Вести
26. 02. 2016.
Знакови насред пута
Последње две-три недеље имали смо давно чекани бум интервјуа који се памте. Међу њима и са људима у чијим се интервјуима једно дуго време није имало много прочитати, просто нису хтели, или смели, или умели
Лазар Стојановић (Време), Борис Тадић (НИН), Олег Новковић (Данас), Милена Марковић (Недељник), и наравно, Небојша Попов (Данас). Сигурно је било још оних који су ми промакли, тако да пишем и пажњу вам усмеравам на ове, које сам прочитала.
Последње две-три недеље имали смо давно чекани бум интервјуа који се памте. Међу њима и са људима у чијим се интервјуима једно дуго време није имало много прочитати, просто нису хтели или смели или умели, како год. Појавили су се и интервјуи са оним личностима којих је најмање у јавности, а од којих увек прочитамо нешто значајно, ново или вредно. Сви они су међусобно, у већини случајева разнородни, различито мислећи, али их повезује то што су рекли Нешто, а не Ништа. Ту појаву за свега две недеље сматрам значајним помаком и знаком како за медијску сцену тако за "јавност" у целини, јер се за саговорнике дуго већ бирају ликови после чијег интервјуа не запамтимо о чему су причали. Јер им је гесло "не таласај". Зато сам набројала оне које сам запамтила, као и сви ви, уосталом.
У великом, али од смисла и вредности очишћеном медијском простору, дуго нас већ разни ђутуруми (хвала Басари за реч) преводе жедне преко воде. Ми њима дамо читалачку пажњу, сто педесет динџи одвојимо од цркавице да купимо штампану ствар, кад они тамо ништа, или нула речи и нула смисла. И тако су нас навикли на млаћење сламе или хумореске уместо коментара, а ми то пумпамо као револуцију, слободу, субверзију спрам система. Нико нам није крив. Сами пумпамо сами испумпавамо. Ту стижемо до речи "цензура". Је ли неко у поменутим интервјуима цензурисан? Читамо са мање или више слагања шта људи имају да кажу, како промишљају садашњост, прошлост, своје и туђе грешке, успоне и падове. Томе су некад служили интервјуи, трибине, полемике. Разговарали су неистомишљеници. Истомишљеници су седели у кафићима, кафанама, а не у ТВ студијима. Ови набројани интервјуи личе на те некадашње, када је до јавности успевало да стигне мишљење и реч и за те људе који се не удварају ником, који умеју понешто да кажу, што носи са собом извесни ризик, али тај ризик и јесте оно што човека са именом и презименом разликује од анонимног човека. Ризик је покретачки, позитивно субверзиван, па ако је још оплемењен умећем нарације, утолико боље.
Сасвим другачији од набројаних, али такође запамћен, барем по бури негодовања или одобравања које је изазвао јесте и интервју који је добио чак насловну страну Данаса са "контроверзним" твитерашем, блогером, мајстором маркетинга и ко зна чијим све саветником, Небојшом Крстићем. Помињем га јер Крстић и на Твитеру, где има доста противника и истомишљеника, не преза да хвали и куди неспојиве личности. И мада је сасвим некритичан према Вучићу, због чега га многи и политички повезују са премијером, што Крстић демантује, он уме да скрене пажњу јавности на личности, интервјуе, коментаре и када му се политички не допадају. Често "ретвитује" оне који га критикују. Недавно пренео целу колумну која се шаљиво бави његовим ликом и делом (Драже Петровића).
Све наведено иде у прилог томе да се чаршија тргне из летаргије, из тешког малограђанског, шоуменистичког, а заправо оном опасном уравниловском догматском дремежу који уништава потребу да се мисли, критикује па самим тим и мења свет.
Зато још једном о интервјуима: Лазар, због његове прошлости и садашње фине и отмене отворености и пријатељског става истинског алтруисте; Борис, јер је одједном, не без ризика, изрекао више оцена и речи које се дају препричавати и које су, видели смо, жестоко усталасале политичку сцену, него што је за све ове године својих, на жалост, проћерданих мандата; Олег, зато јер је промислио и искрено својом уметношћу стао иза свих речи које је изрекао; Милена, јер је се јако тичу други и кад се брани од тога, јер није себични сноб, јер је стварно талентована песникиња, која животом јамчи аутентичност својих речи. Најзад, Небојша Попов. Све мањкавости тог интервјуа припишите мени, која сам из петосатног разговора сажела оне, новинарски најексклузивније делове његовог говора. Зато обавезно прочитајте књигу. Небојша, јер је жива реч, полемос, потреба да се сећа, опомиње, без мржње критикује и воли и оне које критикује - оно по чему је препознатљив годинама.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.