Вести

05. 07. 2010.

Извор: Данас

Ко је убио Ћурувију

Вук Драшковић у ауторском тексту за Данас пита зашто се не расветљавају убиства из деведесетих

Лидер Српског покрета обнове тврди да се одавно зна ко је и по чијем налогу убио београдског новинара. Драшковић се пита чему чуђење специјалног тужиоца поводом полицијског документа о убиству Ћурувије када поседује тај документ већ шест година

Београд - Познати су налогодавци, организатори и починиоци убиства Славка Ћурувије. Докази су неспорни. Тако Вук Драшковић почиње ауторски текст у коме износи тешке оптужбе на рачун правосудних органа Србије због, како каже, прикривања истине о убиству београдског новинара и некажњавања актера тог злочина.Он се позива на сведочење Ненада Илића, оперативца Ресора државне безбедности, дато непосредно после атентата на Зорана Ђинђића.

Према том документу, који је недавно у јавности презентовала Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије, Илић је у истрази рекао да му је Миле Луковић саопштио како је учествовао у ликвидацији Ћурувије.

„До копије Илићевих исказа пред полицијом дошао сам још за трајања акције Сабља. Знајући шта је било на Ибарској магистрали и шта се све дешавало у Будви, уверио сам се да је убица са Магистрале говорио истину. Изненадило ме је и са каквом прецизношћу је износио детаље“, пише Драшковић о исказу Ненада Илића.Лидер СПО сматра да су „прорадили апсурдни аларми“ када је Љиљана Смајловић открила давно откривени полицијски исказ Ненада Илића, уз констатацију да је специјални тужилац био зачуђен иако Илићеве исказе поседује већ шест година.

За људе у Министарству правде Илић није кредибилан сведок, додаје Драшковић, уз опаску да су неки чак и Љиљану Смајловић прогласили некредибилном.Познати су налогодавци, организатори и починиоци убиства Славка Ћурувије. Докази су неспорни.Агенти београдског ресора ДБ, по налогу Милана Радоњића, шефа тог ресора, спроводе 11. априла 1999. операцију „Ћуран“. Свакоминутно прате Ћурувијину шетњу градом и о свему јављају Радоњићу. Када он, са супругом Бранком, прилази свом стану, Милан Радоњић наређује уходама да прекину ухођење, а убицама, које чекају у заседи, издаје се наредба за „акцију“. Једног или двојицу њих, по извршеном злочину, чека ауто ДБ које, према неким сведочењима, вози Радоњићев агент Ратко Ромић.

Двадесет дана после убиства Зорана Ђинђића, 2. априла 2003, Ненад Илић, припадник Црвених беретки, возач камиона-убице са Ибарске магистрале и један од учесника будванског атентата, одаје Ћурувијине убице у исказу датом у Централном затвору капетанима полиције Славиши Софтићу и Драгану Тимотијевићу.

Према полицијској службеној белешци, „Илић Ненад, звани Главоња, иако му је саопштено да не желимо да причамо о 'случају Ибарска магистрала', инсистирао је да нам исприча улогу Радоњића, званог Меда, Брацановића, Легије и Гумара... Одржан је један састанак на коме су били присутни Слободан Милошевић, Раде Марковић, Радоњић, Брацановић и Легија. На том састанку су расправљали о учешћу јединице у извршењу неких задатака који су, по њима, били од државног интереса. Расправа је трајала око два сата. Брацановић је био за то да се ти задаци (ликвидације политичких противника) изврше, али да у њиховом извршењу не учествује Јединица. Радоњић је рекао да мора да се ради и да није битно ко ће то да одради, а Раде Марковић је апсолутно био за то да се то ради и да у томе учествује Јединица. Слободан Милошевић је прекинуо расправу и рекао Легији: Слушај, команданте, причамо два сата и знаш зашто то мора да се уради.“

Према истом записнику, Илић је испричао да је, после ликвидације Славка Ћурувије и масакра на Ибарској магистрали, добио налог да иде у Будву, ради поправног атентата на Вука Драшковића, и да се, у једном стану, тамо састао и са Милошем Симовићем и Милетом Луковићем, званим Кум. Луковић је сматрао да је злочин на Магистрали требало боље припремити.

