Вести

18. 11. 2015.

Аутор: Марко Милетић Извор: masina.rs

Химере над нашим главама: медијски плурализам у тржишним условима

Смањивање медијског плурализма и концетрација медијског власништва последице су деловања тржишних односа у медијском сектору. Док негативне последице тих процеса осећају како радници у медијима тако и грађани, прокламовани јавни интерес у медијима није могуће остварити преко принципа “приватизација или гашење” којег се влада Србије држи.

Велика афера „Србијо, извини“ протутњала је медијским небом Србије. Неки од највећих приватних штампаних и електронских медија постали су арена за обрачун својих власника – српских медијских магната. Тиме су дневне новине и телевизије, са сумњивом и нетранспарентном власничком структуром, претворене у простор за демострацију силе власника и њима блиских људи.

Иако је јасно да се у овом скандалу пре свега ради о приватном интересу тајкуна те да мало чега ту има од јавног интереса, ни политичари нису пропустили прилику да узму учешће. Политичари су увучени тиме што су њихове позиције блиске положајима економских моћника, а често од њих и зависе. Тако се и управо у зависности од тог положаја политичари некада осећају као жртве медија, док су некад заштитници медија.

У читавој буци се можда најбоље снашао министар културе и информисања Иван Тасовац, који се обратио јавним писмом у коме између осталог упозорава медије да ће моћи да „постоје и купују друге медије“ само по закону. Затим је упитао и новинаре „да ли је ова влада та која је нешто радила и урадила за медијски простор у Србији“.

Представници владе Србије су се потрудили како би омогућили поштене тржишне односе на медијској сцени, те коначно створили услове за медијске слободе и разноврсност понуде. Ипак, ово декларативно залагање за једнаке шансе заправо значи регулисање сектора на начин који одговара искључиво представницима крупног капитала. Оваквим деловањем влада ради директно против медијског плурализма, који иначе истиче као један од основних постулата државне медијске стратегије.

 

Плурализам и јавни интерес

Закон о јавном информисању и медијима, који је донела управо ова влада, медијски плурализам види као нужну претпоставку за остваривање јавног интереса у медијима. Односно, како би грађани могли „да формирају сопствено мишљење о појавама, догађајима и личностима“, потребно је обезбедити „разноврсност извора информисања и медијских садржаја“. Како би заштитила тако дефинисани плурализам, власт се обавезала једино на спречавање монопола у медијском власништву. Међутим, законом се истовремено игноришу или пак подстичу тржишни односи који једнако као и монополи воде губљењу разноврсности.

Сама чињеница да је законом дозвољено искључиво приватно власништво у медијима, те да се јавни медији (изузев јавних сервиса РТС и РТВ) морају приватизовати или угасити, говори довољно о томе да се влада меша у тржиште, и то искључиво у интересу приватника. Готово је немогуће имати плурализам, односно различите изворе информација и медијских садржаја, уколико је власничка структура над медијима хомогена, махом приватна.

Проблем је у могућности утицања на рад медија. Негативан утицај политичара, држава је одлучила да умањи тиме што ће се повући из власничке структуре медија. Међутим, и приватни медији су подложни утицајима и уподобљавању свог садржаја у складу с различитим интересима. Они примарно зависе од оглашивача, односно људи и компанија с највише новца, те своје садржаје морају усклађивати управо према њима, а не према публици. Тако потпуно приватно власништво у медијима не гарантује ни медијску независност ни медијски плурализам.

Олигополизација као последица приватизације

У последњем циклусу приватизације, тридесет пет медија који су били у власништву државе или локалних самоуправа добило је нове власнике, петнаест медија није нашло купца, као ни двадесет три медија који нису ни стављени на продају. Медији који до краја октобра нису приватизовани требало би, према закону, да буду угашени. Последице тога осетиће пре свега радници тих медија и локална публика, а уследиће и даље урушавање јавне медијске инфраструктуре.

Међу последњим аквизицијама видљиве су и оне тенденције које у потпуности осликавају глобалне трендове концентрације власништва и интеграције различитих форми медија. Тако је београдски Студио Б купила фирма Максим медија, која у свом поседу већ има локалне и националне радио станице. Kopernikus cable networks постао је власник неколико локалних медија, извесни Радојица Милосављевић купио је чак седам локалних медија, док је портал Србија данас купио телевизију Аполо из Новог Сада.

