Вести

07. 12. 2015.

Извор: sumadijskevesti.com

Оригинална промоција грчког издања књиге Дејана Црномарковића: На језику Хомера и Хесиода

-Дејан Црномарковић је једини завичајни песник чији су стихови преведени на један светски језик

Од Дејана Црномарковића то се и очекивало. На тако оригиналну замисао могао је доћи само он. Приредио је промоцију своје књиге песама без публике. Догађај који ће се баш по томе и памтити збио се у Народном музеју у Смедеревској Паланци. Пратили су га само представници  медија. Њему се посрећило да му књига поезије која се први пут појавила 2005. године у Србији, буде преведена на грчки и објављена за грчког издавача у Атини. У аналима културе овог града биће записано да је овај аутор бриљантних стихова, први доживео да своје дело види, и чује, на језику народа из колевке цивилизације.

 

Његове песме, на лепом грчком језику, казивала је Марга Аврамовић, професор грчког и енглеског језика, а на језику настанка, дакле српском,  глумац Градског позоришта Миша Бајкић. Пре ове промоције, Дејанова књига песама на грчком, имала је и телевизијско представљање. Наиме, овај даровити поета и изузетан колумниста, гостовао је у програму ТВ „Јасеница“, па је тако о свему овоме могао сазнати шири аудиторијум.

Промоцију је у галеријском простору Народног музеја, међу сликама великих  мајстора, водио Владимир Ђурђевић, а  у представљању грчког издања Црномарковићеве књиге учествовао је и академски сликар Зоран Тодор.

Владимир Ђурђевић: Уобичајено је да се представљање књига обавља пред публиком. Међутим, аутор књиге о којој данас говоримо, одлучио је да организује промоцију без публике. Зато, на самом  почетку, да сазнамо из ког разлога?

Дејан Црномарковић: Ја сам желео да направим нешто ново и неуобичајено из разлога што класичне промоције делују прилично стереотипно и често досадно. Јер, с књигама се дружимо насамо, а на овај начин, промоцијом за медије, ући ћемо у све домове и на тај начин представити ову књигу.

Владимир Ђурђевић: Дело које данас представљамо по  много чему је изузетно. Наиме, Дејан Црномарковић је једини завичајни аутор чија је књига поезије преведена на неки светски језик. И то не на било који језик већ на грчки. То је само по себи изузетно, а осим тога то су песме које су својевремено имале издање и промоцију у Смедеревској Паланци. Дакле, ово грчко издање штампано је на писму којим су писали родоначелници поезије Хомер, Хесиод и Сапфо. Питање које се само по себи намеће како је дошло до тога да се књига „О изгубљеним данима“ појави  на грчком?

Дејан Црномарковић: Ова књига је изашла у Атини. Издавач је кућа из Пиреја, „Егдозис директ“. Она се појавила на грчком највише захваљујући мојим пријатељима Павлосу Лефасу и Нори Лефа. Они живе у Атини и ова књига коју су добили као поклон јако им се допала и онда су је понудили грчким издавачима којима се, такође, допала. И ето за неколико месеци смо стигли до превода те књиге и она је осванула у књижарама у Грчкој. Да није било њих двоје, не бих сада био у прилици да је промовишем и лично сам због тога веома срећан. Лавовски део посла обавила је Нора која је превела стихове и знам колико се везала за ову књигу. Заиста сам сада пресрећан и поносан на своје пријатеље, на неки начин и на себе, па и на град и државу из које долазим. Земља у којој је та књига објављена на неки начин ми је била обећана. Некада, давно, почетком деведесетих година прошлог столећа живео сам годину дана на Криту, а неке од ових песама које се налазе у књизи, настале су баш у том периоду.

Владимир Ђурђевић: Како теби као аутору звуче песме на прилично необичном грчком језику?

Дејан Црномарковић: Не разумем, наравно, ништа, али знам да је Нора Лефа која је превела песме, а иначе је архитекта, доктор архитектуре, јако талентована особа и знам да је то урадила на најбољи могући начин. А грчки језик ми је сам по себи, можда зато што Грчку сматрам посебном земљом, веома драг. Хоћу да кажем, да поред Норе,  други уводничар и аутор текста који се налази на почетку књиге је Павлос Лепас, доктор архитектуре и професор  на Архитектонском факултету у Атини, чија су дела превођена на неколико страних језика и аутор је више књига. Колико знам превођен је на многе светске језике. Велика ми је част да је управо он, поред Норе, потписао моју књигу.

Дејан Црномарковић: Не знам тачно програм промоција, али знам да ми је понуђено од стране издавача више места. Једино што сада могу рећи то ја да 19., породично, путујем у Грчку. Бићемо гости у дому наших пријатеља. Оно што сада знам је да ће неколико промоција бити у самој Атини, а једна негде на Пелопонезу. Али, желим рећи да је мени јако значајна ова промоција овде за моје суграђане и за целу Србију. На неки начин, да то кажем у шаљивом тону, осећам се као репрезентативац Србије у култури, јер имам прилику да представљам свој град и своју домовину у иностранству. Битно је да кажем да од самог почетка свог рада на књигама, аутор свих њихових насловних страна је био мој пријатељ Зоран Тодор, академски сликар из Смедеревске Паланке. Он је, наравно, и на српском и на грчком издању ове књиге аутор насловне стране, а о томе ће и он сам нешто рећи. Али, морам да поменем и нашу јако добру песникињу и професора књижевности Мају Поповић, ауторку још једне рецензије моје  књиге, која ће од стране издавача бити објављена у једном грчком часопису, који се бави културом. Тај часопис ће донети и рецензију моје књиге. Користим прилику да се и њој захвалим.