„То се тако не ради. Кад смо ми Ћурувију, добили смо информацију кад и где. (Операција „Ћуран“, В.Д.) Њега смо оплели и крај. Могли смо и жену, али жена није била мета, и ту је крај.“ Распричани Луковић је, иако га је Симовић упозоравао да ћути („Шта то причаш Куме, Куме!“) Илићу одао и како је он, као „шетач“, ликвидирао „једног испред куће, кад је пошао у продавницу, поред контејнера.“ Јављено му је да мета иде у продавницу (тајно прислушкивање), па је Луковић изашао из заседе, са пиштољем у новинама испод руке. Пришао је и пуцао. Није рекао у кога је пуцао, али баш тако је убијен генерални директор ЈАТ-а Жика Петровић.Илић даје исказ и 7. априла.

Капетан полиције Славиша Софтић прави службену белешку и о том саслушању, па код Илића у Централни затвор 23. априла одлазе државни тужилац Милун Драгутиновић, истражни судија Драган Лазаревић и Илићев бранилац Гордана Андрејевић. Он понавља готово све што је рекао полицији 2. и 7. априла, осим приче о састанку код Милошевића и о убиству Ћурувије. Зашто? Зато што га ни тужилац ни истражни судија нису о томе ни питали или су тај део избацили из овог записника важећег и за суд.До копије Илићевих исказа пред полицијом дошао сам још за трајања акције „Сабља“. Знајући шта је било на Ибарској магистрали и шта се све дешавало у Будви, уверио сам се да је убица са Магистрале говорио истину. Изненадило ме је и са каквом прецизношћу је износио неке детаље.

Због уверљивости његовог исказа, у многим својим јавним наступима говорио сам да је иста разбојничка дружина која је убила Ивана Стамболића, починила масакр на Магистрали и покушала моје убиство у Будви, на Ускрс 1999. убила и Славка Ћурувију. У тим јавним наступима говорио сам о Илићевим исказима пред полицијом. Те исказе послао сам и неким редакцијама, а предао сам их и правосудним органима, захтевајући Радоњићеву одговорност за злочин на Ибарској магистрали, убиство Славка Ћурувије и подизање оптужнице против њега и двојице агената ДБ, Стевана Басте и Ратка Ромића, због директног припремања будванског атентата.Окружно тужилаштво је ћутало и дуго одбијало да преузме моју приватну оптужницу, под изговором да Илићеве изјаве пред полицијом нису „валидни доказ“ за суд.

Тек кад сам тужилаштво суочио са Илићевим исказом од 23. априла 2003, датим пред истражним судијом и његовим браниоцем, држава је подигла оптужницу против Радоњића, Басте и Ромића, али још нема ни наставка суђења ни пресуде. И не само то. Лансира се прича да се то Илићево сведочење тешко може користити као доказ, јер је оно већ коришћено на суђењу убицама Ивана Стамболића! Невероватно. Један од будванских атентатора сведочи да су Стеван Баста и Ратко Ромић, по налогу Милана Радоњића, ишли у Будву да атентаторима издају упутства за извршење атентата и бекство после атентата, али је то сведочење некоме „проблематично“. Коме и зашто?Милан Радоњић пратио Ћурувију. Ћурувија убијен. Милан Радоњић пратио мене уочи Магистрале. Четворица убијених. Милан Радоњић пратио Стамболића. Стамболић убијен. Милан Радоњић тајно делује и у Будви. Атентат. Али, ништа од овога нису „валидни докази“ за кривицу тог човека. Нема оптужнице за смакнуће Ћурувије. Ослобођен за злочин на Ибарској магистрали.

