Вести
11. 11. 2015.
Др Јован Ћирић о слободи говора и друштвеним последицама декриминализације клевете
Увреда кажњива - клеветање дозвољено
Убиство деветоро људи у париском сатиричном листу „Шарли Ебдо“ почетком јануара 2015. изазвало је расправе, дискусије и демонстрације планетарних размера, чиме су демонстранти исказивали своју људску солидарност с убијеним члановима редакције тог часописа.
С друге стране, био је то и протест и глас у одбрану слободе мисли и слободе говора. Девет месеци након тог трагичног догађаја, тај исти магазин објавио је низ карикатура које исмевају смрт сиријског дечака Ајлана Курдија.
Утопљени трогодишњак постао је симбол избегличке кризе након што су објављене потресне фотографије његовог беживотног тела избаченог на обалу Турске.
И док су у првом случају грађани сматрали да терористички напад на редакцију часописа представља угрожавање слободе говора, други догађај то, у сваком случају, демантује и отвара многа друга питања - о границама доброг укуса и друштвеним последицама вређања и клеветања и најновијим гласним размишљањима дела правничке струке код нас - да ли клевету вратити у српско кривично законодавство?
Директор Института за упоредно право у Београду др Јован ћирић указује у разговору за „Дневник“ на то да увреда може бити (пра)основ, (пра)узрок многих трагичних догађаја који се завршавају са смртном последицом. То не мора бити само убиство (на мах). Може се радити ио самоубиству (вређање и излагање руглу појединих личности у штампи, на телевизији или друштвеним мрежама, на пример).
Кад је реч о Србији, наш саговорник указује на то да је по много чему, а можда посебно по вербалним деликтима и слободи говора, српско друштво у помало шизофреној ситуацији.
- Србији се у исти мах замера и недостатак слободе говора, али и претерано изразит говор мржње, што је нешто што може бити апсурдно и противуречно - каже ћирић.
- Односно, говори се, не тако ретко, да су медији у Србији одиграли негативну улогу у ратном хушкању дведесетих година прошлог века, а истовремено су предузети сасвим конкретни кораци, на пример у правцу декриминализације клевете.
Ваља подсетити на то да је клевета протерана из Кривичног законика Србије крајем 2012. године и да је то учињено на захтев многобројних новинарских удружења.
- Решење је могло бити другачије: могао се прецизирати основ за укидање клевете - ако је новинар или уредник поступао с обавезом новинарске пажње, која је регулисана у члану 3 Закона о јавном информисању. Овде, међутим, треба рећи да су етички кодекси новинара и њихових удружења неуједначени и у формалном и у фактичком смислу, што, уз чињеницу да код нас етичке норме, етичка ауторегулација, ако није праћена кривичном санкцијом, најчешће нема неког великог ефекта и значаја. Ситуација у Србији се, дакле, може тумачити и на следећи начин: када се са слободом говора претера, онда све то прераста у говор мржње. Или, након што је клевета декриминализована, ствари заистајесу апсурдне: дозвољено је клеветати, али није дозвољено вређати. Другим речима, дозвољено је рећи, па чак и у најтиражнијим средствима јавног информисања написати, да је неко учинио неко кривично дело и то се онда тумачи као слобода говора, али, није дозвољено назвати тог истог човека „лопужом" на неком мањем или већем јавном скупу - указује ћирић.
Каква на крају може бити друштвена последица декриминализације клевете?
- Последица је у својеврсном „загађивању“ јавног живота, јавног дискурса, те у томе да се јавно износе увреде и неистине којима се људи клевећу, што на крају доводи до тога да новинама и, уопште, јавно изговореној речи, више нико не верује - тврди Ћирић.
Суд не утврђује истину
Апсурдно је и то што нека особа може казати за некога да је примао мито, на пример, али суд уопште не мора да се упушта у расправу о томе да ли је то тачно или није, већ само да расправи да ли ли је то увреда - нешто што је подобно да наруши нечију част и углед. Све се, дакле, може злоупотребити од несавесних људи спремних за тако нешто, односно нема тако савршеног законодавног решења које се не може злоупотребити. Тако се, у ствари, може показати да манипулације с „гушењем слободе говора”, данас могу бити још много горе него онда када је постојало кривично дело клевете па су се на суду превасходно „ломила копља” око тога да ли је нешто тачно или није тачно.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.