Вести
05. 04. 2016.
Сезона жалби на „Политику“
Иако основан да би решио жалбе грађана, Савет за штампу се претвара у простор где једна професионална фракција води борбу против мишљења и коментара који јој се не допадају. Новинари туже друге новинаре због разлика у ставовима. Пример овог тренда су жалбе на „Политику“ попут оних које је Славиша Лекић поднео на текстове аутора Бојана Билбије и Мухарема Баздуља.
Некадашњи уредник магазина „Статус” у жалби на Билбијин текст је написао :
– У тексту „Портрет без рама: Мицин таја”, писаном у маниру најгорег таблоида, аутор Бојан Билбија је између осталог констатовао: „Лекић тврди да већ скоро две деценије има 37 година, јер је време за њега стало 1996, кад је био муж познате новинарке и касније уреднице РТС-а Бојане Лекић.”
Како никад и нигде нисам изрекао будалаштину да већ скоро две деценије имам 37 година „јер је време за мене стало 1996, кад сам био муж познате новинарке и касније уреднице РТС-а Бојане Лекић” сматрам да су аутор и „Политика” прекршили тачку 1 Одељка I (Истинитост извештавања) Кодекса новинара Србије о обавези новинара да тачно, објективно, потпуно и благовремено извести о догађајима од интереса за јавност, поштујући право јавности да сазна истину и држећи се основних стандарда новинарске професије и тачку 5 истог Одељка која гласи: „Са новинарством су неспојиви објављивање неоснованих оптужби, клевета, гласина, као и измишљених писама или писама чији аутор није познат или његов идентитет није проверљив – закључује Лекић.
Међутим, Комисија за жалбе Савета за штампу утврдила је да је Лекић ту „будалаштину” ипак изрекао у једном интервјуу, па је седам чланова гласало да се Билбија није огрешио о новинарски кодекс, један члан је био супротног става, а двоје је било уздржано.
На следећој седници Савет ће разматрати Лекићеву жалбу и на текст „Зли дуси” који је написао „Политикин” коментатор Мухарем Баздуљ. Лекић тврди да су у том тексту прекршени исти делови кодекса као у случају „Мицин таја”.
В. М. А.
-----------------------------------------------------
Жалба Славише Лекића
– У штиву „Зли дуси”, вечитог романтика и поете Мухарема Баздуља, тисканог у „Политици” (20.12.2015.) коју уређује неоромантична и спорадично поетична Љиљана Смајловић, између осталог пише: „Има, хоћу рећи, нечег посебно лицемерног и ретко гадног у чињеници да се на чело колоне у осуђивању министровог сексизма спрам једне новинарке стави новинар који је у магазину чији је власник и главни уредник о својој колегиници писао као ’хистеричарки с два блага испупчења око стернума’, која га је ’уплашила изгледом’ и која је ’кучка недој...’. Има нечег болесног у атмосфери у којој се Ољи Бећковић сугерише да би Славиши Лекићу требало да опрости што ју је тукао јер су обоје данас, ето, ’против Вучића’. Има нечег неизрециво одвратног у цвркутању таквог јата.”
Ево истиче трећи месец, поштовани чланови Комисије, а ја никако да докучим откуд поетеси Баздуљ информација, сем из бујне маште, да сам се (или да ме је било ко) ставио „на челу колоне у осуђивању министровог сексизма!”
Надаље, није ми познато, нити било ком из мог и не само мог окружења, да је Ољи Бећковић икад „сугерисано да би Славиши Лекићу требало да опрости што ју је тукао” јер смо обоје данас, је ли, против Вучића али претпостављам да је реч о песничкој слободи: никад, наиме, нисам тукао Ољу Бећковић!
Хоћу категорично да поновим: тврдња да сам тукао Ољу Бећковић, која се, тврдња, без наводника потеже и у поднаслову овог несувислог штива, нешто је више од излета у лаж!
Оно што, дефинитивно, није излет, већ еклатантна лаж и манипулација овог кандидата за књижевног Емира Кустурицу, јесте Баздуљев навод да сам о својој колегиници писао као „кучки недој...”.
Како претпостављам да се иза ове речи/ребуса са шест „непознатих” крије придев „недој...”, истичем да никад и нигде, посебно не у тексту који Мухарем сматра спорним, Бећковићеву нисам назвао „недој...”!
Додуше, пред крај текста (из далеког маја 2007. године, чији фото вам прилажем) у ком се бавим Ољиним ликом и делом, у претпоследњој реченици, стоји и следеће:
„Али боље и ово него да сам усред емисије устао и промуцао: Дај, бре, кучко недој…, носи се сама са својим фрустрацијама!”
Разлика између оног што пише у тексту у СТАТУС-у и у пашквили у „Политици” је очита.
Надам се да ћете реаговати адекватном мером и тиме осудити све учесталије, све необузданије и све прљавије „баздуљање” у србијанским медијима!
-----------------------------------------------------
Одговор Мухарема Баздуља
– У жалби Славише Лекића поводом мог текста „Зли дуси” објављеног у „Политици” од 20. 12. 2016, у паузама између бројних, за овог аутора карактеристичних, увреда, успео сам да пронађем 3 (три) његове замерке на мој наведени текст.
1) Лекић тврди да се он није ставио „на чело колоне у осуђивању министровог сексизма“, као што сам ја написао,
2) Лекић тврди да он никад није „тукао Ољу Бећковић“, као што сам ја написао,
3) Лекић тврди да никад Ољу Бећковић није назвао „недој…“.
На све три замерке је врло једноставно одговорити:
1) Лекић је осим у својим бројним твитовима, сексизам министра Гашића, осуђивао, рецимо, у овом тексту http://www.newsweek.rs/srbija/65499--najteze-je-gasicu-on-se-izvinuo.html
Исти је текст најављен на насловној страници „Њузвика” број 45 од 14. 12. 2015. што ће рећи да је истакнут међу бројним текстовима на исту тему у српским медијима и отуд фигура о „челу колоне”.
2) Фраза „Ђура ће ти опростити што те је тукао“ из комада „Балкански шпијун” Душана Ковачевића за сваког просечно образованог говорника српског језика представља алузију на књижевни текст односно на апсурдну ситуацију у којој насилник од жртве тражи опрост. У том смислу, ја сам алудирао на апсурдност чињенице да ноторни сексиста Славиша Лекић праведнички ликује због туђег сексизма.
3) У својој жалби Лекић признаје како је у свом тексту о Ољи Бећковић написао како се суздржао да у ТВ емисији не каже Ољи Бећковић да је „кучка недој…”. Оно што се није усудио у ТВ програму уживо, учинио је накнадно у поменутом тексту уз ту јефтину ограду да, ето, то није наглас рекао. То је отприлике исто као кад бих ја рекао да се у овом одговору на жалбу трудим да се понашам као да је Лекић особа достојна поштовања, а суздржавам се да јавно нотирам како је он тек „суманути алкохоличар са средњом стручном спремом и вишедеценијском илузијом да је новинар” како је с њим апсурдно било како комуницирати осим давањем добронамерног савета: „Славиша, попиј лекић!”
Уосталом, исти тај Лекић у службеној „жалби” мисли да ме вређа тиме што ме зове „поетесом” након што је раније тексту за „Њузвик” фантазирао нешто о мом „девојачком презимену”. Тај ниво „ти си женско” (а све од поносног „антисексисте”) прерастају и клинци у вишим разредима основне школе. И ви ћете, претпостављам, разматрати његову жалбу?!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.