Вести

07. 10. 2010.

Извор: Данас

Није криза, онда шта је?

Пословање медија у 2009. години
Ако 2007. годину узмемо као последњу преткризну годину, судећи према финансијским извештајима, светска економска криза није изазвала тектонске поремећаје на фону домаћих медија. Ко је био губиташ, губиташ је и остао, ко је зарађивао, наставио је да зарађује.

Са три изузетка који боду очи: таблоид Ало је, вероватно и захваљујући дисциплиновању Курира, из друштва губиташа 2009. године прешао у друштво добитника, профитера што би се рекло, а Вечерње новости, па и недељник НИН су већ 2008. године прешли обрнут пут - из друштва оних који зарађују прешли су у друштво губиташа. С тим што су Новости током 2009. године свој губитак на годишњем нивоу знатно смањиле, а НИН је свој више него удесетостручио.

Остали посматрани медији нису током кризе променили страну, мада се код неких може уочити драстичан пад или пословних прихода или нето добити, или и једног и другог.Међу комерцијалним телевизијама, добит има једино Телевизија Пинк, све остале су у губицима, међу дневним листовима добит има лист Данас, међу недељницима Време и Печат, међу вечерњацима Блиц и међу таблоидима Ало. Дневни лист Политика, НИН, Вечерње новости, Прес, Курир окончали су 2009. годину са губитком.

Из финансијских извештаја доступних јавности, не може се сасвим поуздано закључити колико су власници медија терет кризе пребацили на запослене. Кретање плата потпуна је непознаница, а што се тиче броја запослених сем код Вечерњих новости и Политике до драстичнијег пада укупног броја запослених није дошло. Треба имати у виду да су се значајније промене броја запослених, нарочито у неким телевизијама, догодиле током 2010. године, што извештајима доступним јавности још није обухваћено.

Кад је крајем јануара, а пошто је исцрпео своју способност за задуживање код банака, Б92 емитовао своју корпоративну купонску обвезницу с намером да се на отвореном тржишту задужи за 465 милиона динара, узроци губитака ове куће тражени су у сукобу између директора јавног сервиса Александра Тијанића и власника Пинка Жељка Митровића чији је Б92 наводно жртва.

Милутин Николић из Citadel securities, корпоративног агента те телевизије, тада је такође тврдио да „постоји сувише телевизија, а имамо и јавни сервис који продаје рекламе и тако конкурише тим ионако бројним комерцијалним телевизијама“.

Што се броја комерцијалних телевизија тиче, са Николићем се истим поводом слагао и заменик председника Радиодифузне агенције Горан Кнежевић. Износећи своје лично мишљење, Кнежевић је објашњавао да је испало да је додељени број фреквенција превелики, а маркетиншки колач од кога би требало да живе није довољно крупан да би сви могли да буду сити. Караџић је подсетио да се до броја од пет националних фреквенција за комерцијалне телевизије дошло након шире дискусије, а закон о радиодифузији није дозвољавао да се прво доделе четири фреквенције, а да се са једном сачека.

Проблем прекобројности комерцијалних телевизија изгледа нерешив, пошто ће планом преласка на дигиталну телевизију до 4. априла 2012. године бити створени услови да Србија на сваку своју садашњу фреквенцију има осам односно укупно четрдесетак комерцијалних телевизија.Што се прихода од оглашавања тиче, Жозеф Лончар, стручњак за тржиште реклама, тврди да укупна улагања привреде у тржишне активности нису смањена, али да у онај део који интересује штампане и електронске медије - јесу.

Дошло је до озбиљне прерасподеле тог новца на штету медија. Лончар тврди да од 2000. године привреда свуда у свету све мање улаже у класично оглашавање преко штампаних медија, радија, телевизије, билборда и биоскопске мреже, а све више у активности унапређења тржишта на местима продаје, пропагандне материјале, сајмове, зидне календаре, новогодишње честитке, проспекте, каталоге и друге облике непосредног утицаја на купце јер је закључено да се тако постиже далеко већа ефикасност. Зато од 2000. пада укупно улагање у оглашавање преко медија, а фантастично расте у непосредне облике маркетинга.

