извор: Медиа центар Сарајево

Цамир Лемеш: Званична политика се труди да загађење сакрије од јавности

Заштита околиша и климатске промјене заузимају све значајније мјесто у свјетским медијима. Загађење зрака у урбаним срединама, борба локалног становништва против изградње мини хидроелектрана и афере око депонија отпада, неке су од тема о којима се може читати у домаћим медијима. Медијско извјештавање о заштити околиша и климатским промјенама, ипак, често садржи сензационалистичке наслове, дезинформације и мањак извора, а у БиХ готово да нема специјализираних новинара за тему која захтијева познавање стручне терминологије.

Како медији у БиХ извјештавају о заштити околиша и климатским промјенама, које су то најчешће грешке и колика је спремност великих загађивача и надлежних институција да пруже релевантне и поуздане информације новинарима и грађанима, разговарали смо са Самиром Лемешем, продеканом за научно-истраживачки рад Политехничког факултета у Зеници и предсједником Управног одбора Еко форума Зеница. Управо је то удружење грађана недавно одржало радионицу намијењену новинарима с циљем да се о заштити околиша и климатским промјенама извјештава квалитетније.

Које су то најактуелније теме о заштити околиша тренутно у БиХ и како оцјењујете медијско извјештавање о њима?

Не зна се која тема о заштити околиша је актуелнија од других, јер проблема има јако пуно и скоро сваки дан се појављују нови. Зими је најактуелнија тема загађење зрака у урбаним срединама, неконтролисани испусти у водотокове су редовна појава, мини хидроелектране извор су сукоба локалног становништва с инвеститорима, тло је загађено тешким металима, обале и корита ријека препуни су отпада, дивљих депонија нема само тамо гдје више нема становништва, ријетки су случајеви индустрије која не загађује околиш, а све то је прожето корупцијом и скоро потпуним изостанком дјеловања надлежних органа власти. Попут дистопијских сцена из комедије Идиоцрацy коју је режирао Мике Јудге 2006. године, изгледа да смо постали друштво које није у стању да се носи ни с најједноставнијим проблемом као што је збрињавање отпада.

Занимљиво је да се о заштити околиша углавном пише кад то представља ударну вијест, као што су зимске епизоде смога у градовима, инциденти из индустрије или кад неки активиста случајно открије скандалозно загађење попут оног око депоније у Мостару. Медији се прилагођавају модерном аудиторију, којем никад није довољно бомбастичних наслова.

Које су то најчешће грешке или пропусти у медијском извјештавању о заштити околиша? Да ли можете навести неке добре и лоше примјере?

Медијско извјештавање у БиХ креће се од врхунских професионалних чланака, иза којих стоје озбиљне анализе, консултације с експертима и ослањање на релевантне изворе, па све до трачерских „ловаца на кликове“ који обилују нетачним подацима, погрешним интерпретацијама и бркањем основних појмова.

Примјери квалитетних чланака и прилога су професионалне репортаже какве је радио Журнал.инфо, или какве припремају искусни репортери попут Санеле Хабеш, Гордане Ристовић-Муслија, Амарилда Гутића, као и колумне какве је у Ослобођењу писао Хајдар Арифагић.

Највише лоших примјера може се наћи у дневним листовима или на бројним интернет порталима, који овом проблему приступају површно, без настојања да се новинар боље упозна с тематиком, него само покупи податке из непоузданих извора или чак добре податке погрешно интерпретира. Тако се могао прочитати наслов да „Сарајлије оболијевају због смрада с депоније“, да је „Сарајево/Тузла/Лукавац/Зеница најзагађенији град на Балкану/Европи/свијету“, да је зрак загађен „честицама угљендиоксида“, итд. Важно је да у наслову има барем једно „нај“ и читаност наслова је загарантована. Намјерно кажем наслова, јер модерни читалац углавном чита само наслов и коментаре, а нема времена или не жели читати комплетан текст.

