Вести
05. 04. 2019.
100 година затвора за Марковића, Радоњића, Ромића и Курака
Специјални суд за организовани криминал у Београду донео је данас осуђујућу пресуду високим функционерима РДБ за убиство новинара Славка Ћурувије. Двадесет година након убиства и скоро четири године од почетка суђења, осуђени су Радомир Марковић на 30 година затвора, Милан Радоњић такође на 30 година, Ратко Ромић на 20 и Мирослав Курак, који је у бекству, исто на 20 година.
Председница трочланог судског већа Снежана Јовановић (у већу су и судије Драган Милошевић и Владимир Месаровић) рекла је да је првостепена пресуда донета већином гласова. Одбрана и тужилаштво имају по 30 дана уколико желе да уложе жалбу, коју су у међувремену најавили адвокати оптужених.
Снежана Јовановић је рекла да су Марковић, Радоњић, Ромић и Курак криви због тога што су 11. априла 1999. године свесно, са умишљајем, организовали и извршили убиство новинара и власника Дневног телеграфа и Европљанина Славка Ћурувије.
Суд није утврдио ко је наложио ово убиство – према тужиоцу, наредба је стигла из врха власти, од Слободана Милошевића и Мирјане Марковић – али је Снежана Јовановић рекла да је доказано да је Радомир Марковић, у то време начелник Ресора државне безбедности, „извршио тешко кривично дело у подстрекивању“, те је зато осуђен на 30 година као подстрекивач.
Она је рекла да је утврђено како је Марковић од шефа Јединице за специјалне операције Милорада Улемека Легије најпре тражио да ликвидира једно лице – што је Улемек одбио – и подсетила како је он сведочио да је касније, после убиства Ћурувије, Марковић Улемеку рекао „они Радоњини, што су убили Ћурувију“, мислећи на Ромића и Курака.
Снежана Јовановић је рекла да је Марковић план о томе да треба убити Ћурувију пренео начелнику београдског центра РДБ-а Милану Радоњићу, који је такође добио 30 година затвора, као саизвршилац.
Њему ће се, као и Ратку Ромићу, у казну урачунати и нешто више од пет година проведених у притвору, најпре затворском, а од лета 2017. године кућном. Радоњић и Ромић ће остати у кућном притвору до изрицања правоснажне пресуде.
Пресуда је потврдила наводе из оптужнице, у којима се каже да је Радоњић ангажовао Ратка Ромића, у то време главног инспектора Друге управе РДБ-а, и Мирослава Курака, припадника резервног састава РДБ-а.
Образлажући пресуду, судија Јовановић је рекла да је недвосмислено доказано да је Милан Радоњић наредио праћење Славка Ћурувије, те да је тражио да се на необичан начин – из минута у минут – извештава о свакој промени његовог кретања.
Доказано је и да је непосредно пре убиства усмено наредио прекид тајног праћења Ћурувије, као и наставак праћења особе коју је Славко Ћурувија срео у ресторану „Коларац“ (новинар Душан Величковић, прим. нов.), иако је та особа, према информацијама са терена, снимљена.
Суд сматра доказаним да је Радоњић у време пре и непосредно после убиства интензивно комуницирао са Ромићем, да је у једном тренутку (према дневнику дежурног начелника РДБ-а) тражио време за консултације, да је после тога убиство извршено (према судском већу у 16 сати и 45 минута), као и да се чуо и са Мирославом Кураком, иако је Радоњић током суђења тврдио да са њим никада није комуницирао.
Непобитно је, према судском већу, и то да је Радоњић дао налог да Ромић може да користи бели голф 3, и то два дана пре извршења злочина, 9. априла (а не 8. као што је тврдио Ромић), те да су га Ромић и Курак у време злочина возили.
ПУНА СУДНИЦА И МЕДИЈА ЦЕНТАР
Доношењу пресуде присуствовали су новинари Милан Ћулибрк (НИН), Вукашин Обрадовић (Бета), Ненад Стефановић и Драган Бујошевић (РТС), Светозар Раковић (НУНС), Љиљана Смајловић и Владимир Радомировић (УНС), представници Славко Ћурувија фондације, ОЕБС-а, невладиних организација, као и чланови породица оптужених.
Испред суднице су се окупили новинари, који су ту дошли на позив неколико новинарских удружења. У медија центру и испред зграде суда било је представника неколико десетина домаћих и страних медија који су извештавали о пресуди.