У Србији је, каже Лончар, овај процес мало закаснио, па је све до 2008. године улагање привреде у оглашавање преко медија интензивно расло да би први пут 2009. године дошло до пада од 20 одсто. Укупни маркетиншки колач, међутим, није смањен, али је извршена прерасподела на напред наведени начин. И у Србији. Лончар тврди да је 2008. године тржиште реклама први пут достигло (званичну) вредност од милијарду евра или 3,42 процента бруто домаћег производа. Он, међутим, признаје да је праву вредност тржишта реклама код нас тешко утврдити јер нико не зна да ли се послови уговарају по званичним ценовницима или по нижим ценама.

„Код нас је битка да се до оглашивача дође пошто-пото таква да велики оглашивачи за огласни простор често плаћају 10 до 15 одсто од његове званичне цене, која је и сама формирана више као вечерња ревија жеља него на реалној основи“, каже Лончар и додаје да кривице има и на страни медија јер „ниједна телевизијска станица нема прави увид у снагу свога медија и структуру својих гледалаца“.

Власничка структура домаћих медија остаје и даље недовољно транспарентна и врло динамична. Нека су власничка решења више него занимљива. Рецимо, оснивач листа Печат је предузеће Наш печат, а власник предузеће БАМ-ТРЕЈД доо из Београда. Власници предузећа БААМ-ТРАДЕ су Бранислав Вучелић (10,14 одсто) и предузеће Наш печат (79,72 одсто). А власник предузећа Наш печат је предузеће БАМ-ТРЕЈД доо 100 одсто. Или, судећи по крајњим власницима, комерцијална Фоџ телевизија је сада у 100 постотном власништву капитала са Кипра, дакле страног. Власници те телевизије су : Njarraner Limited, Никозија, Кипар (49 одсто) и Нова броадцастинг доо Београд (51одсто), а власник Nove broadcasting dоо је Antenna Stream TV Limited, Никозија, Кипар. С

Сматра се да је телевизија Кошава у власништву Предрага Ранковића Пецонија. Њена званична власничка структура је такође малчице замршена. Чланови друштва Кошава доо су: Канал 1 доо Београд (37,24 одсто) и Идеограм доо Београд (62,76 одсто). Стопостотни власник Канала-1 је исти Идеограм, а стопостотни власник Идеограма је Петар Ратковић.

Појединачно највећи удео и у Б92 сада има власник са Кипра. Тако да је власничка структура те телевизије са 71 акционаром следећа: 39,57 одсто Салинк ЛТД, Никозија, Кипар, 28,09 одсто Предузеће за менаџмент и консалтинг Б92 Труст доо Бгд (у овом предузећу 63,38 одсто припада Верану Матићу, а 30,09 одсто Саши Мирковићу), 19,63 одсто НЦА Медиа доо за радио и телевизијске активности БГД (крајњи власници су Слободан Вучићевић 93,90 одсто и Rathson Investment LTD са Девичанских острава са 6,1 одсто), 6,75 одсто у Б92 има NYC-10059270 Media development Loan Fund SAD.

Власника са Кипра има и лист Прес. Крајњи власници тог листа су: Amber Press Limited Kipar (50 одсто), 10 одсто Media vodž doo Bgd (власник Саша Петровић 100 одсто), Биљана Краљ (22 одсто) и по шест одсто Ђоко Кесић, Светомир Марјановић и Драган Вучићевић.Доста добро у домаћим медијима стоје и власници регистровани у Аустрији. Тако се као сувласник фирме Политика новине и магазини више не води NJAZ iz Esena nego Ost Holding GmbH, FN 1772525 Austrija.

У том смислу власничку структуру променила је и ТВ Авала: Green Invest GmbH, Беч, Аустрија (48,41 одсто), Данко Ђунић (45,65 одсто), Жељко Митовић (4,95 одсто) и Економски институт (0,99 одсто).Стопостотни власник листа Блиц је Ringier Adžel Springer Media из Цириха, власник 99,68 одсто НИН-а је Издавачко друштво Рингиер доо Београд, а стопостотни власник таблоида Ало је Блиц маркетинг доо Београд.Искључиво домаћа физичка лица власници су Телевизије Пинк, дневног листа Данас, недељника Време и Курира.

Антрфиле : Жељко у пинк, остали у црвеном

Ако човек зна ко су главни власници домаћих комерцијалних телевизија са националном фреквенцијом, мора са крајњим чуђењем и упитаношћу да посматра њихове пословне резултате. Сем ПИНК интернатионал цомпанy Жељка Митровића, остале телевизије својим Ђунићима, Ранковићима, Матићима, Вучићевићима производе само континуиране губитке. И то знатне.