Вести
14. 12. 2015.
Новинска агенција СНС-а
Саша Мирковић, посланик СНС-а и естрадни менаџер, први се досетио како може допринети општој ствари: регистровао је медиј под називом Танјуг инфо са намером да "спасе бренд од даљег урушавања".
Баук реформи потреса Србију из дана у дан. Нижу се државни удари, производе се унутрашњи непријатељи, укида се логика, вести које се пласирају путем медија под контролом Владе постају шифроване, готово да су написане неким новојезиком, који разумеју само гласачи СНС-а, чије поверење нису издали још само премијер Александар Вучић и полиграф.
На пример, "премијеров брат Андреј Вучић" није премијеров брат Андреј Вучић. Ово је резултат истраге око фалсификата личне карте премијеровог брата. Такве конструкције нису неуобичајене у србијанском медијском простору. Најновија афера са премијеровим добровољним одласком на полиграф резултирала је низом таквих закључака, којима би се могао подичити сваки политички трилер. Заиста, није лако премијеру Вучићу да из таквог узаврелог политичког амбијента повремено одлази у службене посете рационалном Западу, како би представио домете дубинских реформи које спроводи у Србији.
Друга врста премијерових излета везана је уз регион, чиме он покушава да фундира лидерство у регионалној сарадњи.
За време једног таквог избивања, пре месец дана, престала је да постоји најстарија новинска агенција у земљи – Танјуг.
Када се премијер вратио у Београд, уприличио је један од незаборавних драмских наступа, којим је хтео да покаже како он никада није био за гашење те новинске агенције, али да је ипак за спровођење закона о приватизацији медија.
За гашење Танјуга оптужио је министра културе Ивана Тасовца који је, ето, "подметнуо премијерова леђа, а не своја". Такође, на листи оптужених био је и државни секретар у Министарству културе, задужен за спровођење медијске стратегије, по којој је до 1. новембра требало окончати приватизацију 76 медија. Међутим, тек половина медија од овог броја добила је нове власнике. Многи од њих завршили су у рукама контроверзних бизнисмена блиских власти и то испод реалне вредности (Студио Б, "Панчевац" и др.), док је друга половина остала на леду. Међу њима се нашла и новинска агенција Танјуг, симбол југословенског новинарства.
Цена Танјуга била је 350.000 евра, а то нико од СНС-ових поседника медија није желео да плати. У међувремену се дошло на бољу идеју – како спасити Танјуг тако да нико не плати ништа, а да се илузија његовог трајања настави.
Када је 5. новембра 1943. године у Јајцу донета одлука о оснивању Телеграфске агенције нове Југославије, којој је име дао Моша Пијаде, није се могло наслутити какав ће неславни крај ова агенција доживети у време владавине напредњака. Узгред, Танјуг је један од ретких симбола Југославије који је прошао кроз све трансформације и ломове државе, наџивевши чак и ЈАТ. Злоупотребљен у време Милошевића, зауздан у време Коштунице, дошминкан у време Тадића, завршио је у парадоксалном државном стању Александра Вучића. Танјуг је угашен, али није престао да постоји, биле су речи премијера када се вратио у Београд. Иако је већ 1. новембра избрисан из Агенције за привредне регистре, нешто чудно је почело да се дешава са Танјугом. Наиме, одлуком премијера Вучића да се супротстави Закону о приватизацији медија, који иначе поштује и спроводи, ова умирућа агенција наставила је да живи као филозофска категорија, о којој ниједан од стручњака за медије и приватизацију није могао да каже шта она јесте. Односно, могли су да се одреде према њој само пратећи линију негативне онтологије, тј. да се сагласе са оним шта она није. Танјуг свакако више није био новинска агенција Србије, ни СЦГ, ни СРЈ, ни СФРЈ, ни ФНРЈ, али је зато могао да чудесном трансформацијом постане новинска агенција СНС-а, како би данас могла да гласи скраћеница за државу Александра Вучића. Но за такву трансформацију неопходно је направити неке предрадње, које се не могу постићи уобичајеним процесом приватизације. Наиме, цена Танјуга била је 350.000 еура, а то нико од СНС-ових поседника медија није желео да плати. У међувремену се дошло на бољу идеју – како спасити Танјуг тако да нико не плати ништа, а да се илузија његовог трајања настави.
Током новембра, Влада је напорно радила на овом случају. Требало је пронаћи модел за спасавање новинске агенције, а када то обећа премијер Вучић, онда се то и догоди. Већ почетком месеца, половина запослених у Танјугу (од њих 188) усмено је обавештена да више не долази на посао, док је другој половини саопштено да наставе са производњом вести као да се ништа није догодило и да ће им уговори бити продужени до краја године. Ову операцију извела је директорка Танјуга Бранка Ђукић. Уосталом, она се побринула да запослени у Танјугу остану и без бесплатних акција, које су по Закону о јавном информисању и медијима могле бити подељене да се поступак о преносу капитала покренуо на време, односно пре престанка важења Закона о Танјугу. То се, ипак, није догодило, тако да је половина запослених остала на улици, још увек без отпремнина и без икаквих права. Друга половина радника изабрана је по принципу подобности или, како је то објаснила директорка Ђукић, били су то они запослени ‘који нису користили годишњи одмор’.
Крајем месеца, у јавности се појавила вест која је Танјуг обасјала новим светлом. Наиме, посланик СНС-а и естрадни менаџер из Зајечара, Саша Мирковић, регистровао је Танјуг инфо, са намером да ‘очува традицију и спасе бренд од даљег урушавања’. Том приликом је изјавио како није намеравао да купи Танјуг, али се, ето, први досетио како може допринети општој ствари. За нови портал радиће новинари његовог листа ‘Спорт’, који је недавно купио за 83.000 еура, као и бивши новинари бивше југословенске агенције.
Био је то појас за спасавање који је премијер Вучић бацио са палубе Владиног брода у узбуркану медијску воду Србије. У њој ће остати само они који су се осмелили да користе годишњи одмор и да мисле својом главом. У сваком случају, могу се определити за једног од два гиганта новинарства, за Вучићевићев ‘Информер’ или за тобоже анти-Вучићев ‘Курир’. За то време, новоустановљени Танјуг инфо глумиће државотворну неутралност. У том бермудском троуглу нестајаће све важне вести које претендују на елементарну истину, односно биће облаћен свако ко се буде усудио да наруши врховне ауторитете у земљи: премијера и његов полиграф, као последњу инстанцу истине.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.