Колико је дезинформација, лажних вијести и сензационализма присутно у бх. медијима када је ријеч о извјештавању о заштити околиша? Да ли имате примјере?

Примјери су бројни, јер нема вијести о околишу или загађењу која не садржи барем једно „нај“.

Кад се прије неколико година Сарајево гушило у смогу, Срна је пласирала вијест да је зрак у Бањој Луци одличног квалитета, али само зато што мјерни уређаји уопште нису радили, а требало је прикрити да нова топлана, дика и понос владајуће странке, има емисије у зрак које су изнад дозвољених вриједности.

Кад су невладине организације откриле канцерогени пирален око депоније у Мостару, Поскок је објавио став владајуће странке да се ради о лажној узбуни. Нераскидива спрега између Фонда за заштиту околиша ФБиХ и листа Дневни Аваз, гдје тај дневни лист редовно добија новац из Фонда за пројекте подизања свијести, а заузврат пише хвалоспјеве о руководству Фонда, примјер је страначке контроле над медијима али и над јавним институцијама.

Како најлакше препознати сумњиве медијске извјештаје о било којој теми, па и о заштити околиша? Тако што обично такви текстови садрже изјаве само једне стране, било да се ради о власти, опозицији, незадовољним грађанима или странцима. Прави новинар ће увијек контактирати и другу страну, која обично тврди супротно. То није увијек лако, поготово што надлежне институције често бјеже од одговорности и од изјава за медије.

Подаци о заштити околиша су од јавног интереса и требају бити доступни грађанима. Како оцјењујете спремност великих загађивача, надлежних јавних предузећа, попут завода за околиш, и институција власти да информишу јавност и пруже релевантне и поуздане информације грађанима и новинарима о питањима заштите околиша, а која се тичу и њиховог здравља?

Босна и Херцеговина је ратификовала Аархушку конвенцију и уградила је у све прописе о заштити околиша. Она гарантује грађанима право на учешће у одлукама и на приступ информацијама које се тичу заштите околиша. Међутим, њена имплементација на терену је у најмању руку скромна. Милионска средства уложена у базе података и ријетке регистре загађења нису помогла да ти подаци буду јавно доступни. То што имамо могућност тражити од министарства увид у базу и испис неких података из ње није јавно објављивање података. У дигиталној ери, кад сви подаци могу бити доступни на клик миша, нема оправдања да се такви подаци крију од очију јавности.

Податке о здрављу становништва, посебно о утјецају одређених врста загађења на неке болести, у званичним извјештајима има само у траговима. Извјештаји о стању здравља становништва су тако написани да се на основу њих не могу подузимати никакве конкретне мјере. Не зна се колико ко доприноси загађењу, гдје треба примарно усмјерити активности на смањењу загађења, а изговор за све то је најчешће или подијељена надлежност између локалне, кантоналне и ентитетске власти, или наводни недостатак капацитета. Ако знамо колико су јавне установе претрпане бирократским и страначки „ухљебљеним кадровима“, тај недостатак капацитета би се лако могао ријешити тако да такве кадрове замијенимо младим, стручним и вриједним кадровима са бироа за запошљавање или из редова пред страним амбасадама.

У БиХ недостају статистички показатељи и научна истраживања о заштити околиша на које би се новинари могли позвати. Како да новинари упркос овом недостатку добро ураде причу? Коме да се обрате и како да дођу до информација и релевантних података?

Новинари се најчешће ослањају на податке које им пруже невладине организације. Ријетки су случајеви државних институција које пружају поуздане и провјерене информације. Ту је свијетао примјер Федерални хидрометеоролошки завод, који је у задњих неколико година учинио значајне напоре да на једном мјесту прикупи, систематизира и обради податке о загађењу зрака. Ти подаци још увијек нису комплетни, wеб страници Завода треба добар редизајн, али се напредак стварно види.

