Вести
22. 02. 2016.
Новинари не лече – само попуњавају празнине у знању
“Новинарство се углавном састоји од писања типа “умро је лорд Џонс” људима који никада нису чули за лорда док је био жив”, енглески писац Гилберт К. Честерстон (XIX век)
Скоро да нема анкете коју је нека радио-станица у Србији направила међу грађанима, а да нисмо чули изјаве типа “не…овога нема нигде у свету…то може само код нас”. Истина је да наши грађани баш и не знају довољно о обичајима и догађајима у деловима Србије у која не одлазе. И уз помоћ свеприсутних медија и свевидећег интернета сазнања остају сиромашна. Колико, онда, знамо о Европи, о европским народима и системима који тамошње становнике чине (не)задовољнима, (не)успешнима, (не)срећнима или забринутима?
Тек када се разболимо или нам уобичајена терапија не делује, онда нас веома занима како то лече Кинези, који немачки препарат је ефикасан, шта Швајцарци користе за парадентозу, а чиме Норвежани мажу шаке да не промрзну? До тада: препржено млеко, бежи с промаје, сирће на табане и мед у чај.
Први који су нам испричали и причају истине: “и богати плачу”, “40 одсто Грка живи у Атини”, “корупција је велики проблем Румуније”, “трећина Беча добија грејање спаљивањем отпада”, “више од милион евра зараде продавци сувенира на улици током ЛГБТ фестивала ‘Берлин Приде”, “већина равних кровова у источном Лондону претворена је у баште”, “најуноснији породични бизнис у Холандији је имати фарму крава” – јесу новинари.
Новинари, наравно не “лече” ове наше “болести” непознавања држава у окружењу и по Европској унији, али итекако “зацељују ране” и попуњавају празнине у знању. Они чине што је потребно да сами са собом рашчистимо – да ли је ЕУ политичко-економски пројекат којим се забављају Влада и ресорна министарства или је то могућност да живимо, радимо, размењујемо, образујемо се, купујемо, продајемо у Европи и са Европом – боље, више, садржајније.
Већ годину дана, пројекат “Медијске посете Европској унији” организовано води новинаре информативних редакција медија из Србије по земљама Европске уније у намери да, правећи приче и анализе о различитим темама и упоређујући их са нашим искуствима – стекнемо бољи утисак о Европи и нама у њој.
Невероватно је колико новинари страсно и одговорно раде на припреми ових путева, колико “гину” на терену за сваку изјаву, за сваки кадар. Извучени из колотечине редовног посла, препуштени себи у улози продуцената својих садржаја – новинари постају истраживачи, аналитичари и аутори. Садржајност и квалитет матерјала који донесу, а који можете да гледате, да читате или да слушате – говори о озбиљности којом раде и ефикасности којом нападају “болест” непознавања. Новинари не лече, али су лековити и веома корисни за наше “болести”.
Њихови ТВ и радисјки прилози, текстови и анализе, репортаже на веб порталима – више су приближили Европу нама и нас Европи, него што би било који план комуникације, стратегија приближавања или политичка платформа. Јер новинари питају, проверавају, анализирају, упоређују. Они трагају за примерима код нас, гуглају па тестирају – стављају се у нашу кожу (из које би доста нас радо изашло).
Моје најлепше искуство у раду с новинарима је да они и сами уче и да су једна од ретких професија која читав живот учи и тиме се дичи. Та спремност на ново, отвореност и никакав проблем да кажу “не знам” и затраже објашњења и овде и по свету – то је оно што их чини истински моћним.
Кад наиђу тако “времена кризна”, пољуља се све што чврсто не стоји. Као веш на жици по јаком ветру вијорили су се многи у нашим крајевима: док смо мењали власништва, структуре, док смо гласали, протестовали, бунили се, запињали и трудили се. Тако су се и новинари ускомешали, нису остали имуни ни заштићени некада знаних “вунених времена”, до доскорашњих “глинених времена” када су неке колеге главом платиле то што су радили свој посао.
Новинари, уредници, сниматељи (а више их је од 120) са којима дуже од годину дана путујем Европом, трагајући за причама које на наше “болести” непознавања могу да делују – јесу лековити. Тражите од њих увек више (то им прија), тражите увек боље (мало су и мазохисти), стално их критикујте (воле аргументе), али – на крају дана, пружите им руку јер “гину” зарад нашег општег знања, познавања и одлучивања.
Њима моћници говоре што не смеју вама. А, новинарска “етика” у лечењу непознавања (иако они не лече), обавезује их на то да буду дискретни.
Шта нисам знао о Европској унији, а допало ми се:
- именом најстарија држава у Европи је Бугарска. Та земља није мењала име од 681. г. пре нове ере
- кад кажеш “континент” посмилиш на нешто удаљено, а вожња бродом од Шпаније до Африке траје свега пола сата
- највиши тоалет у Европи налази се на 4.200м надморске висине. То је последњи објекат на путу ка Мон Блану, “крову Европе” који се на граници Француске и Италије уздиже до 4.810м
- годишњи буџети ЕУ се мењају, али је просек издвајања за пољопривреду увек око 42 одсто
- више чоколаде се годишње прода на бриселском аеродрому него на било ком другом месту у Европи.
Срђан Сталетовић је вођа пројекта Делегације ЕУ у Србији “Медијске посете Европској унији” које спроводи Британски савет.
Овај пројекат омогућава новинарима из Србије да учествују у тематским посетама државама чланица ЕУ, а намењен је новинарима информативних редакција из Србије који извештавају о темама и питањима релевантним за процес европских интеграција.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.