Вести

18. 05. 2016.

Аутор: Зоран Б. Николић, Светлана Палић Извор: Славко Ћурувија Фондација

Побуна „Црвених беретки“ зауставила акцију расветљавања убиства Ћурувије

Припадник Службе Градимир Милић сведочио о акцији “Мачва” после Петог октобра, током које су прислушкивани функционери и агенти РДБ, за које се сумњало да су учествовали у убиствима из деведесетих.

Милић каже да је 2001. у извештајима о прислушкивању Ратка Ромића прочитао да се редовно чуо са својим кумом Мирославом Кураком и да га је упозоравао да са Кипра оде у неку већу земљу. За ову акцију каже да је обустављена после побуне ЈСО 2001. године.

Градимир Милић, некадашњи радник Ресора државне безбедности (РДБ), који је у време убиства новинара Славка Ћурувије 1999. године радио у Петој (аналитичкој) управи београдског центра РДБ, сведочећи данас пред Специјалним судом на суђењу за ово убиство, о самом догађају није знао ништа да каже и једва да је говорио о свом раду у време убиства, а ипак је успео да натера све учеснике поступка да говоре углас и надвикују се, толико да је председница судског већа Снежана Јовановић и сама морала да виче да би их умирила.

За организацију убиства Ћурувије, у пасажу који је водио ка његовом стану у Светогорској 35 у Београду, оптужени су бивши начелник РДБ Радомир Марковић и бивши начелник београдског центраРДБ Милан Радоњић. Припадник резервног састава РДБ Мирослав Курак, који је у бекству, оптужен је да је пуцао у Ћурувију, док је Ратко Ромић, тадашњи главни обавештајни инспектор Друге управеРДБ, оптужен да је дршком пиштоља ударио по глави Бранку Прпу, која се у време убиства враћала из шетње са Ћурувијом.

„Брацановић све зна о убиству Ћурувије“

Градимир Милић, човек у годинама (65) и слабог здравља, на самом почетку обраћања суду саопштио је да је имао два инфаркта, да је три пута био у клиничкој смрти и да је имао саобраћајну несрећу, али је инсистирао на томе да је у стању да сведочи и само је прихватио понуђену столицу пошто није могао да стоји све време.

На процедурална питања судије, на која остали сведоци одговарају са „да“ и „не“, одговарао је надугачко и нашироко, па је тако на питање да ли познаје окривљене одговорио да лично зна само трећеоптуженог Ратка Ромића, јер је Ромић почео каријеру као приправник у оперативној групи коју је водио Милић.

Ромића је описао као „изузетно вредног и продорног у свом послу“. Са Кураком га је, као са својим кумом, упознао сам Ромић, на отварању клуба који су њих двојица држали заједно, код стадиона ОФК Београда, рекао је Милић.

Он је на самом почетку рекао да неће о убиству да износи шпекулације, али да има један човек који о убиству Славка Ћурувије зна све, а то је Милорад Брацановић. Брацановић, у време убиства контраобавештајни официр Јединице за специјалне операције, а после побуне ове јединице у новембру 2001. и заменик начелника РДБ, такође је на листи сведока у овом поступку.Председница судског већа, иначе, сваком сведоку после уводних питања каже да треба у неометаном излагању да каже све што зна о предмету овог кривичног поступка. У Милићевом случају, до тог објашњења судије нисмо ни стигли јер је Милић до тог момента већ увелико причао своју причу.

Да ли је дозвољено "чечереће" сведока

ора Никодиновић Добричанин питала је Градимира Милића какво је било расположење у Служби према Ромићу и Радоњићу, у време акција „Мачва“, „Шумадија“ и „Кактус“ и да ли сведок сматра да би биле поднете кривичне пријаве против њих да су нађени неки докази да су умешани у убиство. Судија Снежана Јовановић је рекла да је први део питања субјективан и да га неће дозволити, али да сведок може да одговори на други део питања.