Јасно нам је да се новинари често обраћају релевантним институцијама, које им још чешће ускрате информације. Исто тако је скоро немогуће доћи до изјаве неког нижерангираног службеника који има детаљне информације, али не смије јавно давати изјаве јер је та привилегија остављена само портпаролу институције. Мислим да се новинари требају позивати на одредбе Закона о приступу информацијама и користити све расположиве механизме како би од органа власти извукли све оно што би јавност требала знати.

Недавни примјери извјештавања РТВ Зеница о загађености зрака због погона ArcelorMittal Зеница привукли су пажњу грађана, градске управе, и шире јавности. Након увида у ове прилоге, може се рећи да су већином рађени на основу једног саговорника, без консултовања већег броја извора и углавном без стручног мишљења. Какво је Ваше мишљење о овим прилозима и да ли лоше новинарство може бити оправдано јавним интересом?

Не бих се у потпуности сложио да није било консултовања више извора. У почетку прилози на ТВ Зеница јесу били једнострани, млада новинарка је по налогу руководства те телевизије узимала изјаве од грађана који су заиста изложени прекомјерном загађењу. Међутим, након одређеног времена, почели су и прилози у којима су узимане изјаве и од надлежних министарстава, лабораторија које мјере загађење, па и од нас из невладиног сектора, једино није било изјава из саме компаније. Чули смо образложење да су наводно тражили изјаве, али да је компанија то одбила револтирана претходно емитованим великим бројем прилога са изјавама грађана.

С друге стране, то је изазвало револт запослених, који су ту медијску кућу, па чак и нас из невладиног сектора, обасули пријетњама и увредама на друштвеним мрежама, и на крају организовали протесте. Касније се испоставило да ни менаџмент компаније није баш чистих руку, јер се сазнало да су протестима претходиле презентације за запослене којима су их плашили тобожњим затварањем погона и губитком радних мјеста, све због медијског притиска. На пресс конференцији коју је синдикат организирао пред протесте, новинари су показали да одлично владају чињеницама, па ни на једно питање постављено челницима синдиката нису добили одговор. Ту су новинари били на висини задатка и разоткрили су у ствари спрегу менаџмента компаније и синдиката.

Нисам успио одгонетнути шта је био мотив за покретање те медијске кампање баш у тренутку кад је постало извјесно скоро пуштање у рад постројења за смањење загађења у компанији ArcelorMittal. Да ли је то био договор градоначелника с управом компаније да се „мало закуха“ како би резултат добио на значају и како би се и он и менаџмент могли хвалити да су „коначно ријешили дугогодишње проблеме у Зеници“, да ли има истине у гласинама око неиспуњених захтјева за спонзорство манифестације Зеница Summer Fest, или се ради баш о искреној жељи тог медија да се овој теми посвети већа пажња, то не можемо знати.

Сматрам да никакав јавни интерес не може бити оправдање за „лоше“ новинарство, за изношење нетачних и непровјерених података. Једном пуштену вијест у етер више не можете контролисати, за то не постоји “ундо“. Медији имају веома одговорну улогу у друштву и њихово извјештавање може довести до озбиљних проблема. С друге стране, тешко је обезбиједити независност медија од политике или од интереса капитала.

Свјетски медији све више пажње посвећују климатским промјенама. Шта је са медијима у БиХ? О овим темама се јако мало говори? Због чега?

Разлика између западног свијета и Босне и Херцеговине је у томе што су развијене земље давно елиминисале загађење зрака с којим се ми још увијек боримо. У Белгији, Великој Британији, Луксембургу, незамисливо је да концентрације сумпордиоксида пређу двоцифрене вриједности, док су концентрације од неколико стотина, па и преко хиљаду микрограма по метру кубном у Зеници и Тузли свакодневна појава, и зими и љети. Сад се развијене земље баве фином прашином, ситнијом од 2.5 микрона и емисијама стакленичких гасова који узрокују промјену климе. Ми се овдје прво морамо изборити са „старинским“ загађењем којег у Европи нема већ неколико деценија. То би могао бити узрок што су климатске промјене занемарене у нашим медијима. О њима се прича само кад нас притисну санкције енергетске заједнице или других међународних споразума, на које смо пристали, али их не спроводимо.

