Вести

08. 02. 2017.

Извор: Радио Слободна Европа

Лила Радоњић: Није реч само о таблоидном новинарству него и о таблоидном животу који се нуди

Директорка ПГ Мреже гостовала у емисији "Мост" Радија Слободна Европа. У најновијем Мосту Радија Слободна Европа разговарало се о томе у којој мери данашња медијска ситуација у Србији личи на ону из деведесетих.

Саговорнице су биле Лила Радоњић, уредница независне телевизијске продукције Мрежа у Србији,и Сњежана Миливојевић, професорка београдског Факултета политичких наука. Било је речи о томе какав је данас положај независних новинара, да ли људи верују лажима које шире таблоиди, зашто је Пинк омиљена Вучићева телевизија, како Радио телевизије Србије и Војводине служе режиму, да ли ће након кажњавања новинара НИН-а уследити судски процеси и против других новинара који критикују власт, као и о томе да ли су данас медији стуб Вучићевог режима на исти начин као што су били стуб Милошевићевог режима.

Омер Карабег: Госпођо Радоњић, ви сте у Милошевићево време радили у ретким независним медијима, а у таквом медију радите и данас. Да ли је и данас тешко бити независни новинар као што је то било деведесетих година?

Лила Радоњић: Мислим да је данас теже, јер је период деведесетих био обележен перманентном борбом за независне медије, понекад и успешном, па се дешавало да у градовима у унутрашњости Србије имате мале, али моћне независне телевизијске куће. Данас тога скоро да нема. Владајућа гарнитура је мање-више преузела највећи број медија, посебно електронских, тако да нема велике шансе за независно новинарство. У Милошевићево време у једном тренутку моје колеге и ја из Студија Б и колеге из Б 92 могли смо да отварамо дебате о врло озбиљним питањима. Данас таквих дебата скоро да и нема ни на једној телевизији, нити имате потребу да се дебатује о темама које муче Србију и цео регион. И данас као и у Милошевићево време имамо неку врсту ратне пропаганде – ми смо перманентно у ванредном стању и окружени смо различитим непријатељима, али у Милошевићево време су нам у редакције упадале наоружане групе које су хтеле да нам диктирају програм. Данас тога, на срећу, још увек нема, али како се ствари развијају – ко зна шта ће бити.

Омер Карабег: Да ли мислите да је данас слобода медија угрожена на исти начин као у Милошевићево време?

Сњежана Миливојевић: Мислим да није угрожена баш на исти начин, али можда у истом степену. Ово је постконфликтно друштво које производи поларизације и конфликте који су понекад врло бурни, али то ипак није исто као што је било деведесетих. Међутим, данашње поларизације се не виде у медијама зато што је контрола која угрожаваслободу медија велика.

Омер Карабег: У Милошевићево време у листу Политика имали смо по злу чувене “Ођеке и реаговања” који су служили за блаћење Милошевићевих критичара. Данас тај посао раде таблоиди, пре свега Информер. Мислите ли да данашњи таблоиди тај посао успешније раде него што је то пре 25 година радила Политика?

Хоћу да видим шта газда лаже

Лила Радоњић: Мислим да су таблоиди одговорни за креирање перманентног ванредног стања пуног електрицитета. То је шизофрена ситуација – таблоиди стално говоре да је Косово Србија, али да је свако ко оде у Приштину издајник. Зашто би био издајник ако је Косово Србија? Такве апсурдне тврдње можемо свакодневно да видимо у таблоидима. Мене највише брине невероватно буђење национализма, посебно код младих људи, што је последица не само политике ове власти него и таблоидног доживљавања света око нас. Наравно да неки читачи таблоида знају да је оно што они пишу лаж и када их питате зашто их читају, они кажу – хоћу да видим шта газда лаже. То је ових дана у једној телевизијској емисији изговорила Весна Пешић. Али, овде није реч само о таблоидном новинарству него и о таблоидном животу који се грађанима нуди као модел и који је потпуно превладао скоро у свим медијима, посебно електронским. То ми се чини као један од најбезболнијих начина цензуре. Не морате више да забрањујте емисије, него креирате програм у коме нема места за емисије дебатног типа и полемичног тона.

Омер Карабег: Да ли мислите да људи верују лажима и увредама које читају у таблоидима? Те новине имају велике тираже. Информер се хвали да има тираж од преко 100.000 и да је најчитанија новина у Србији. Значи ли то да када они прогласе неког лоповом или фашистом – да доста света верује у то?

