Вести
18. 05. 2016.
Будућност и слободни медији у њој
Медији би волели да стварају јавно мњење, али они то не чине
Kaда замишљамо будућност и слободне медије у њој, морамо да узмемо у обзир више кретања у друштву која се дешавају истовремено и како то све утиче на медије, а највише како утиче прелазак на дигиталне технологије. Све је убрзано дигиталном револуцијом. То је претило преживљавању многих новина, нарочито оних које нису плаћане од разних банкара, инвеститора…
Постојање интернета иницира моменталну реакцију, не оставља времена за проверу, и ту постоје велике шансе да се провуче грешка. Са таквим темпом често се догоди да буду објављене ствари које нису адекватно проверене.
Цитираћу америчког председника Барака Обаму који је пре месец дана рекао: „Видели смо да се многи магазини затварају, да се циклус затвара. У убрзаном времену, новинари морају да испуњавају празан простор како знају и умеју и да хране животиње, ако ничим другим онда макар причом о познатим личностима. Али, знајте, неко ко за педесет година буде хтео да сазна и да разуме шта се у наше време дешавало, сигурно неће гледати твитове или постове који су имали највише ретвитова или лајкова, нити ће тражити постове са највише кликова.”
Обама је ту мислио на кампању републиканца Доналда Трампа, али у тој изјави нешто важи и за нас.
Сви ћемо постати жртве слободне трговине. Потребно је да се заштити информација као што се данас штити радно место, животна средина или нешто треће. Треба да имамо могућност да станемо, размислимо, изаберемо шта желимо отворених очију.
Никада нам није било лакше да обезбедимо присуство наших чланака широм света. Међутим, култура моменталног чини да не можемо да видимо оно што је специфично већ да реагујемо моментално, а иза тога стоји лажна информација. Примера ради, у Француској су данас грађани разочарани оним што су им медији показали о Косову, о позитивним стварима које су медији пласирали о ОВК.
Сви имају потребу да изађу из „собе” у којој је превише мисли и говора, сви су презасићени превеликом количином информација. Сваки онлајн медиј направљен је у функцији афинитета потрошача. А пропаганда медија може се окренути против њих самих.
Нарцисоидност је гајена у потрошачком друштву од самог почетка, а сада је појачавају нове технологије.
Доћи ће, неизбежно, до замора. Сви причају: мање је времена – да се сретнемо, да читамо; немамо времена да се бавимо политиком, синдикалним радом. Преносимо информације, а да често нисмо ни сами стигли да их прочитамо. Истраживачко новинарство замењује се ситним полемикама, одласци на терен неким истраживањима. Али то је нешто чему можемо да се одупремо. Читање захтевних новина као што је „Монд дипломатик” одузима време. Али то за нас може да постане адут.
Шта је потребно за добро новинарство? Једноставно – компетентност. Колика је цена имати кичму, тј. колика је цена бити кредибилан медиј или новинар?
Историја медија у свим земљама таква је да је ишла напред–назад, а у овом тренутку углавном идемо више назад него унапред.
Кад погледате Француску, од десет најбогатијих људи, шест има власништво над једном медијском империјом. Када упоредите листу најбогатијих људи у Француској и листу власника часописа, видите да се поклапају та имена. Зашто? Зато што је дошло до дерегулације те области и на неки начин смо се вратили поново у ону ситуацију која је постојала пре него што је Покрет отпора својевремено донео законе у Француској. Али знамо да може да се опет донесе нови закон који ће поправити ситуацију.
У многим земљама присутни су монополи над медијима. Суверени народ мора да се бави тиме и да се демократски принципи наметну и да плурализам постане реална ситуација. Не вреди да се само жалимо и да причамо да то свуда постоји. Зашто то свуда постоји? Зато што свуда постоје политички механизми који су последњих 30 или 40 година примењивани – од Француске, Америке, Италије или где хоћете...
У Италији сте имали премијера који је био најприсутнији у медијима. Исто то имате у Бразилу, Мексику... У тим земљама најбогатији људи поседују медије па су зато и најутицајнији на политичком плану, што им даје могућност да зараде још више пара и да постану још моћнији.
И ту се враћамо на питање „кичме” и аутоцензуре.
Новинари немају власт нити утицај у ком правцу ће њихове новине ићи. Новинари имају онолико моћи над усмерењем, колико касирка над ценом производа. Сувише се приближавамо тој ситуацији и сад је још смелије, неустрашивије довести у питање оне који поседују новине. У таквим условима нема речи о аутоцензури, реч је о економским принудама. Ви нећете радити супротно од онога што тражи власник ваших новина. Ако желите да задржите посао, ви морате радити онако како власник хоће.
Као закључак се наводи чињеница да треба гајити наду али – где је пронаћи?
Медији би волели да стварају јавно мњење, али они то не чине. Људи се информишу и на друге начине. Не може пропаганда да их убеди у нешто.
И зато постоје револуције. И немогуће се некада оствари.
директор и главни уредник „Монд дипломатика“
Из предавања на конференцији часописа „Монд дипломатика” и „Недељника” одржаној у Миксер хаусу 13. маја
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.