Међутим, Лекић није министар – мада захвата из буџета као да јесте – већ новинар упамћен по страственој подршци Динкићевом драконском Закону о информисању из 2009, који је на крају оборен пред Уставним судом. Против Закона, којим су уведене такве казне због којих су медији могли буквално да буду затворени, тада су гласали чак и социјалисти Ивице Дачића, наводећи да не желе да понове грешку и гуше новинаре као у време док су владали кад је на њиховом челу био Слободан Милошевић.
Није то једини испад овог утицајног твитераша против сопствених колега, које је својевремено „кажњавао и награђивао” додељивањем титула за бруку и понос професије у свом магазину „Статус”. У последњем серијалу „Хронике пропадања” посебно се позабавио таблоидизацијом Србије у доба владавине Александра Вучића, дакле од 2012. године па надаље. С једне стране, Лекић је огорчен што таблоиди нападају поједине личности, као што је Мирослав Мишковић, а са друге стране се жали на неподношљиву цензуру у Србији.
Ако је то тачно, на који је начин Лекић од те исте Вучићеве владе – односно од Министарства културе на чијем је челу Иван Тасовац – добио чак 800.000 динара буџетског новца за овај филм? И како је, у наставцима, могао тако исцензурисан да буде емитован на телевизији Н1, која је медијски партнер америчког Си-Ен-Ена? Ако бисмо ишли овом логиком, једини одговор био би да су Лекић и Вучић склопили тајни пакт, којим је овај твитераш прекомандован у „омиљеног критичара”. Бар Вучић зна како се то ради. У прилог Лекићеве фасцинираности председником владе говори и наслов његове књиге „Свака част, Вучићу!”, у којој је скупио све премијерове „мудре монологе”.
Све борећи се против таблоида, аутор, уз обавезне голишаве слике Станије и Сораје, преноси најгоре речи о данашњим новинарима, као што су „удвориштво”, „махање репом и језиком”... Тоалетоидни жаргон појављује се и када један од Лекићевих саговорника каже да српски новинари имају гузицу уместо главе, а главу уместо гузице. Други тврди да је трећина Срба функционално неписмена, а трећи напомиње да је циљна група којој се Вучић обраћа, односно његови бирачи, заправо свет с мање од три разреда основне школе! Ако одбацимо теорију да премијер није и Лекићев уредник, остаје нејасно зашто је Вучић народним парама финансирао емисију у којој аутор оптужује за гушење слободе изражавања и блати не само њега (то је већ његов проблем), већ и грађане који то све плаћају.
На удару се нашао и Томислав Николић, за кога се у Лекићевом филму каже да има „сумњив председнички потенцијал, па и намере”, не наводећи какве су то намере и шта му је највише сумњиво. А Вучић, који је „главни и одговорни уредник Србије и главни кадровик”, је сам од себе направио медиј, тврди се даље, док су сами медији „Вучићев мегафон” и „Вучићева ударна песница”. Износи се и тврдња по којој су таблоиди наводно најмоћнији у Србији, а затим се приказује слика ловачких паса и сугестивни глас из позадине – биглови крећу у лов.
А кога они лове? Наравно, Бојана Пајтића о коме у овом филму нема ружних речи. Пајтић је тек „тврдоглави непријатељ Вучића”. Ако уз премијера, као његови верни биглови, стоје „Пинк” и „Информер”, филм ускраћује одговор на то – ко од десетина других штампаних и електронских медија у Србији стоји иза осталих политичких лидера. Да ли било ко од њих подржава Пајтића? Или Мишковића, који фигурира као главни јунак против Вучића? Хапшење овог бизнисмена оцењено је као Вучићев популизам, а кроз цео филм инсинуира се да премијер, као најмоћнији човек у земљи, лично одређује ко ће и када бити приведен.
Даље се већ потпуно одбацују све рукавице, па се у исти контекст ставља престанак важења закона о лустрацији и именовање на челна места у „Политици” и „Новостима” Љиљане Смајловић и Ратка Дмитровића, мада се не указује какве то везе има једно с другим. Иначе, Смајловићева и Дмитровић су на крају филма представљени на својеврсним потерницама, јер су одбили да учествују у снимању овог филма. А заједно с њима и коментатор „Политике” Александар Апостоловски, новинарка Оља Бећковић, уредник РТС-а Ненад Љ. Стефановић, главни уредник „Информера” Драган Ј. Вучићевић, директори ТВ Пинк и Студија Б Жељко Митровић и Ивана Вучићевић.
Већина њих је директно прозвана да спроводи Вучићеву цензуру – неки од њих машу репом, а неки језиком. А зашто? Зато што нико од њих не сме да објави да се премијер оженио. А затим се приказују снимци, између осталог, и из емисије Оље Бећковић, где се о тој свадби отворено говори. Нечија жеља да свој приватни чин ипак задржи у сфери приватности тумачи се као цензура, као да то није пракса у целом свету.
Да ли је Владимир Путин икада потврдио или демантовао да се наводно оженио гимнастичарком Алином Кабајевом, иако су западни медији месецима о томе брујали? Да ли је и Франсоа Оланд држао своју приватност далеко од камера, када је 2014. почео да се сусреће са глумицом Жили Гаје? Да ли је и Новак Ђоковић забранио снимање своје свадбе са супругом Јеленом? И да ли се све ово може назвати цензуром – или елементарном пристојношћу?
Али, како и сами саговорници у филму кажу: вест је оно што Вучић каже. Али, зашто је онда проблем ако је тај исти Вучић присутан у медијима, ако сви новинари само то и желе, да објаве његову изјаву? Ако он и његове изјаве нису релевантни, зашто онда толика опсесија њиме? И Лекић му је посветио цео филм, а за то још и добио из буџета пројектни новац! Срећом, Славиша Лекић (бар за сада) није министар, јер и сам каже да би онај ко жели функцију могао да клекне. А шта мора да уради онај ко добија буџетски новац? Па, ваљда само да што јаче пљуне по Вучићу и оптужи га за цензуру. Свака част, Лекићу!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.