Вести
13. 01. 2017.
Љиљана Смајловић: Новинарство је било живље у време Милошевића
Да се не лажемо, мене је Коштуница поставио за главну уредницу Политике. Мене је и Тадић поставио за главну уредницу Политике. Мислим да сам на неки начин разочарала и једног и другог, али то је природно.
Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије при крају мандата, главна уредница Политике у два наврата, у коју је вољом политичара долазила и из које је исто тако вољом политичара одлазила, не делује претерано оптимистично када говори о будућности српског новинарства. Ни због последица које остају након примене Закона о јавном информисању, пре свега на локалне медије, али и због недавне пресуде НИН-у по тужби министра Небојше Стефановића. На питање о стању у медијима данас, одговор почиње анегдотом.
– Мој пријатељ Зденко Томановић често ме задиркује, па каже: “Да ли је било боље српско новинарство у време кад је председник УНС-а био Милорад Комраков, или када је председница УНС-а Љиљана Смајловић?” Ми волимо да се сетимо како је у време Слободана Милошевића стварно постојала снажна, независна, опозициона штампа. Ви и ја смо радили у таквим новинама и држали смо се доста кочоперно, без обзира на то што је Милошевић владао чврстом руком. Али имали смо подршку Запада, имали смо растућу подршку читалаца и пружали смо жесток отпор Милошевићу. Већ после 1996. године, ако ујутру купиш све новине у Београду, имаш читав дијапазон политичког мишљења. Сви независни листови били су опозициони. После је био један период када тога уопште није било, када су сви листови били провладини, а почели су и први таблоиди. Тај несрећни Национал запамтила сам по томе што си ту могао да нађеш сваку гадост и прљавштину било људи на власти, било из опозиције, да ли ДС-а, да ли ДСС-а… Признајем да ме је то везало за таблоиде и да ми је веома недостајао Национал када је угашен, јер га памтим као лист који није био предвидљив, нисам могла на прву лопту да погодим на чијој је страни у ком тренутку. То је привлачност таблоида, а не што људи живе у заблуди да је истина све што они пишу. Већ без читања таблоида не можеш да знаш ко коме покушава да смести, ко кога рекетира, коме је у интересу да се појави компромитујући трач…
Да ли то значи да су таблоиди оруђе у нечијим рукама?
– Знате, људи који нама дају информације увек покушавају да нас искористе. Нико мене никад није позвао да ми да неку информацију, а да се није надао да ће од тога да има користи, или барем да његов противник неће имати користи. Мислим да новинар са тим мора да рачуна у старту. Али ја се руководим тиме да и када нам неко даје информације, када нам информације “падају из задњег дела камиона”, опет први критеријум мора да буде да ли су оне тачне. Мораш да их провериш и да знаш да ли је тај који ти даје информацију извор из прве руке. И мораш читаоцу ипак да даш до знања, макар описно, из којих кругова је твој извор и који су његови могући мотиви. Кад то двоје имаш и када се увериш да је нешто тачно, ја мислим да тада мора информација да се објави. Нисам за то да се поклоњеном коњу гледа у зубе, са становишта хоће ли моји политички фаворити профитирати или изгубити када ја ово објавим, него морамо да пођемо прво од тога да ли је информација проверљиво тачна и да ли је она у јавном интересу и хоће ли читаоцима свет бити јаснији када ту информацију објавимо.
А ко ће да процени шта је у јавном интересу?
– Па, ми процењујемо. Нажалост, нама је запало да ми кажемо: “Ово је у јавном интересу.” Некада се судије са нама сложе, некада се не сложе.
Нисте одговорили на питање о новинарству у протеклих двадесет година.
– Можда бисмо по неким критеријумима рекли да је било живље, односно плуралистичкије новинарство у време Милошевића, јер су све опције биле заступљене. После је дошло време када смо сви навијали за исте опције. Једном сам била на неком дипломатском ручку са Соњом Лихт у шпанској амбасади и рекла сам да немамо опозиционих медија, на што је Соња рекла: “А Печат?” То је тренутак идентичан ономе када Слободан Милошевић подиже примерак Времена у моменту када му Ричард Холбрук каже: “Зашто гушите слободу штампе?” Е сад, ја мислим да је у том смислу било више плурализма код Милошевића него, рецимо, за време Тадића. Мислим да и сада има више плурализма него што је било за време Тадића. Тада је било могуће да Тадић замоли главне уреднике да не објављују да ће он да поднесе оставку, него да радије кажу да ће он да скрати мандат. И онда га комплетан медијски естаблишмент послуша и испуни му жељу. Занимљиво је и да су за време Милошевића неки уредници радили и против своје савести, слушали инструкције које долазе одозго, а код Тадића су већина тих уредника били саборци ДС-а и ДОС-а и нико их није присиљавао да помажу Тадићу. Они су то радили зато што су веровали у тај политички пројекат, као што је читава америчка штампа веровала у Хилари Клинтон. Сви ти који су учинили услугу Тадићу нису то радили из страха да ће да им “скине главу”.
Цео интервју прочитајте у новом броју Експреса…
Коментари (3)
Остави коментар16.01.
2017.
Re: kako da ne
Zasto bi mu sve bilo oprosteno? Ako je i posle njega lose, ne znaci da je u njegovo vreme bilo dobro. Slobe vise nema, ali ovi zivi politicari i te kako racunaju na nase kratko pamcenje.
Одговори13.01.
2017.
ZASTO (?) CORBA BEZ KASIKE...
Zasto ste oblavili sam deo ovog intervjua? - Da bi kupili Ekspres? U redu, ali...
ОдговориU podnaslovu morali da to saopstite. Ovako, mi koji nemamo mogucnosti da kupimo Ekspres jer zivimo "malo dalje" a clanovi UNS smo "tek" od 1969. godine, servirate toplu corbu bez kasike!
Srecna vam i ova godina uz zelju da vas zdravlje dobro sluzi i da malo vise obratite paznju na svoj rad.
13.01.
2017.
Slobo, vrati se
sve ti je oprošteno. More drugačije je trebalo sa vama iz "opozicije"...
Одговори