Владимир Ђурђевић: Дејан је већ наговестио моје следеће питање у овом мини излагању представљања своје књиге.  На овом представљању свакако треба рећи нешто и о ликовном решењу књиге, односно корица на коме је радио наш академски сликар Зоран Тодор. Оно представља својеврсну реплику издања из 2005. године.

Зоран Тодор: Имао сам велико задовољство да сам од самог почетка присутан у настајању ове књиге, посебно кад је реч о осмишљавању њених корица. Добро се сећам кад се она појавила код нас под насловом „О изгубљеним данима“ (28 песама). Дошли смо на идеју да на њеној насловној страни буде једна моја слика, а тада сам радио на једном циклусу, где је у основи доминирала мушко-женска фигура. Ова слика на насловној страни носи назив „Младић који посматра град“, која се Дејану јако допала. На српском издању она се налази на целој страни насловне  корице. Кад је све ово кренуло с грчким издањем ја сам био с Нором у контакту, чак сам био за то да на насловници буде једна друга слика. Али, превагнуло је ово решење које видимо на насловној корици. Добро је што ново издање има такву везу са оним претходним. Тако да сам као дизајнер и као уметник, али и као човек који већ има неко искуство у раду на насловним странама књига, стекао лепо искуство. Мислим да је ово укусно и врло квалитетно дизајнира књига. Оно што је мени јако интересантно и што је за мено ново, што за разлику од  неких наших књига, ова има неку посебну мекоћу.

Владимир Ђурђевић: И једно питање аутору књиге за крај, да ли можемо, после дуже паузе, да очекујемо једну нову, оригиналну књигу поезије?

Дејан Црномарковић: Не знам  да ли ће ускоро бити нова књига поезије, можда нека кратка проза, а оно чега ће сигурно бити, то ће бити моје колумне из „Паланачких“, вероватно првих сто, а надам се да ће током идуће године изаћи из штампе. Што се поезије тиче, о том по том – видећемо. То  ће донети време. А до тад ћу уживати у овој књизи која је изашла у Грчкој, коју заиста доживљавам као животно дело.

Владимир Ђурђевић: Ова промоција је трајала нешто дуже него што смо планирали, па на крају ипак морам да кажем нешто. Наиме, о поезији не треба много говорити. Говорити о поезији некако подразумева објашњење суштине. Све у свему ову Дејанову књигу треба препустити читаоцима – да је читају на српском или грчком језику.

Ако неко верује да се вредност поезије налази у способности да нас пренесе, уз помоћ само пар речи, у друге светове – и углавном у неприступачне светове наших осећања, наших дубоких мисли, наших сећања – ова књига песама ће му доћи као награда –  наглашава проф. др Павлос Лефас.

Понекад свакодневно, понекад херојско писање Дејана Црномарковића покушава одлучно да превазиђе смисао који уједињује, на првом месту језик. Писање Дејана Црномарковића настоји да открије оно што нам се налази пред очима, а настоји да не остане тајно, или бар непознато у нашим хаотичним, сложеним животима. Има за циљ да прикаже људску свакодневницу – као свака озбиљна поезија.

Песму по песму, читалац има осећај да улази у један свемир у ком је истребљена свака сигурност, свемир у ком све оно што делује као сигурно губи значај, а безначајне ствари постају једино мерило, које су по својој природи некомпетентне да га воде. Сам, и немоћан да управља величином своје слободе и спектром својих избора, човек Дејана Црномарковића се троши у управљању својом свакодневницом, у којој постоје и највише и најобичније, величанствене и безначајне ствари. То управљање свакодневнице, где је једино сигуран неизбежан пут до смрти, истиче се као посао титана -одатле произилази осећај ироније помешан са јаком дозом горчине коју исказују његове песме. 

Разлог због којег сам се ухватила у коштац са преводом (нешто што нисам могла да замислим да ћу радити, будући да сам архитекта) био је лична потреба, са истим смислом као што је уметност.

Искуство које ми је свака песма донела било је јединствено, истовремено неиздржљиво, тако да сам желела „да га се растеретим“ износећи га у грчку јавност.

У сваком случају, пројекат није био ни мало једноставан: Дејан одаје утисак да је јасан, доживљава се дубоко, али у суштини даје више од једне интерпретације, а његово метафоричко изражавање је препуно изненађења…, користи српски језик на потпуно јединствен начин – понекад на неуобичајен начин даје смисао, понекад смештајући ред речи у несвакидашње везе.

Надам се да се овај укус, који се не може описати речима, није изгубио од онога што и сам назива „папир, боја, порука“.

Готово истовремено кад и грчко издање књиге „О изгубљеним данима“, појавило се и ново, друго издање, књиге „Део немира“ Дејана Црномарковића, у издању Народне библиотеке „Милутин Срећковић“. Ова књига први пут је објављена 1989. године, а издавач је била Међурепубличка заједница за културу у Црној Гори. Поводом 25 година од првог издања Народна библиотека приредила је ово поновљено издање, наравно, са насловном страном коју је урадио Зоран Тодор.