За убиство Ивана Стамболића није ни оптужен. Руга се суђењу за припрему будванског атентата и подиже тужбу против мене.За све злочине Милошевићеве Службе правоснажно је осуђен само Радомир Марковић. Убице са Магистрале, убице Ивана Стамболића и Зорана Ђинђића осуђене су или као припадници Црвених беретки или Земунског клана, као да и Беретке и Земунци нису били Служба државне безбедности. Сви су имали легитимације Службе и, поврх свега, били су њен званични ескадрон смрти: Јединица за специјалне операције. Слободан Милошевић и Мирјана Марковић наређивали су ликвидације, а Радомир Марковић, шеф Службе, прослеђивао те наредбе Милану Радоњићу, да тајним праћењем и прислушкивањем будуће жртве припреми терен ескадрону смрти којим командују Легија и Душан Спасојевић. Од Милошевића и његове супруге па до непосредних егзекутора и агената Службе за тајно прислушкивање и праћење, све је то била једна те иста злочиначка машинерија. Организација државног тероризма.

Ако је све и познато и неспорно, зашто се крију убице Славка Ћурувије? Вероватно због тога што би Милош Симовић и Сретко Калинић, који више нису у бекству а нису ни мртви, потврдили тачност исказа Ненада Илића датих полицији. Што би испричали ко је пуцао, ко им је јавио где да сачекају мету, ко их је одвезао после злочина и, што је најгоре, ко је наредио Ћурувијину ликвидацију. Сви верујемо да су то били Слободан Милошевић и Мирјана Марковић, али он је покојни а њени новински чланци из тог времена и логичко повезивање чињеница нису „валидни докази“ за специјалног тужиоца и судије. Ако убице открију живог налогодавца, онда се за њим мора расписати међународна потерница. Налогодавац је, међутим, сада држављанин Русије и ето великих невоља на релацији Београд - Москва.Због тога се, али и због Милана Радоњића и судске одговорности Службиног ескадрона за тајно праћење ради убиства, стрељање Славка Ћурувије прекрива мраком.

Због тога су прорадили и апсурдни аларми када је Љиљана Смајловић, председница УНС-а, открила давно откривени полицијски исказ Ненада Илића. Специјални тужилац био је зачуђен, иако Илићеве исказе поседује већ шест година. За људе у Министарству правде Илић није „кредибилан сведок“, неки су некредибилном прогласили и Љиљану Смајловић, а бивши министар полиције Душан Михајловић изјављује да нема истине у Илићевим изјавама. Њему је „господин Легија“ још 2001. открио ко је пуцао у Ћурувију и он, и данас, у то верује. Илић није кредибилан сведок, а Легија јесте. Пуцали су, ето, Лука Пејовић или неки Прика. Обојица одавно покојни. Нико неће да каже да су и тај Прика и Пејовић и Симовић и Луковић и Калинић били припадници Службе и да је, ма ко да је од њих пуцао, убица тадашња Служба државне безбедности.

Окривити мртве убице Службе није нимало ризично. Они не могу да открију живе кривце. Зато су живе убице велика невоља наше правде. Зато Илић, Симовић и Калинић нису „кредибилни сведоци“. Били су у самом врху пирамиде злочина и знају много. Упериће прст у Милана Радоњића и његове људе, а онда следи неизбежна истрага о кривици демократске власти за жалосну истину да је тај ескадрон злочина амнестиран за све злочине. У праћењу Ћурувије, ради његовог убиства, учествовало је 14 тајних агената Службе, а у припремању масакра на Ибарској магистрали њих четрдесет! Нико ни оптужен, а многи су и данас на положајима у БИА. Упере ли прстом и на живог налогодавца, ето још веће невоље. Све се зна и, док је живих сведока, као да се ништа не сме сазнати.

Вук Драшковић-р.д.