Снежана Јовановић је подсетила и на то да је у дневнику дежурног начелника РДБ-а 11. априла 1999. Цвијетин Милинковић забележио да му је Радоњић рекао да га обавести када Ћурувија из шетње крене назад ка кући, пошто ће „можда бити примењене друге мере“.
Док је у оптужници Курак означен као онај ко је „шкорпионом“ пуцао у Ћурувију, судско веће је сматрало да нема доказа ко је од саизвршилаца то заиста и урадио у пролазу у коме је злочин извршен.
У пресуди није прецизно објашњено ко су два лица која су (према оптужници су то Ромић и Курак) ушла у пролаз иза Ћурувије и Прпе, али се из образложења могло закључити да суд сматра како је доказано да су Курак и Ромић у том злочину директно учествовали.
Како је касније објаснио Слободан Ружић, адвокат Ћурувијине деце, Радета и Јелене, суд је, услед недостатка доказа о томе ко је пуцао на новинара, променио улогу Мирослава Курака у овом злочину.
„Он је означен као један од саизвршилаца, не и као лице које је пуцало у Ћурувију. Пошто је Ћурувија неспорно убијен из ватреног оружја, наравно да је морало бити уведено Н. Н. лице, што је могуће по закону. Неопходно је да постоји ‘идентитет оптужнице и пресуде’, па суд увођењем Н. Н. лица то није нарушио“, рекао је Ружић. Он је нагласио да треба сачекати детаљно образложење пресуде и подсетио да је у питању тек првостепена одлука.
Према ономе што пише у оптужници, Ромић и Курак су ушли у пролаз иза Ћурувије и Прпе, Курак је испалио 14 метака у тело новинара, док је Ромић Прпу ударио дршком пиштоља у потиљак.
Судско веће је рекло да сматра релевантним сведочење Бранке Прпе, која је била једни непосредни сведок злочина, те да је, према већу, из њеног исказа јасно да се детаљно сећа свега што се тада догодило.
Такав закључак већа наводи на то да је управо сведочење Прпе био један од разлога зашто Курак није оптужен за извршење убиства. Прпа је, наиме, описујући особу коју је видела после ударца дршком пиштоља и пада на земљу, изнела детаље који не одговарају изгледу Курака.
Из пресуде је јасно да се суд водио кључним материјалним доказима – подацима са базних станица мобилне телефоније у центру Београда, који су показали где су се налазили и са ким су разговарали оптужени пре, у време и после злочина.
Око тих трака се у суду пре годину дана водила жестока расправа. Две одлуке судског већа из априла 2018. да усвоји захтев одбране и издвоји из списа део трака које носе податке са базних станица изазвале су бурне коментаре у јавности, па су довеле и до тога да Веран Матић, председник Комисије за истраживање убистава новинара, изјави како чудне одлуке суда указују на његову намеру да оптужене ослободи.
Апелациони суд, и то два његова различита већа, укидао је ове одлуке суда и тако су се међу доказе вратиле спорне траке са подацима са базних станица.
ДУГО, КОНТРОВЕРЗНО СУЂЕЊЕ
Славко Ћурувија је убијен 11. априла 1999. године у пролазу испред зграде у којој је живео, у данашњој Светогорској улици (у то време Улица Иве Лоле Рибара) у Београда.
После неколико неуспешних истрага, оптужница је подигнута тек 2014. године.
Оптужени су тадашњи начелник Ресора државне безбедност Радомир Марковић, начелник београдског центра РДБ-а Милан Радоњић, бивши главни инспектор Друге управе РДБ-а Ратко Ромић и припадник резервног састава РДБ-а Мирослав Курак.
Суђење је почело 1. јуна 2015. године. Трајало је готово пуне четири године, саслушано је више од 100 сведока. Обиловало је контроверзама у вези са одбацивањем појединих доказа и сведока.
Коментари (2)
Остави коментар05.04.
2019.
Ah
Specijalni sud? Komisija za istrazivanje ubistava? Cetvrta grana vlasti? Jel' to ta "nezavisnost", "sloboda", "demokratija"? Njihovi kreatori i finansijeri ni za jednu svoju krivicu nikada nisu i nece odgovarati. Licemerno.
Одговори05.04.
2019.
Коначно
Требали су бити осуђени већ одавно и то највећим могућим затворским казнама.Јер су убили човека само зато што је мислио и писао,оно што се њима није свиђало.
Одговори