Вести
21. 06. 2016.
Репортер коме ни амбасадор ни редакција нису поверовали
Први југословенски новинар који је давне 1957. посетио Кину био је велики репортер "Политике" Живан Милић, коме у редакцији, све док се није вратио у Београд, нису веровали да је добио интервју од Чу Енлаја, уз Мао Цедунга идејног стратега кинеске револуције
Уочи посете Сија Ђинпинга, председника НР Кине Србији, амбасадор те пријатељске земље Ли Манчанг је изјавио да ће Кина с великим очекивањима пратити ову значајну и историјску посету, те да је у Београд већ дошло доста тамошњих новинара, а слути да ће их бити око педесет.
Неко је у шали рекао да његова екселенција Ли Манчанг говори српски с мандаринским акцентом, одајући посредно признање амбасадору на веома добром познавању језика земље домаћина и изражавајући наду да ће неко од колега из НР Кине такође знати српски језик, бар упола колико и он. Како то обично бива, шаљив разговор водио је до врло озбиљне приче о првој посети једног југословенског новинара Кини, далеке 1957. године. Та дужност, или пре задовољство, припало је Живку Милићу, великом репортеру „Политике”.
Потписник ових редова разговарао је с нашим доајеном неколико дана пре његовог неумитног одласка 2011. године, па из новинарског блока може да извуче тај део његових сећања.
– Једног дана у клуб „Политике”, у Цетињској 1, навратио је Данило Пурић и кратко ми рекао „Идеш у Кину” – живо се сећао Живко. – Али Кина, која је 1949. године, после деценије грађанског рата и Великог марша, постала Народна република, није била призната од Уједињених нација, а њено место у Светској организацији тада је држао Тајван. Уз то, наши политички односи су били затегнути још од времена Информбироа, а мени је запало да будем први новинар који им долази из Југославије.
Памтио је да су га послали у Игуманову палату на Теразијама, где су се налазиле некакве просторије Дирекције за информисање, у собу „ту и ту” да преузме пет хиљада долара за пут и трошкове.
– Отпутовао сам возом до Будимпеште, па авионом до Москве, затим до Улан Батора, а одатле кинеском летелицом до Пекинга. Када сам стигао, сетим се папирића који ми је дао директор Пурић: била је то адреса јединог „Политикиног” претплатника у Кини, па ако стигнем...
Посао му је био да се домогне неког од званичника, а он се намерачио на премијера Чу Енлаја и свакодневно домаћинима досађивао да му омогуће сусрет с њим.
– Како би ме скинули с врата, одвели су ме у Харбин, на далеки исток Кине, где је управо ницала прва фабрика камиона, а с њом и град за педесет хиљада радника! Град је био завршен, али још аветињски празан, па сам се позабавио оним претплатником. Одем на адресу записану на цедуљи, а тамо затекнем мрачну и трошну кућу. Покуцам, а с оне стране неко упита ко је? „Политика”, одговорим. Врата се отворише, а на њима старица, сва у сузама. Позове ме унутра, и ту затекнем тужне остатке неке добровољачке дивизије која је била у Русији током црвене револуције. Требало је да се евакуишу још пре три деценије преко Владивостока, али су „заглавили” у Кини. Говорили су неким архаичним језиком који су „конзервирали” током те ипак невољне изолације. Одмах сам им у свом хотелу приредио вечеру, а затим обавестио амбасадора који је то дојавио Београду, па им је обезбеђена и евакуација у Југославију. Неке од њих сретао сам касније...
У том „пакету” избављен је и један који се родио у Шангају. Није знао реч српског, говорио је само енглески. Срео га је поново три године доцније на Теразијама.
– Сија од среће, већ је научио понеку реч на српском. Тамо је радио као ватрогасац, а у Београду се запослио у „Ватроспрему”. Чак је и стан добио, а ја још подстанар.
Коначно је југословенском репортеру омогућен дугоишчекиван разговор с премијером, што је требало да буде круна његовог боравка у НР Кини.
– Директорка Дирекције за информисање јавила ми је телефоном да у два по подне будем у свом хотелу. У два и минут аутомобил ме је одвезао до Забрањеног града – протокол нове кинеске власти није се много разликовао од оног који је пратио последње четири кинеске династије. Чу Енлај је био интелектуалац западног кова школован у Паризу. Он је, уз Мао Цедунга, био и идејни стратег кинеске револуције. Разговор је био по мери времена, али и кинеско-југословенских односа који су управо отопљавали. Само, пратила га је једна невоља: сутрадан је требало да путујем у Шангај, а подразумевало се да премијер НР Кине мора да ауторизује текст свог интервјуа. Али, испратио ме је из палате низ неко бескрајно степениште држећи ме подруку и срдачно објаснио да не бринем, већ да му пошаљем текст, а он ће ми га, где год да се затекнем, некако вратити. Тако је и било. Интервенисао је само у неколико речи, а ја сам ауторизовани текст телеграфски послао „Политици”... и тако успео да потрошим последњих 150 долара.
У Шангај је стизала сва светска штампа, али, ко зна зашто, не и наша „Политика”. Живко је, свеједно, рачунао да ће неко свакако пренети његов интервју, јер до Чу Енлаја је било заиста тешко допрети.
– Пажљиво сам ишчитавао новине, али ништа! Нисам имао појма шта се догађа, а о судбини текста сазнао сам тек по повратку у Београд... када је коначно и објављен. Наиме, кад сам стигао у редакцију, у њој ме је дочекао Данило Пурић и с врата ми рекао да сам направио џумбус?! И то незгодан, јер су добили поверљиву информацију од амбасадора да сам интервју са Чу Енлајем – измислио! Чак ни то што им се амбасада НР Кине обраћала више пута с питањем да ли постоји некакав политички мотив за необјављивање интервјуа, није их превише поколебало. На срећу, сачувао сам примерак с ауторизацијом на којем је био и својеручни потпис Чу Енлаја... Него, данас сам прочитао некакву западну процену да ће до 2028. године Кина постати најмоћнија економска сила на свету, али мени се чини да ће то бити раније – проницљиво је оценио Живко Милић пре пет година.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.