Сњежана Миливојевић: Мислим да верују – и то је врло опасно. Чак и код оних људи који таблоидима не верују, не постоји јасна свест о томе да таблоиди у ствари дефинишу нормалност у друштву у ком живимо. Ми заиста живимо у свету у коме таблоиди нису ексцес, него норма. У данашњем свету влада таблоидна логика и таблоидни начин размишљања који доводи до урушавања свих вредности. Не би, међутим, таблоиди окупирали централни простор јавног живота да нису истурена рука политике. Мислим да таблоидни говор итекако одговара званичној политици. Последице су, заиста, разарајуће и видећемо на шта ће то изаћи.

Омер Карабег: Када упоредимо телевизијски програм деведесетих и овај данашњи, уочавамо једну значајну разлику. Оно што је некада државна Радио телевизија Србије радила за Милошевића, то данас за Вучића ради приватна телевизија Пинк, која захваљући својим риалити програмима и емисијама турбо фолк музике има веома велику гледаност. Вучић наступа на Пинку кад год то пожели и до миле воље напада и исмејава опозицију, која никада на тој телевизији не добија могућност да му одговори. А ако му неко приговари да злоупотребљава медије он може рећи – ја нисам сваки дан на јавном сервису него на приватној телевизији, то је њихова одлука, а Европска унија се управо залаже за приватизацију медија.

Лила Радоњић: Некада су у медијима постојали уређивачки и програмски савети, а данас се емитује оно што је по оцени власника медија рентабилно, што је профитабилно, што доноси високе рејтинге, а ми на несрећу имамо премијера који ужива у рејтинзима и који буквално свакодневно бележи колико гледалаца прати његове наступе. То је нешто што диктира и програмску шему. Његово свакодвено појављивање на таблоидним телевизијама преселило се и на неке озбиљније телевизије, тако да се понекад дешава да његове конференција за штампу преносе све телевизије које постоје у Србији. То је до сада невиђено.

Урлање у студију

Омер Карабег: Ја мислим да би Вучићу највише одговарао програм у коме би био ред ријалити емисија, ред његових наступа – и све тако. Чини ми се да се Пинк приближава тој шеми.

Сњежана Миливојевић: Мислим да Пинк ипак има мало више забавних емисија негориалитија који су се преселили на неке друге телевизије. Али сви се они испомажу, то је мешавима у којој не можете да се снађете, а сви заједно производе ђубре и информативини талог који је врло опасан. Чим је дошла на власт 2012. године, ова политичка гарнитура је схватила да ће јој Радио телевизија Србије, као јавни сервис, бити лојална и да око ње уопште не треба да се труди. Схватили су да су комерцијани медији простор који треба да освоје, пре свега Пинк. Стало им је до популарности коју може да им обезбеди Пинк и врло брзо су многи политичари – без обзира на то колико су арогантни, агресивни, безобразни и искључиви – постали селебрити. Ових дана гледала сам једну од емисија на Пинку у којој су гости били главни уредник Информера и главни уредник Новог Стандарда с једне стране и Чедимир Јовановић и директорка Иницијативе младих за људска права – с друге. То није била дебата, то је било урлање у студију и ви схватите да је главни уредник Информера ту дошао да онемогући било какав разговор, да га обесмисли. Не – да изнесе неки аргумент, или мишљење, или да нешто објасни – него да онемогући да се разговара. Видите неке људе који су се дубоко укопали у прошлост и бране неке митове, изгубљене битке, ратове, Косово – не знам ни ја шта – и који се конфронтирају са најлибералнијим делом младе генерације, са младићима и девојкама који су храбро прекинули трибину на којој наступа осуђени ратни злочинац, а коју је организовала владајућа партија.

Вучић у сваком дому

Омер Карабег: Госпођа Миливојевић је поменула јавни сервис. Чешка, где ја сада живим, сигурно нема најбољи јавни сервис у Европи, далеко од тога, али када им премијер или неки министар дођу у дневник или у неку емисију, новинар на њих кидише с непријатним питањима и не испушта их док не добије одговор. Како се новинари јавних сервиса у Србији понашају према Вучићу и осталим функционерима владајуће странке? Мислим на РТС и РТВ Војводине.

