Вести
15. 03. 2016.
Став: Скок у "блесиметар"
Протеклог викенда државни радио и телевизија у Хрватској претрпели су "седму офензиву" с већ видљивим губицима. Остаци професионалности и минимум културе у обраћању колегама, гледаоцима и слушаоцима, с лакоћом су прескочени у операцији "Реселшпрунг" (Коњићев скок) из већ легендарног "Десанта на Дрвар".
Тих девет стотина падобранаца из немачких СС јединица увежбаваних у мају 1944. године за атентат на команданта Народноослоодилачке војске Југославије, маршала Тита, на Хрватској телевизији (ХТВ) је овога викенда заменио кратак оперативни ланац. Шеф владајуће Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) Томислав Карамарко, министар културе и носталгичар "Независне Државе Хрватске" (НДХ) из исте странке, Златко Хасанбеговић и пар успутних имена с домаће телевизије. Мало, али помно одабрано друштво извело је дворски медијски пуч који су запослени на ХТВ-у презриво назвали "Седма офензива".
Резултати су за сада само персонални, али господу Карамарка и Хасанбеговића обрадовала је вест да су смењени водитељи ударног телевизијског дневника изразили жељу да убудуће медијски прате владајући ХДЗ и екстремно десну Хрватску странку права Анте Старчевића куд год да крену. Пут је већ трасиран. И то порукама челника ове странке бившој шефици дипломатије Весни Пусић, бившем социјалдемократском премијеру Зорану Милановићу и челнику српске заједнице у Хрватској Милораду Пуповцу да је њјихова једина будућност - корито Саве.
Сви који се данас у Хрватској поздрављају уздигнутом десницом и покликом "За Дом" као што то чине организатори "Коњићевог скока" на ТВ торањ загребачког Присавља, добро знају шта то значи. Треба одмах појаснити да се потпредседник Сабора и шеф Хрватске странке права Анте Старчевић, Иван Тепеш оградио од овог поздрава, али је истовремено топло поздравио и све оне који се њиме служе.
ХТВ - заштитник националних интереса, не сервис грађана
Будућа Хрватска телевизија свакако неће бити јавни сервис грађана Хрватске, него заштитник националних интереса и хрватске традиције. Или, како каже в.д. уредница информативног програма, извесна Катарина Периша Чакарун, свето тројство нове уредничке политике биће "објективност, информативност и садржајност". Ремек-дело медијске фразеологије има и додатно објашњење - у фокусу новог "оберпатриотског" телевизијског новинарства неће бити политичка обојеност, него "људи, њихови проблеми, али и успеси".
Један од првих успеха малих и практично анонимних телевизијских људи већ је у аналима уличног управљања њеним радом. Тврда десница неоусташког предзнака сменила је бившег директора ХРТ-а Горана Радмана и шефицу Савета за електронске медије Мирјану Ракић. Извештаје о њиховом раду нико није ни погледао. Уличари попут Велимира Бујанца с две фашистичке фразе у речнику, Загребом су недавно провели колоне "људи у црном" и сви су знали да је онај славни ХТВ торањ на Присављу центар новог идеолошког, националистичког и расистичког торнада у медијима.
Кочница у возу због Туђманове смрти
А усред ове "руже ветрова" седи бивши дечак који је због Хрватске, у име Хрватске, и за Хрватску, са 22 године учинио нешто до тада незамисливо револуционарно у њеном чиновнички досадном ТВ журнализму. Било је то време кад је покојни председник Фрањо Туђман умирао у блиндираној соби загребачке болнице Дубрава, а млади Синиша Ковачић путовао је возом кући у Копривницу. Јавио му се колега с ХТВ-а који је амбициозном хонорарцу рекао да су сви новинари хитно позвани у редакцију због специјалног програма у случају објаве Туђманове смрти. Ковачић је, кажу, тада "прешао Рубикон" који га је данас довео на место смењеног Горана Радмана. Самоиницијативно је повукао кочницу за случај ненадане опасности, самостално је зауставио композицију и самостално се, уместо родитељима у Копривницу, упутио назад у редакцију Хрватске телевизије. То је отприлике био и крај његове самосталности.
Управо зато напредовао је брзо, а брзо је и застао. Кад је објавио крајње пристрасан прилог о документарном филму који је говорио о мучењима Муслимана у хрватским логорима у Херцеговини. Сведоци из овог документарца Титове унуке Светлане Броз после тога су физички нападнути, а млади Ковачић у међувремену је постао предавач новинарства на неколико факултета попут "Свеучилишта у Копривници Сјевер" и различитих универзитета за "комуникацијски менаџмент" којих је данас у Хрватској колико и семафора у њеном главном граду Загребу.
Падобранци и журналистички диверзанти
Откако је давне 1999. године, вођен новинарско-домовинским зовом, искочио из воза, Синиша Ковачић један је од најпознатијих падобранаца и журналистичких диверзаната у њеним медијима. Чак је основао и друштво Хрватских новинара и публициста као пандан ионако већ дисфункционалног Хрватског новинарског друштва које годинама труне у политичком опортунизму журналистичког просека. Синиша Ковачић искочио је из просека и дочекао се на ноге нове композиције "Хрватских железница". Новинари њоме путују само у једном правцу. До првог "блесиметра" с кога читају најновије вести из прошлости пада домаћег новинарства у старо блато из деведесетих година.
Потпуно је свеједно ко ће водити главни државни дневник главне државне телевизије и да ли ће он трајати пола сата или дуже. Споредни су и вицеви о повратку поздрава "хрватским бранитељима, ма где били" који се одомаћио у ратно доба. Ратни ветерани данас су ту, усред Загреба, седе у "Шатору" као главној институцији власти у Хрватској и чувају бисту др. Фрање Туђмана крај инвалидских колица на трамвајској станици.
Иронија свега што је до сада учињено за Хрватску, укључујући и падобрански "Коњићев скок" на трачнице младог Синише Ковачића, је у томе што ветеране више нема ко да брани, а нико их ни не напада. Министра и даље немају, "Шатор" не дају. А сигнал новог ТВ програма њихових отужних мирнодопских дана у "вуковарској Хрватској" под "Шатором" није богзнакакав.
Најгоре од свега је што падобрански десант на Хрватску радио-телевизију, по координатама Томислав Карамарко-Златко Хасанбеговић, добро приземљује само скакаче лаке специфичне тежине и гипке новинарске кичме. Они старији и тежи падају дуго и тешко, а болно се приземљују у инвалидска колица пред шатором ратних ветерана у Савској. Има и таквих који никада не дочекају тло под собом. Не зато што срећни лебде у свежем, вишеструко прочишћеном хрватском ваздуху алиас зраку. Него зато што су, како је давно приметио загребачки филозоф и публициста Борис Буден - људи изгубили главе узалуд.
Овај текст настао је у оквиру пројекта "Привредне реформе изнад свега" Радио-телевизије Војводине.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.