Чврсто држање за принцип приватизација или гашење у пуном светлу је демонстрирано одлуком о гашењу новинске агенције Танјуг. С престанком рада ове агенције медијска сцена је изгубила један од главних извора информација, што ће се свакако одразити и на плурализам. Смањиће се разноврсност информација које медији преносе, биће их мање, биће краће, и често неће бити контекстуализоване.

За медије који нису нашли нове купце остаје, додуше, и опција преношења акција на раднике. Међутим, тешко је веровати да би ти медији могли да допринесу садржајном плурализму. Као и други медији на тржишту, и они би зависили од оглашивача, што подразумева нужност прилагођавања садржаја комерцијалним формама које омогућавају продају рекламног простора. Уколико не успеју да се прилагоде овим тржишним захтевима, и ти медији ће се брзо угасити.

Искуство претходних приватизација говори нам да се мали локални медији приватизују пре свега због вредности својих некретнина, а не због свог медијског домета. Али на примеру великих играча локалне медијске сцене можемо видети стварање олигопола као последицу приватизације. Тако смо недавно могли да испратимо покушај Адриа медиа групе (чији је најпознатији производ Курир) да уђе у власничку структуру Политике (што је и један од сегмената афере с почетка текста). Ова компанија је већ доминантна на тржишту недељне и месечне штампе, али би јој власништво над компанијом Политика дало и далеко значајнију позицију на пољу дневне штампе. Слично је и с преузимањем РТВ Б92 од стране Антена групе, која у свом власништву већ има ТВ Прву, али и локалну испоставу глобално растућег интернет портала Вице. Олигополизација, или концентрација све већег броја медија у рукама све мањег броја власника, сигурно неће допринети плурализму нити медијског садржаја нити власништва над медијима.

Ове турбуленције које се дешавају на локалној медијској сцени одјеци су глобалног медијског сектора. Све мањи број компанија управља све већим делом тржишта, а репови ових химера почели су да витлају и над нашим главама. Уколико желе да опстану на таквом тржишту, локални медијски власници морају укрупњавати своје поседе и у што већој мери интегрисати различите редакције. То им омогућава потенцијално већу публику и могућност веће зараде, могућност да продају своје брендове другим компанијама по вишој цени, као и рационализацију трошкова продукције.

Сасвим нову динамику у медијски сектор унеће и ставке из недавно донетих медијских закона којима је држава омогућила телекомуникацијским оператерима да уједно буду и произвођачи медијских садржаја. Овакав уступак америчким лобистима, а опет уз дозволу ЕУ, којој ће Србија послужити као огледно подручје, већ је омогућило стварање регионалне телевизије Н1. Иза ове балканске испоставе америчког Си-Ен-Ен-а стоји United Group (настао спајањем регионалних лидера у пружању кабловских и интернет услуга СББ и Telemach).

Рационализација као еуфемизам за (ново) отпуштање радника

Укрупњавање власништва и интеграција редакција за медијске власнике представља рационалну економску одлуку. Уколико три редакције које поседују сместе у исте просторије, свакако ће моћи да смање број радника који раде на одржавању опреме или хигијени или обезбеђењу итд., а уједно ће садржаје пласирати већем броју људи.

Наравно, не морају се ту зауставити, могуће је рационализовати и радну снагу која ради на прављењу садржаја. Зато филмове које производи Вице гледамо на телевизији Б92, или унедоглед слушамо исте плеј листе на радио станицама, или читамо текстове о истим људима и темама у скоро свим новинама. Наравно, газде штеде на оним програмима на којима мање зарађују ‒ културни, дечји програми, научне редакције, међународна политика итд. Тако рационализација трошкова као услов за учешће у тржишној утакмици води смањивању плурализма.

Медијске компаније још више уштеде смањивањем трошкова радне снаге. Процењује се да је само у последњој тури приватизације медија без посла остало 1050 људи. Њихове колеге и колегинице које су сачекале нове газде такође ће бити суочене с рационализацијама радних места. Међутим, они се не могу надати ни отпремнинама. По новом Закону о раду, нови власници фирми отпуштеним радницима исплаћују отпремнине само за период који су провели код њих, што значи да они који буду отпуштени неће ни добити отпремнине. Ако за ова отпуштања и нису криви приватни власници, већ држава која прави погодно тле за инвеститоре, онда се то сигурно не може рећи за отпуштања радника у компанији Рингиер (издавач новина Блиц, 24 сата, Ало …).