Лила Радоњић: Они иду линијом мањег отпора и наравно да нема инсистирања да се одговори на питање, као што уопште нема ни непријатних питања. Мислим да је јавни сервис попустио пред Вучићевим жељама да буде у сваком тренутку присутан у сваком дому. Не верујем да су они уплашени, али верујем да покушавају да преброде време које није добро за новинарство. Јер, данас имате перфидну цензуру. Нису само цензурисани медији и новинари – не верујем да можете да нађете лекара који ће да коментарише фотос министра Лончара са вођом Земунског клана. Општи је став да треба избегавати медије, јер ако кажеш нешто што неће бити по вољи онима који данас владају, онда ћеш проћи кроз топлог зеца и доживети разне непријатности – све до оних најтежих. Са друге стране – имате главног уредника Политике који ће отворено рећи да је цензурисао карикатуристу Душана Петричића. Он каже да је прво покушао да убеди Петричића да не црта Вучића, онда да прави три карикатуре, па да он изабере једну, и на крају је од Петричића тражио да му тему сваке карикатуре унапред најави. Мислим да би мало ко поверовао да ће неко о цензури говорити као о великом уређивачком потезу, али ево и то се десило код нас.

Омер Карабег: Могло би се рећи да је од свих препорука Европске уније, које се тичу медија, власт у Србији најдоследније спровела ону о приватизацији медија. Највећи део локалних медија је приватизован, али тако да они сада много жешће подржавају власт него онда када су били у државним рукама. Тако се приватизација окренула против слободе медија.

Сњежана Миливојевић: Мислим да је приватизација у Србији спроведена тако да се угасе критички медији и да власници локалних медија постану партијски лојалисти, људи блиски власти, који ће кроз пројектно финансирање добијати државни новац и радити на промоцији власти. У медијима је успостављен један потпуно нови клијентелистички систем.

Лаж је постала легална

Омер Карабег: Пре извесног времена слушао сам извештај новинара Радио телевизије Панчево, која је пре приватизације важила за један од најбољих локалних медија у Србији. Тај новинар је извештавао о трибини независног председничког кандидата Саше Јанковића у Панчеву, али тако да није пренео ниједну реч од онога што је Јанковић тамо рекао, већ је од прве секунде кренуо са оптужбама против њега – и тако до краја. То уопште није био извештај, мада је био у форми извештаја, него напад. Како им је успело да Радио телевизију Панчево, некада стварно добру кућу, претворе у такво средство пропаганде?

Лила Радоњић: Како им је успело да униште Б 92 и Студио Б, перјанице независног новинарства? Успело им је зато што се послушност награђује, а непослушност кажњава. Ниједан од медија који је приватизован, није показао никакве професионалне квалитете. Данас се на Студију Б, који је некада био озбиљан медијски простор, по цео дан продају минђуше. Данас у новинарству не важи оно правило да су чињенице свете, а коментари слободни. Нити су чињенице свете, нити су коментари слободни. Ми живимо у времену у коме може да поскупи хлеб, а да медији јаве да је појефтинио. Узмимо ову беспримерну крађу на рачунима за струју. Уместо да о томе имамо дебату, неку врсту побуне, исказивање солидарности са покраденим људима, власт то претвара у своју победу хвалећи се како је уочила крађу. Имамо потпуно ишчашену и шизофрену ситуацију у којој грађани не знају шта је истина а шта лаж, не знају да ли да верују својим очима или ономе што пише у новинама. Лаж је постала легални инструмент, начин живота и пристајање на ту лаж евидентно је у Србији.

Омер Карабег: У последње време новинари иду и на суд због критичких текстова о функционерима. Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић недавно је тужио НИН због критичког текста о њему и суд је експесно осудио тај лист на новчану казну. Мислите ли да следи повратак на ону праксу слања новинара на суд, која је била јако раширена у Милошевићево време?

Сњежана Миловојевић: Ја мислим да је то сада и опасније зато што се представља као акт правне државе. Случај НИН-а је баш парадигматичан. НИН је осуђен због тога што је писао о одговорности министра унутрашњих послова за догађаје у Савамали. Реакција јавности на рушење у Савамали била је једини тренутак буђења критичке јавности последњих година. Оно што се догодило у Савамали пример је злоупотребе полиције, правног система и државних институција да би се заштитили интереси једног инвеститора, једном речју то је метафора незаконитости у којој живимо. И након изласка људи на улице, након оноликих протеста, након прислушкивања и привођења активиста грађанске иницијативе Не да(ви)мо Београд – једини судски процес који је вођен у вези са Савамалом је процес поводом тужбе министра полиције који је наводно као грађанин био увређен због критичких текстова о њему. Све је ту фарсично – и то да приватни грађанин тужи новине, и то да судија сматра да има законског основа да се осуде новине због тога што су тражиле одговорност министра полиције. То је потпуна бесмислица. Новинарска заједница није заборавила ни гашење угледних емисија, као што је био Утисак недеље, ни одлазак угледних новинарки и скидање њихових емисија, а ни ону изложбу о такозваним нецензурисаним лажима, чији су зидови били облепљени крхотинама критичког новинарства и речима интелектуалаца, који су било када и било шта критички рекли о овој власти. Ова серија атака разликује се од сличних атака деведесетих година по томе што је данас реч о селективној репресији – на удару су најистакнутији медији и појединци са којима се власт обрачунава да би то био пример осталим. Тако се ућуткују медијска заједница и новинарска професија.