„Да су нађени докази, да ли би биле поднете кривичне пријаве или су Радоњић и Ромић били у милости Горана Петровића и Зорана Мијатовића?“, преформулисала је питање Зора Никодиновић Добричанин. Онда је Снежана Јовановић рекла да неће дозволити ни други део питања.

Тада се јавио адвокат Душан Машић, бранилац првооптуженог Радомира Марковића, који је покушао да објасни да је у току унакрсно испитивање уведено новим Закоником о кривичном поступку.

„Ви сте се сада вратили на стари закон. Ни ја се не слажем са тим новим принципима, али сада је нама дозвољено да ’черечимо’ сведока и да на различите начине доведемо у питање њихову кредибилност. То су нова правила и њима је све дозвољено, дајте да их се држимо“, рекао је Машић.

Снежана Јовановић је одвратила да је она тога свесна, али да хипотетичко питање неће дозволити. Зора Никодиновић Добричанин је закључила да су свуда дозвољена таква питања. „Само овде нису“, рекла је она.

Милић је тврдио да је Брацановић, као контраобавештајни официр ЈСО, морао да зна где се у сваком тренутку налази сваки припадник ове јединице, па је тако морао знати и где се налази четвртооптужени Мирослав Курак. Касније је током испитивања Кураков адвокат Стеван Протић тврдио да Курак у том тренутку уопште није био припадник ЈСО.

„Не знам докле је Курак био припадник ‘Црвених беретки’, а Брацановић је био све до 5. октобра. Он је после навукао капуљачу па је хапсио Слободана Милошевића, који га је пре тога два пута одликовао“, рекао је сведок.

Иако је Милић често мешао године кад се шта догодило и ко му је у којем тренутку био начелник, он није тврдио да зна ишта о убиству Славка Ћурувије и без имало сумње је тврдио да никада није видео ни његов досије. Он је испричао како га је после 5. октобра позвала Бранка Мацура, тада начелница Петог одељења, да дође „на Брдо“, односно у централу РДБ, која се тада налазила на Бањици.

„Тамо ме је дочекао заменик начелника Зоран Мијатовић и рекао: ’Матори, ти имаш искуства у аналитици, овде има нешто посла, треба да прегледаш неке извештаје и да их мало уобличиш.’ Испоставило се да је то ’мало посла’ преко 2.000 страна“, пожалио се Милић.

На питање судије Снежане Јовановић какве то везе има са убиством Славка Ћурувије, Милић је објаснио да је био део акција под називима „Шумадија“, „Кактус“ и „Мачва“ које је РДБ спроводио после формирања владе Зорана Ђинђића, у оквиру којих је испитивано поступање РДБ за време Милошевићеве владавине.

Ове акције су и раније помињане на суђењу за убиство Ћурувије. Испитивање околности његовог убиства било је део акције „Мачва“. На Милићев сто су стизали извештаји о прислушкивању великог броја припадника РДБ, Милић тврди преко 100 њих. Прислушкивани су и телефони Ратка Ромића.

„У тим извештајима је писало да је Ромић разговарао са Мирославом Кураком док је овај био на Кипру и рекао му да се не враћа у земљу, али и да не остаје на Кипру. ’Иди у неку већу земљу, овде ће послати екипу и наћи ће те’, рекао му је Ромић према извештају који сам видео. Чули су се једном или два пута недељно. После је Курак отишао у Женеву и купио неки скупоцени мерцедес, а потом је отишао у Украјину“, каже Милић.

Он је тврдио да се Курак после тога никада није вратио у земљу, али је адвокат Протић подсетио суд да је Курак хапшен у Србији у време акције „Сабља“ 2003. године.

Прислушкивали руководство РДБ до побуне ЈСО

Милић је објаснио да су извештаје које је он обрађивао („Мало сам их дотеривао да то на нешто личи, има међу оперативцима оних мање и више писмених.“) прво показивао Зорану Мијатовићу или тадашњем начелнику РДБ Горану Петровићу, а потом паковао да би их курир носио тадашњем министру унутрашњих послова Душану Михајловићу.

