Вести
27. 07. 2010.
Слобода штампе није стечена засвагда
У свим земљама, укључујући и оне које имају репутацију демократских, власт покушава да се умеша у управљање медијима
Алфред Дан Муса, актуелни председник Удружења франкофонских новинара (УПФ), чије је седиште у Паризу, познат је у круговима франкофонских новинара по дипломатском ставу с којим увек наступа и понекад смирује страсти у овој великој организацији која окупља више од 3.000 новинара из 125 земаља и ове године обележава 60 година постојања.
Дан Муса је из Обале Слоноваче и један је од директора у тамошњем државном листу „Fraternite Matin”. На годишњој скупштини франкофонских новинара одржаној у Рабату оштро је говорио против мешања државе у рад медија и радо је пристао да о овој и другим темама актуелним за новинарство данас говори за „Политику”.
Рекли сте да власт не треба да се меша у рад медија, ни да награђује новинаре за њихов рад, нити да их кажњава за непослушност? Да ли је то заиста могућно остварити у оваквом свету?
Само на један начин. Постоје земље у којима само професионалне организације новинара, које имају ауторитет и углед, организују конкурсе и доделе награда. То значи да су оне узеле свој занат у властите руке, да не дозвољавају никоме да њима манипулише и да су на тај начин успеле да дисквалификују политичку власт и зауставе сва њена мешања, и позитивна и негативна, у рад новинара. Иначе, зар мислите да би у другим околностима добијали награде новинари који су блиски опозицији или сносили последице свог непрофесионализма они који су блиски власти?
Према Вашој процени и искуству председника УПФ, можете ли рећи у којим земљама су медији у најтежој ситуацији кад је реч о мешању власти у њихов рад?
Слобода штампе нигде није стечена засвагда. У свим земљама, укључујући и оне које имају репутацију демократских, власт покушава да се умеша у управљање медијима. И увек ће покушавати, а понекад и успевати у томе. Понекад ће их кочити или њихов елан успешно сузбити новинарске организације и организације за људска права. То је једна перманентна борба, непрекидно рвање за потребу новинара да информишу и право јавности да буде информисана. Тешко је рећи где је најтеже, јер се ситуација мења великом брзином, па је боље бити опрезан и не доносити закључке напречац. Тамо где је данас добро, већ сутра може, променом власти, постати неподношљиво – и обрнуто.
Каква је медијска ситуација у Вашој земљи, Обали Слоноваче?
Кад је реч о Обали Слоноваче, најважније је то да је 2004. године законом регулисано укидање казни лишавања слободе новинара. То је данас једна реалност Обале Слоноваче која даје наду. Чак и када је новинар прозван, то траје кратко и без последица, док би пре 2004. такав новинар сигурно завршио у затвору. Укидање казне лишавања слободе у Обали Слоноваче, у Тогоу, у Гани и недавно у Нигерији и Гвинеји, враћа новинарима право да слободно информишу и да буду одговорни само сопственој етици. Грађани у Обали Слоноваче данас имају сваког јутра велики избор дневних листова.
А у другим афричким земљама? У којима је најтеже у том погледу?
Ситуација у медијима у Африци није гора него у остатку света. Ја бих рекао да се на афричком континенту борба води на два фронта.
На једној страни се медији и грађанско друштво боре за слободу штампе. На другој, грађанско друштво и политичка класа боре се да повуку границе новинарске етике. Воља професионалаца да свој позив узму у своје руке је охрабрујућа и обећавајућа. При том, развој медија је прилично неравноправно отишао: неке земље су добро покривене штампом, док је у другима поплава аудиовизуелних медија.
Новинари морају да имају одговорност. Али позивање на одговорност може да доведе до аутоцензуре. Где је граница?
Оно што постоји, то је цензура. И она није дело новинара. Она долази споља и примењује се на новинаре који се опиру. Оно што не постоји, то је аутоцензура која је, на делу, друго име за одговорност. Када јавно мњење хоће да дискредитује новинара, оптужи га да се одао аутоцензури. Када хоће да поздрави његову аутоцензуру, похвали га да је одговорно информисао јавност. Дакле, увек долазимо до закључка да одговорност лежи на новинару, његовој етици и да је нужно за свакога ко хоће да се бави овим послом да савлада правила новинарске етике. То је кључно у нашем занату.
У Рабату је речено да у овом тренутку има 170 затворених новинара. Шта УПФ може да уради?
УПФ стално ради на томе да извуче новинаре из затвора било где да се они налазе, као што константно ради и на томе да уклони забране продаје и штампања одређених медија по целом свету. Борба против свих врста репресија према новинарима је наш основни циљ. Желим да нагласим да у тој борби УПФ верује у снагу и ефикасност солидарности професионалних локалних новинарских организација. Те организације морају да негују везе са међународним организацијама и да буду гласне у обавештавању света о свим видовима агресије који се спроводе у њиховим земљама против новинара и о свему што се супротставља слободи новинарства.
Мислите ли да нове технологије, које данас свакоме омогућавају да буде „новинар”, могу да угрозе рад медија?
Нове технологије информисања и комуникација нису конкуренција медијима. Оне пре служе да помогну онима који нису медији, али при том наравно угрожавају наш занат, јер фаворизују само брзину, а не и квалитет. На професионалцима је да уклоне све те конфузије које би могле да се роде у духу јавности због тог силног промета и дистрибуције разноразних брзих и непроверених информација.
Како оцењујете УПФ данас? И како видите будућност ове организације?
УПФ има 60 година, што значи да је ова организација за ових шест деценија могла и да нестане. Самим тим што је опстала, значи да је ишла добрим путем и рекао бих да има обавезу да таквим путем и настави како би стигла до својих 100 година!
Гордана Поповић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.