Чудесни воз капетана Драгана

Лила Радоњић: Колико знам, поред кажњавања НИН-а, има још пресуда против новинара, као и суђења која су у току. Мислим да ће се томе прибегавати у свакој могућој ситуацији, јер се овде свака кртика власти доживљава као напад на државу, на Србију, на ауторитет, на интегритет – и већ шта се све помиње. Узмите случај косовског воза, ту карикатуру националне политке, тај покушај да се слањем тог осликаног воза на Косово демонстрира национални понос, достојанство и владање Косовом. Независни медији су то разоткрили, показали су фарсичност тог чина, али је сваки покушај да се о томе озбиљно разговара пропао, јер власт није била на то спремна. Све ме то подсећа на оно време када је капетан Драган промовисао некакав воз који наводно без шина јури по ратиштима и чини чуда. Тако се и данас овде верује у чуда и мислим да постоји опасност да се чуда треирају као могућна решење. Па једно од тих чуда јесте косовски воз или Трамп који ће вратити Косово Србији. То је данас главна тема наших медија који су пуни Мигова и разног оружја које треба да одбрани некакав наш суверинитет за који не знамо ни ко га угрожава. Те теме доминирају у медијима и они их се држе уверени да тиме бране и партију, и премијера, а самим тим и власти коју имамо.

Омер Карабег: Да ли су данас медији стуб Вучићевог режима на исти начин као што су били стуб Милошевићевог режима?

Сњежана Миловојевић: Мислим да јесу – зато што је наш премијер своје темељно политичко образовање стекао у крилу Милошевићевог режима. Његова реторика, начин вођења политике, његов поглед на свет и инструменти којима се служи дефинисани су тада и од тога нема одступања. Уосталом, та његова партија је један ретроградни политички пројект, али он успева да обезбеди подршку том пројекту ослањајући се на чињеницу да се у временима кризе и страха велики број људи осећа несигурним. А да би функционисала та стратегија сталног позивање на националну угроженост и сталног фабриковања опасности која прети од суседа – потребни су медији. Овде се све ради у телевизијском студију. Сва политика се води у студију, тамо се креирају проблеми, па се онда ту као решавају. Могла бих да наведем читав низ таквих примера. Када је госпођа Радоњић поменула Мигове и угроженост суверенитета, паде ми на памет да се недавно цела држава тресла због наводног покушаја атентата на премијера и наводног проналажења оружја којим је требало да се изврши тај атентат. Прекидан је телевизијски програм, вађени су неки досијеји, говорило се о државном удару. Данас више нико не зна о чему се ту радило, нити ће се то икада сазнати. Управо за такве ствари су потребни медији. Они су фабрика за константну производњу скандала, за лансирање проблема и њихово “решавање” и за онемогућавање сваке алтернативе. Медији служе да ућуткају и онемогуће сваку критику и да производе апатију и незадовљство – пре свега апатију која је њихов главни производ.

Лила Радоњић: И ја мислим да су медији један од основних стубова Вучићевог режима. Уверена сам да је у питању не само режимска потреба, него и Вучићев лични однос према медијима. Мислим да је он опсесивно везан за медије. Ту опсесивност показивао је као министар за информисање за време Милошевићевог режима, а показује је и данас. Код њега видите велики презир према новинарима, али истовремено и потребу да им се лично обраћа, да их ословљава по имену. Вучић има потребу да стално буде присутан у медијима. Медији су његово главно оружје. Мислим да је он схватио да је програм који се своди на ред музике – ред политике добитна комбинација која итетако успева у Србији. Телевизије су, наравно, своје програме прилагодиле тој његовој жељи и данас буквално имате ред музике, ред политке и нешто мало репортажа, али у сваком случају доминантна програмска шема је – мало певамо, мало причамо, углавном лажи.