Случај тинејџерке Грете Тхунберг је показао да и свјетски медији у темама које се тичу заштите околиша и климатских промјена прибјегавају сензационализму и теоријама завјере. Разне свјетске fact-checking  платформе су разоткриле бројне дезинформације, лажне вијести и теорије завјере у писању медија о овој активисткињи. Како коментаришете овај случај?

Невјероватна је доза људске злобе, пакости, увреда, извртања чињеница, тражења длаке у јајету у овом случају. Ја Грету посматрам изван контекста теорија завјере. Без обзира ко стоји иза ње, ко је потакао на то дјеловање, да ли је аутентична или није, она говори о стварном глобалном проблему који захтијева хитно дјеловање. Управо је гурање тог проблема под тепих, под утјецајем моћне глобалне индустрије фосилних горива, довело до тога да се планета покушава ријешити човјека тако што ће климатске услове учинити неподношљивим за опстанак људске врсте. Ко год успије мобилизирати милионе људи широм планете, аутентичан или спонзорисан, заслужује поштовање. Превазићи нихилизам модерне омладине – то је огроман подухват и то треба цијенити. Грета је успјела управо то.

Да ли је и колико серија Чернобил утјецала на медије да више пишу о загађености околиша? Да ли мисите да је ово добар начин да се освијести јавност о загађености зрака?

Врхунски урађена серија, чија једина мана је била кориштење енглеског умјесто руског језика, јако ме подсјетила на ситуацију у Босни и Херцеговини данас. Званична политика свим силама се труди да загађење сакрије од јавности, да посљедице по здравље прикаже минималним, све како би сачувала оно мало преостале индустрије у БиХ, а која ради по стандардима из прошлог стољећа. Без визије, неспособна да развије економију која није заснована на угљу, наша власт апсолутно се не разликује од круте совјетске власти која је заташкавала интензитет катастрофе из Чернобила.

Иако је заиста одлична, мислим да та серија није довела до интензивнијег медијског покривања ових тема, мислим да су за то ипак заслужне невладине организације које у Босни и Херцеговини раде добар посао. С малим средствима, уз скромну помоћ ЕУ и других страних донатора, а с великим ентузијазмом и посвећеношћу, успјеле су се изборити да ове теме буду стално присутне у медијима. Израдом студија, стручних докумената и експертиза, дају пуно материјала и чињеница које новинари могу користити у припреми својих прилога. Обратите пажњу да у нашим медијима скоро никад нећете прочитати да се новинар позива на резултате неке владине студије, по правилу су то извори које обезбиједи невладин сектор.

За крај, можете ли нам рећи колико је заправо БиХ загађена?

Босна и Херцеговина је јако загађена. Природне љепоте којима је богата, људска похлепа и незнање систематски уништавају. Нажалост, квалитет зрака, воде, тла све су лошији и лошији, нелегалних депонија и свих врста отпада све је више, правих података о здрављу становништва које је нарушено загађењем нема, а изгледа да је и медијски простор загађен лошим информацијама, сензацијама и трачевима, које су са сцене изгурале квалитетне, поучне и научно утемељене информације.

Било би лијепо на ТВ-у поново гледати документарне и образовне емисије, умјесто реалитy програма и бескрајних политичких препуцавања која су сама себи сврха. Мени лично јако недостају серијали које је радио Нијаз Абаџић, колумне које је писао Хајдар Арифагић, страни документарци које је „одабрао Ђело Хаџиселимовић“, али и рекламе које су снимали надреалисти („Дјевојко, дјевојко, нешто сте изгубили“ – „Аи мени то више не треба“ – „Не треба ни овом граду“). Мислим да би више таквих медијских садржаја допринијело бољем квалитету околиша.

 

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси