Вести

09. 01. 2017.

Аутор: Маја Дивац Извор: Цензоловка

Да ли би Суд у Стразбуру пресудио у корист НИН-а?

Ако се случај „НИН против Србије“ нађе пред Европским судом за људска права, на основу његове досадашње праксе могло би се закључити да би пресуда гласила да је држава Србија, пресудивши против недељника НИН у спору који је покренуо Небојша Стефановић, прекршила члан 10 Европске конвенције о људским правима, који се тиче слободе изражавања.

Виши суд у Београду је недавно пресудио у корист министра полиције Србије који је тужио НИН због текста „Небојша Стефановић, главни фантом из Савамале“, објављеног 16. јуна 2016. По доношењу овакве пресуде, уредништво НИН-а најавило је да ће поднети жалбу Апелационом суду, као и да ће се, уколико тај корак не да резултате, обратити Европском суду за људска права.

Сва новинарска удружења дала су пуну подршку редакцији НИН-а и изразила забринутост за слободу изражавања у нашој земљи, истичући да је главно питање овог спора „разграничење између критичког става и чињеничне тврдње“.

Да би се неки случај нашао пред Судом у Стразбуру потребно је да се прво истроше сва средства пред домаћим судовима.

У доношењу пресуда које се тичу заштите слободе изражавања и других блиских основних људских права, као што су право на приватност или претпоставка невиности, Суд у Стразбуру полази од става:

а) „не само да је дужност штампе да, уз поштовање својих обавеза и одговорности, саопштава информације и идеје о свим питањима од општег интереса, већ и да јавност има право да такве информације добија“ („Лингенс против Аустрије“);

б) да је простор за критику политичких лидера шири од простора за критику обичних појединаца и да се заштита њихове репутације мора одмеравати у односу на интерес јавности да постоји отворена дискусија о свим политичким питањима;

ц) узима у обзир значај објављених информација у ширем политичком контексту;

д) води рачуна о разлици између чињеница с једне и вредносних судова с друге стране – истинитост чињеница може да се докаже, али не и истинитост вредносних судова и мишљења (на које се најчешће и односе тужбе политичара).

Примери пресуда Суда у Стразбуру

1. У случају „Далбан против Румуније“ из септембра 1999, Европски суд је закључио да је румунски суд прекршио члан 10 Европске конвенције, који се тиче заштите слободе изражавања, тиме што је кривично осудио новинара због клевете изнете у новинским чланцима, у којима је јавне личности оптужио за учешће у превари.

Европски суд је одбацио идеју да „новинар може да формулише критичке судове само под условом да може да докаже њихову истинитост“. Такође, како није било доказа да је „опис догађаја изнетих у чланку потпуно нетачан и да је имао за циљ да распирује кампању клевете“ и имајући у виду легитимни циљ коме се тежило, Суд је закључио да „кривична осуда новинара представља несразмерно мешање у остваривање слободе изражавања“.

2. У случају „Де Хаес и Гијселс против Белгије“ из фебруара 1997, одбацујући пресуду националног суда против двојице новинара због клевете изнете на рачун неколико судија белгијског апелационог суда, Европски суд подсећа на то да „новинарска слобода подразумева извесну дозу претеривања или чак провокације“, да новинари могу износити мишљења „чија истинитост, по дефиницији, није подложна доказивању“, да „општи интерес неке јавне расправе, чак и ако су у њој употребљени изрази који могу да повреде или шокирају, има, ако се односи на неки озбиљан циљ, већу тежину, него легитимни циљ да се заштити углед других“.

3. У случају „Педерсен и Баадсгаард против Данске“ из децембра 2004, Европски суд је закључио да је национални суд исправно осудио двојицу новинара за клевету јер су у ТВ програму „наговестили евентуалну одговорност једног вишег инспектора за нестанак важног доказа за истрагу о једном злочину“. Суд је констатовао да се ради о тешким оптужбама које су могле довести до кажњавања за тешко кривично дело, као и да новинари нису са довољном пажњом проверили чињенице које су изнели у тексту. Европски суд је, у овом случају, оценио да је извештавање утицало на то да јавност изгуби поверење у представника судске власти, као и да су новинари игнорисали начело претпоставке невиности.

4. У једном од најпознатијих случајева – „Лингенс против Аустрије“ из 1986, Европски суд је поставио нека од основних начела на којима ће касније заснивати пресуде које се тичу заштите слободе изражавања. Једно од правила примењених у овом случају, на основу којег су касније оповргнуте многе пресуде за клевету донете на националном нивоу, јесте препорука да се прави разлика између чињеница и вредносних судова, с обзиром на то да се може доказивати само истинитост првих, али не и вредносних судова.

Чињеница или мишљење

Наш Закон о јавном информисању из 2014. не прави разлику између чињеница и вредносних судова, али даје право новинарима да, поред објављивања тврдњи, „износе ставове и мишљења“ (члан 5 и члан 49 тог закона). За медијске законе који не праве разлику између чињеница и вредности, Европски суд оцењује да „садрже круте елементе који у пракси могу да доведу до одлука неспојивих са чланом 10 који штити слободу изражавања“.