„Михајловић нам је испрва враћао те извештаје, а онда је престао. Онда смо почели да их куцамо у два примерка, да би један остао нама“, рекао је сведок.

Градимир Милић каже да је ово трајало до побуне „Црвених беретки“, то јест Јединице за специјалне операције (ЈСО). Он је био убеђен да се све то догодило 2000. године, али је општепознато да је то могло бити само 2001. године.

На питање адвоката Стевана Протића да ли су током прислушкивања нађени никакви докази везани за убиство власника Дневног телеграфа и Европљанина, Милић је одговорио: „Не“.Милић је испрва тврдио да за прислушкивање припадника РДБнису постојали никакви налози, да би касније прецизирао да је „тако чуо“. Чињеница је да касније јесу вођени судски поступци због незаконитог прислушкивања у овим акцијама. Милић је објаснио да о својим сазнањима о незаконитом прислушкивању није никога обавестио, јер „није смео“.

Милић је више пута упадао у реч и председници судског већа и осталим учесницима у поступку. Снежана Јовановић га је због тога више пута опомињала, без много успеха. Такође га је опомињала да је ослобођен обавезе чувања државне тајне само за оно што зна о убиству Ћурувије, али се он на то није обазирао, па га је судија упозорила да све изван тога говори на сопствену одговорност.

Зора Никодиновић Добричанин, заступница Радоњића и Ромића, упитала је Милића ко му је био начелник док је током бомбардовања радио у Петом одељењу ЦРДБ. Милић је рекао да је то била Бранка Мацура. Пошто је општепознато да је начелник Петог одељења биоВладимир Николић, који је пред овим судом већ сведочио, Никодиновић Добричанин је питала сведока да ли му је некад Николић био начелник.

„Он је био ’летећи’. Био је начелник до рата, када је избачен јер је осуђен што је крао документацију на ЦД-има и касетама, кад год је стигао, носио кући и предавао Вуку Драшковићу“, рекао је Милић.

Овај одговор је изазвао гласно негодовање адвоката Рајка Даниловића, заступника оштећене Бранке Прпе, који је почео да добацује: „Ма дајте, какве ЦД-е!“

Судија га је опоменула, па су у једном тренутку углас говорили и почели да се надвикују председница судског већа, Рајко Даниловић, Зора Никодиновић Добричанин и сведок. Грају је окончала Снежана Јовановић, повикавши: „Хоћете ли престати да говорите?!“

Одбрана оптужених, наиме, током целог суђења инсистира на тези да се цео случај заснива на украденој документацији, а за крађу оптужује Владимира Николића и Стевана Никчевића, који је у време убиства био Радоњићев заменик.

На Милићево сведочење званичне приговоре уложили су сви адвокати одбране и сви присутни оптужени понаособ.

Служба служи за ликвидације

Пре Милића је сведочио Зоран Загорац, који је током бомбардовања био заменик начелника Четврте управе у центру РДБ, а негде током бомбардовања (сведок није могао да се сети тачног датума) преузео је и место начелника Седмог одељења ЦРДБ. Дужност је преузео од вршиоца дужностиАлександре Радојичић, која је сведочила јуче. О прислушкивању и убиству Ћурувије рекао је да не зна ништа.

Он тврди да је у раду Седмог одељења строго поштован закон и правила рада РДБ и да прислушкивање никада није обављано без одговарајућег налога. Уз то, тврдио је да је привремени налог, који је могао бити издат без одлуке суда и трајао је највише седам дана, могао бити продужен само једном.

На питање Ратка Ромића да ли је у жаргону РДБ икада коришћен израз „уклонити“ у смислу ликвидирати, Загорац је прво одговорио: „Колега, ви сте се заборавили“. Овакав одговор изазвао је збуњеност присутних и интервенцију председнице судског већа Снежане Јовановић, која је сведока упозорила на то да се не може учесницима поступка обраћати на такав начин.„И то се ретко дешавало, иначе би то било противзаконито. Ништа није рађено другачије ни за време бомбардовања. Мени није познато да је према неком привремени налог продужаван више пута“, рекао је Загорац пред судом, који је категорично тврдио да је, према његовом искуству, Милан Радоњић инсистирао на поштовању закона у раду ЦРДБ.