Култура вс. ријалити

Оквир у коме се рационализација трошкова производње медијима поставља као главни услов опстанка на тржишту, а алтернативе у виду јавно финансираних медија не постоје, представља погодно тло за смањивање плурализма садржаја. Ријалити програми су јефтини за производњу, довољно комерцијални да доносе зараду, а њихова заступљеност у медијима у Србији најбољи је показатељ нестанка разноврсности садржаја. Поново није важан јавни интерес већ чињеница да је за власнике комерцијалних медија то најисплативији вид програма.

Ово одсуство медијског плурализма у јавности није остало непримећено. Револт се појавио у лику конзервативних студената десничара који су приметили несразмеран однос културе и ријалитија на телевизијама. Међутим, супротно њиховим ставовима ‒ ријалити програми нису резултат лошег укуса, недостатка образовања и сл. Ријалити програми су резултат и слика капиталистичког тржишта, али и законске регулације која профит ставља испред јавног интереса.

Према анализама програмског садржаја комерцијалних телевизија које је 2013. године урадило Регулаторно тело за електронске медије, однос ријалитија и културно-уметничког програма прилично је јасан, као што је јасно и шта доноси више пара емитерима. Тако је 2013. године ТВ Б92 у оквиру свог укупног програма имала 14,71% ријалити програма, на истој телевизији је било 0,03% културно-уметничких садржаја. ТВ Прва је имала мање ријалитија (7,76%), а уметности и културе је било 0%. С уделом од 40,10% ријалити програми су апсолутно доминирали Пинком, док културе ни ту није било. Сличан однос се може направити и када су у питању образовно-научни или дечији програми. О профитабилности ријалити програма довољно говори следећи податак: „Фарма“ је током 2013. године емитована у дужини од 71 дан, од тог времена четрнаест дана одлази на трајање реклама у оквиру емисије. То је трећина свих реклама емитованих на ТВ Пинк, у шта нису урачунати сви они уметнути производи који су саставни део саме емисије.

Влада Србије и министарство нису само неми посматрачи, они су створили оквир за овакво тржишно деловање медија и последично смањивање плурализма. Тако министру Тасовцу преостаје само да апелује на медијске власнике да не мисле само на профит.

Доминација приватних медија – нестанак плурализма

Тржишни закони ипак су јачи од спорадичних апела државних службеника и јавних душебрижника. Стварање оквира у којем је привилегован модел рада комерцијалних (приватних) медија има неколико импликација које смо покушали у овом тексту да представимо.

Прво оне економске ‒ апсолутна доминација приватног сектора уз све већу концентрацију власништва међу неколико људи, али и отпуштање радника и смањивање радних права онима који остају да раде. Затим су ту културне последице комерцијализације, односно смањивање разноврсности садржаја. На крају, ту су и политичке последице. Медијски власници немају апсолутно никакав интерес да критикују и дестабилизују систем који им је омогућио да се обогате и да то богатство даље повећавају.

О томе нам говоре и афере попут „Србијо, извини“. За ширу јавност њен садржај не значи много. Оно што смо могли да видимо и чујемо само је наставак угрожавања плурализма. Новине и телевизије претвориле су се у огласне табле за ставове индивидуа. То су заправо ствари које комерцијални медији иначе раде ‒ промовисање и очување елитног положаја појединаца у друштву, било да се они налазе на позицијама економске или политичке моћи. Свеједно ко је од њих власник медија или којег је политичара промовисао и у чијем изборном штабу радио, нико од учесника те расправе суштински не доводи у питање постулате капиталистичког тржишта и функционисање медија унутар њега. Нити пак доводе у питање порекло њиховог богатства.

За јавност би свакако требало да буде важно ко су власници медија и ко чијим парама купује неке медије и за чије политичке интересе то ради. Међутим, праве информације о томе тешко да ћемо добити од самих актера афере. Истовремено, законски оквири подржавају медијске магнате и њихов профит, који стоји на страни сасвим супротној од јавног интереса. Стога, извињења, кукања и лична подбадања грађанима Србије не значе апсолутно ништа, нити им омогућавају формирање мишљења на основу разноврсности извора и садржаја.