Образложење Вишег суда у Београду да новинар НИН-а у спорном тексту није износио своје ставове и мишљења, већ чињенице, једно је од најслабијих делова пресуде. Тако суд наводи (стр. 24) да се закључак о одговорности министра Стефановића за дешавања у Херцеговачкој улици не може сматрати мишљењем новинара с обзиром на то да је изнета конкретна информација која је „заснована на чињеницама које су биле проверљиве и које су се могле утврдити доказима“, као и да није пружен никакав доказ који би посредно или непосредно указао на одговорност министра полиције. Тврди се и да су изнете „неистините и недопуштене информације“ (стр. 22).

Поставља се питање на које доказе мисли суд и како од медија очекује да има доказе о случају чија се истрага, и после више од осам месеци, налази у фази предистражног поступка и од кога сви надлежни „беже“. На основу чега суд тврди да су у тексту изнете неистините информације када ниједна надлежна инстанца није утврдила шта се заиста те ноћи догодило и ко је за то одговоран?

Ни после осам месеци, о случају у Савамали не зна се скоро ништа више од онога што се знало у данима након рушења, осим да је за рушење одговоран неко из врха градске власти – као што је неколико месеци касније изјавио премијер.

Зна се и оно до чега је дошао заштитник грађана спроводећи контролу законитости рада МУП-а, и то по притужби већег броја грађана. У извештају заштитника наводи се да „Полицијска управа за град Београда МУП-а Србије није благовремено и ефикасно поступала по пријавама грађана да је организована група униформисаних, опремљених и маскираних лица учинила низ дела против права грађана на слободу и безбедност, неповредивост физичког и психичког интегритета и имовину“ итд. итд.

У овако драматичним случајевима суспензије владавине права и кршења основних људских права, медији имају додатну обавезу пред јавношћу да о овој теми говоре и да постављају питање одговорности надлежних, укључујући и министра полиције.

Уосталом, спољашњу контролу рада полиције треба и могу да врше и грађани и јавност – што значи и медији (члан 221 Закона о полицији), док је министар тај који прописује облике и начин вршења унутрашње контроле рада полиције (члан 225), и коме је унутрашња контрола дужна да подноси редовне извештаје, као и да извештава јавност о својим налазима.

Министар са суженим овлашћењима

По свему судећи, тврдећи да је НИН изнео неистините информације које су биле подложне провери, Виши суд у ствари тврди да министар полиције није одговоран за пропусте које је те ноћи учинила полиција, и да је недељник морао да утврди које су надлежности министра полиције пре објављивања спорног текста. Дакле, суд прихвата да је одговорна полиција, али не и министар!

Виши суд у образложењу посвећује значајну пажњу утврђивању ненадлежности министра, наводећи да је министар у конкретном случају имао сужена овлашћења, те пребацујући одговорност на директора полиције (стр. 23. пресуде). (Наводи на помисао да не би било места никаквом приговору да је НИН уместо имена и слике министра објавио име директора полиције.)

Да ли је могуће да неко ко се налази на челу министарства није одговоран и за рад полиције која је „централна организациона јединица министарства“ (члан 3 Закона о полицији)? По закону, министар унутрашњих послова одговоран је Влади и Народној скупштини за рад министарства и стање у свим областима из делокруга министарства (члан 23 Закона о државној управи). Министар је задужен и да прописује начин обављања унутрашњих послова којима се, између осталог, „остварује и унапређује безбедност грађана и имовине, пуна подршка владавини права“, а има надлежност и да „захтева посебне извештаје у вези са радом полиције…“ (члан 2, члан 4, члан 14 Закона о полицији). Министар може и да од Владе тражи да разреши директора полиције ако он не обавља посао у складу са законом (члан 149 Закона о полицији).

Случајеве „непредузимања или недовољног предузимања мера из своје надлежности за безбедност лица, имовине и поверених ствари“, Закон о полицији третира као „тешку повреду службене дужности“, за коју се, по закону, може изрећи и дисциплинска мера престанка радног односа (члан 207 став 5).

Шта би Европски суд узео у обзир

Ако се случај „НИН против Србије“ нађе пред Судом у Стразбуру, Европски суд би при разматрању сигурно узео у обзир и значај саме теме о којој је писао НИН, а то је расветљавање случаја Савамала и утврђивање одговорности за кршење владавине права и људских права – за чије поштовање је надлежан баш овај суд! Европски суд би размотрио и политички контекст изнетих информација, утврдио би да ли се ради о чињеницама за које се могу извести докази или се ради о критичком ставу и вредносном суду новинара. Одмерио би да ли преовлађује интерес представника власти или интерес јавности, размотрио би да ли је медиј поштовао професионалне стандарде и новинарску етику.

Један од важних критеријума била би и процена Европског суда у којој мери је пресуда донета у домаћем суду могла да спречи грађане и медије да, из страха од могућих санкција, у будућности износе своја критичка мишљења и учествују у дебатама о темама од јавног интереса.

Пресуда Вишег суда у Београду против НИН-а без сумње ће се негативно одразити на извештавање медија о проблемима од кључног значаја за српско друштво, а додатно је опасна тврдња изнета у пресуди да „није битно каква је била намера новинара, већ како је читалац схватио ту информацију“ (стр. 24), што отвара могућност да се новинарима и медијима изричу казне на основу произвољних тумачења циљано изабраних читалаца и гледалаца.