Загорац је онда објаснио да је то рекао иронично, а на поновљено питање да ли је овај израз коришћен у значењу физичке ликвидације, овај пензионер РДБ, који се у Служби запослио још 1979. године, одговорио је: „Да. То је један од разлога постојања Службе“.

На касније инсистирање адвоката одбране, појаснио је да је Служба служила и за ликвидирање од краја Другог светског рата, па негде до осамдесетих година прошлог века, али није после тога.

Загорац је, на питање Милана Радоњића рекао да је, колико се сећа, имао писмена решења о постављењу на оба радна места на којима је истовремено радио. Сведок Милован Попивода, заменик начелника Друге управе РДБ, где је начелник до постављења на место шефа београдскогЦРДБ био Милан Радоњић, тврдио је супротно.

Попивода је у априлу рекао да нико није могао да има два важећа решења, па да, сходно томе, Радоњић после преласка у ЦРДБ није имао никаква посебна посла у Другој управи, чиме је другооптужени правдао своје често одсуство са посла у Центру. Загорац је данас потврдио да таква ситуација није била типична, али се дешавала, поготово у ванредним околностима као што је напад НАТОна СРЈ.

„Чуо сам женски врисак: ’Убише човека!’“

Владимир Брковић, који се у тренутку убиства затекао у коцкарници која се налазила иза пасажа у Светогорској 35, у којем је Ћурувија убијен, готово дословце је поновио свој исказ из истраге. Он је објаснио да је играо на покер-апарату када је чуо пуцање стакла, осетио ситне комадиће стакла на лицу, а потом видео и рупу од метка на излогу локала.

После је видео да је на стакленим вратима метак прошао „тачно кроз пик“. У знаку коцкарнице су, наиме, биле боје са карата: треф, пик, каро и херц.

„Окренуо сам се и видео рупу и у зиду, на два-три метра улево иза мене. Пошто сам имао искуства са ратишта, схватио сам о чему је реч и легао, показујући руком благајнику коцкарнице, који је био у својој кабини за наплату, да и он учини исто“, испричао је Брковић.

Он је објаснио да није чуо пуцањ оружја, а није ништа ни видео, јер се покер-апарат налазио између њега и стаклених врата, која су ионако била облепљена непровидном налепницом.

„Чуо сам женски врисак: ’Убише човека!’. После отприлике једног минута, погледао сам кроз простор између налепнице и штока врата и видео жену плаве косе како усплахирено трчи тамо-амо и дозива у помоћ. Устао сам, покупио добитак, изашао из коцкарнице, прошао поред неколико људи који су се ту већ окупили, чак сам морао да прекорачим преко ногу човека који је лежао у локви крви, изашао на улицу, ухватио такси и отишао кући. Нисам хтео да чекам полицију, јер сам знао да ме онда чека испитивање“, искрено је објаснио овај сведок.

Брковић каже да је у коцкарници, у коју је иначе редовно долазио, том приликом провео између 30 и 45 минута. „Покер-апарат је ’давао’, дакле – добијао сам“, каже Брковић.

Упитан да ли је у коцкарници, осим благајника, видео још неког, сведок је рекао да је видео још једног младића који се у локалу задржао кратко, 10–15 минута. Описао је да је био висок око 175 центиметара, да је носио спортску јакну и качкет. Није знао да каже да ли су благајник и непознати младић нешто разговарали и да ли су одавали утисак да се познају.

„Ми кад играмо, гледамо у апарат, немамо времена да гледамо около“, сведочио је Владимир Брковић.

Суђење се наставља у среду, а један од позваних сведока је и бивши помоћник начелника РДБФранко Симатовић, који је требало да сведочи у априлу, али се није појавио пред судом.