Вести
30. 11. 2015.
Жуто ко лимун
Професор новинарства на Факултету политичких наука Сергеј Лукач је пре готово четири деценије својим студентима говорио: новинар не мора све да зна али мора да зна – ко зна. И тог старог правила се и после толико година, чврсто држе у свим телевизијама, па и у јавном сервису. И у томе, наравно нема ништа лоше.
За протекле две недеље свет су усталасала два велика догађаја: терористички напад у Паризу и обарање руског војног авиона на граници Турске и Сирије.
Узроцима и последицама бавили су се, и то ће чинити и даље, медији широм планете, па тако и овдашње телевизије а како то већ доликује величини и утицају, највише Радио-телевизија Србије.
Њени новинари и уредници у емисије позивају аналитичаре, војнополитичке и спољнополитичке коментаторе, професоре факултета, садашње и некадашње дипломате...
И да није, пођимо (непристојно) прво од колега из „Политике”, Мирослава Лазанског, Бошка Јакшића, Момчила Пантелића, затим професора Факултета политичких наука Драгана Симеуновића, Александра Радића, Стевана Драгишића и Владимира Ајзенхамера са Факултета безбедности и многих других, гледаоци би остали ускраћени за многе информације и појашњења...
Стотине питања су добила стотине одговора (свака телевизија очигледно има по један телефонски именик у који се ретко уписују нова имена са,рецимо,именима оних са дипломама специјалистичких студија), али нисмо сазнали ни мишљења ни коментаре новинара телевизије.
Они само постављају питање.
Немогуће је поверовати да у, рецимо Спољнополитичкој редакцији РТС-а, нема онога ко може да гледа у камеру и да оно што зна, преприча гледаоцима.
Да ли се све претворило у једно велико „Да те питам, да те питам” из Бајфордовог „Невена”?
Старије генерације гледалаца ће се сетити да је у свакој кући морала да влада апсолутна тишина у време када су Станка Шејтинац, Милан Шћекић или Горан Милић са екрана коментарисали политичке догађаје. Чак и ако је то био став за који су у „оно време” морали да добију сагласност од „другова од горе”.
Писати или говорити о ријалити програмима постало је већ опште место и то чине, рекло би се, сви.
Да се човек запита како поред толиких људи који презиру шунд, кич, простаклук, глупост, незнање и неморал, РТС 2 и РТС 3 или чак за оне који највише воле „ружичасту боју” Пинк 2 (који емитује добре филмове и духовиту британску серију „Најгора недеља мог живота”, на пример) немају велику гледаност? Ту математички нешто није у реду!
Али, чак и ако не гледате ријалити „Фарма” (па сте пропустили да видите тренутак када је Кристијан Голубовић дисквалификован и избачен са имања у Лисовићу због насртаја на другог укућанина, а режија пребацила слику са камере која снима краву која лежи у штали), нисте безбедни од таласа простаклука и увреда за уши.
Јер, рекламирање таблоида и спикерско читање наслова жутих издања може вас затећи кад му се најмање надате. Тада ћете у двадесетак секунди сазнати све што вас никада није интересовало. И што је туђа приватност.
Или још горе, ако је горе уопште могуће, засуће вас измишљотине о туђој приватности и глас који изражајно декламује: тај и тај има рак, побацила дете тог и тог мушкарца, овај вара жену...
То чак више није ни „лимун жуто”, то је боја блата, боја мрклог мрака!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.