Вести
31. 07. 2017.
Јавност и медији као нужно зло
Пракса овдашњих званичника да излазе на конференције за новинаре на којима је новинарима онемогућено да постављају питања, све више узима маха.
Од првих спорадичних случајева, најчешће приликом протоколарних сусрета, дошли смо до ситуација у којима јавност уместо одговора добија тек неколико реченица које не залазе у суштину одређене теме.
Тако је и недавно, после вишедневног штрајка радника Фијата, саопштено да је постигнут договор. Иако је овај протест крагујевачких радника изазвао велику пажњу медија, новинарима је било онемогућено да постављају питања, уз невероватно образложење премијерке Брнабић.
„Не желим да ико данас одговара на додатна питања пошто је постигнут добар компромис и зато што не бих желела да се питањима отварају неке теме око којих је постигнут компромис“, рекла је председница Владе, након потписивања споразума радника и руководства Фијата.
Дакле, захтеви о којима се данима говорило, и о којима је на крају, како је саопштено, постигнута сагласност, не могу да буду тема новинарских питања да се не би угрозио компромис! Шта је суштина споразума, у чему је ко и колико попустио да би до компромиса дошло, каква је улога Владе као мањинског власника у овом договору, не знамо јер је новинарима речено само оно што је унапред припремљено и договорено да се пласира у јавност.
Уз ову појаву, приметно је и селективно позивање новинара на догађаје, чиме се поједини званичници унапред осигуравају од могућности да им буде постављено новинарско питање на које не желе да одговоре. Овде је најилустративнији пример Министарства одбране које свакодневно обавештава редакције о наредним активностима министра Вулина, али истовремено прослеђује и обавештење да ће снимак, фотографије, саопштење, све што им потребно моћи да преузму с одређеног сервера.
И на крају долазимо до праксе комуникације путем електронске поште. Наиме, недоступност министара за одговоре на неком јавном догаЂају, компензује се љубазним упућивањем на прес службе појединих кабинета или владине Канцеларије за сарадњу с медијима. Пракса показује да на питања постављена електронском поштом на поменуте адресе одговори стижу спорадично, некад тек после интервенције Повереника за информације од јавног значаја, а често не стигну никад.
Тако се медији уместо очију и ушију јавности, што би требало да им буде основна улога у друштву, претварају у проточне бојлере кроз које цуре строго контролисане информације. Изван тога постоје искључиво наступи који су у функцији самопромоције званичника којима нашу суморну свакодневицу боје у ружичасто. Право јавности да буде обавештена, обавеза свих који су плаћени из буџета да подносе тачне и целовите извештаје о свом раду, функција медија као контролора власти, предуслови су демократског друштва. Србија се, нажалост, у ову слику не уклапа.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.