Вести

10. 11. 2015.

Аутор: Зоран Б. Николић, Тамара Огњановић, Милица Стојановић Извор: slavkocuruvijafondacija.rs

Никчевић: Ћурувија је први који је убијен, практично стрељан, након што га је Служба пратила

"Ово је први пут да је објекат праћења Службе државне безбедности, након три дана праћења, убијен, практично стрељан", рекао је Стеван Никчевић, некадашњи заменик начелника београдског центра Државне безбедности Милана Радоњића, једног од четворице оптужених за убиство Славка Ћурувије, новинара и власника листова Дневни телеграф и Европљанин, сведочећи у понедељак у Специјалном суду.

 

Никчевић је, дајући исказ у наставку суђења после једномесечне паузе, указао на низ необичности везаних за иницирање и извршавање мере праћења Ћурувије од 9. до 11. априла 1999, када је овај новинар убијен у пролазу који је водио до његовог стана.

„Начелник београдског Центра је трећа особа у Ресору, већу моћ имају само начелник Ресора и његов заменик. Ако начелник Центра треба да даје налоге за праћење (као Радоњић), онда је остатак апарата неупотребљив,“ рекао је Никчевић.

За убиство Ћурувије оптужени су бивши начелник Ресора ДБ Радомир Марковић и бивши начелник београдског центра ДБ Милан Радоњић, као организатори, припадник резервног састава тог ресора Мирослав Курак, који је у бекству, као непосредни извршилац, и Ратко Ромић, у време убиства главни обавештајни инспектор Друге управе РДБ, оптужен да је дршком пиштоља ударио по глави Бранку Прпу која је у време убиства била са Ћурувијом.

„Од 9. априла је примена мере тајног праћења, мене је обавестио дежурни начелник да је Радоњић дао налог Зорану Павићу, из Деветог одељења, које спроводи праћење. Чуо сам објашњење да треба да дође до неког сусрета са страним или нашим држављанином – београдски центар није имао информације да постоје сазнања на основу којих би требало пратити активности Славка Ћурувије”, рекао је Никчевић.

 

РУЖИЋ: НИКЧЕВИЋЕВО СВЕДОЧЕЊЕ НАЈВАЖНИЈЕ

Адвокат Слободан Ружић оценио је да је сведочење Стеван Никчевића најважније сведочење у поступку, јер је његов исказ у потпуности у корист оптужнице и са њом се поклапа.

„Показало је да је су постојале незаконитости, није рађено како треба, и незаконито је Радоњић пратио шта се ради на терену. Показало је да се никад у историји Службе није спроводило такво праћење и никад се није десило да ДБ прати некога и да то лице одмах после праћења буде убијено”, рекао је Ружић.

 

Чудни путеви новог начелника

Никчевић, који је тренутно државни секретар у Министарству трговине, туризма и телекомуникација, објаснио је да је важило правило да предлог за примену било које мере иде од оперативног радника који тај предлог писмено образложи, уз сагласност шефа групе и начелника одељења, онда то иде у начелство, које га одобрава.

„Овог пута је направљен преседан и тако је то почело. Првог дана је Радоњић мало времена проводио у самом центру. Интензивније се укључио 10. априла и тражио да га непосредно известе о свему што се дешавало. Када се примени ова мера, тада се, по правилу, оперативни радник директно информише и инструкције даје он – овде не само да налог иде у супротном смеру него и тај ко је дао налог директно контролише акцију. Треће одељење је само прослеђивало информације Радоњићу”, образложио је Никчевић.

Он је рекао да је 10. априла избио неспоразум, инцидент. У једном моменту је Ћурувија дошао кући, а Радоњић је, када му је то тек накнадно речено, имао врло бурне реакције и тражио да начелник Деветог одељења сутрадан дође на рапорт и објасни зашто начелника нису промптно обавештавали.

„Не знам да ли је то икад спроведено. У овој мери се јавља промена – ако је објекат ушао у стан, то није промена, промена је ако изађе напоље”, рекао је Никчевић.

Никчевић је, одговарајући на питања Николе Баровића, адвоката Бранке Прпе, рекао да је Ћурувија праћен још једном, у јануару или фебруару 1999, али да ни тада није постојала наредба да се о Ћурувијином кретању извештва из минута у минут, као што је било у априлу.

„Редовни поступак је да се оперативац информише из Деветог одељења шта се дешава, чак ни начелници нису знали шта се све догађало, него да ли је било тог конкретног догађаја, или ‘прва смена све у реду’, никако из минута у минут,“ рекао је Никчевић, који је нагласио да не види никакав разлог да се Радоњић извештава из минута у минут и да начелник Центра лично изда налог а да остали само прослеђују. „Ми смо тај догађај доживели са страхом и зебњом, нисмо имали слободу ни да коментаришемо са колегама као што смо раније радили“.

Једанаестог је мера настављена, прича Никчевић, али је тада дежурни начелник Цвијетин Милинковић, поучен искуством од претходног дана, детаљно јављао шта се дешава. Сазнања из Деветог одељења, које је пратило Ћурувију, прослеђивана су начелнику. И то, каже Никчевић, не само у једном правцу:

„Радоњић је звао и Милинковића и Павића, што није уобичајено, и зато је изазивало пажњу. Када је Ћурувија убијен, Милинковић ме је обавестио и ја сам рекао да ми ту немамо шта да радимо. Након убиства ме је Радоњић позвао и рекао да пренесем налог да се настави мера слушања не би ли се дошло до извршилаца. Ни тада ни сада ми није јасна природа тог налога, али сам га пренео.”

Никчевић тврди и да је у овом случају сутрадан морао да изричито наложи да се о свему напише извештај.

„По правилима је да свако ко примени меру праћења мора да напише извештај, не може да остане без писаног трага, то би била индиција да је тај неко имао, најблаже речено, нечасне намере. Сутрадан након што се то десило ја сам дао налог да се напише извештај о праћењу, јер сам видео да се то иначе неће десити.”

Никчевић тврди да у процедури издавања налога за праћење није имао никакву улогу, супротно тврдњи коју је у својој одбрани изнео Милан Радоњић, да је баш од Никчевића сазнао да ДБ уопште прати Ћурувију и због чега, и то тек када је на потпис добио налог за примену мере „тајно праћење, посматрање и фотодокументовање”.

„У редовном извештају писало је да Ћурувија треба да се састане са непознатим лицем ради неке примопредаје. Питао сам Никчевића зашто се ‘ради’ ово лице, а он ми је одговорио да је Ћурувија ‘на мерама’ од половине 1998. године због извештавања о догађајима на Косову. Тада сам сазнао да је установљено да је Ћурувија у другој половини фебруара 1999. године примио новац од једне особе из стране амбасаде, и то смо имали документовано фотографијама”, рекао је Радоњић пред судом у јуну, наводећи да је после ових сазнања одмах дао налог за праћење.

Никчевић је у понедељак рекао да баш никаквог званичног налога за праћење није било.

„Апсолутна је лаж да је Радоњић за предмет Ћурувија сазнао од мене – никада нисам причао с њим о неком предмету”, категоричан је био Никчевић.

 

Радоњић постављен преко ноћи

У понедељак се много говорило о начину на који је Милан Радоњић уопште постао начелник београдског центра. Стеван Никчевић је испричао да се то десило 4. и 5. априла 1999:

„Тадашњи начелник Радосављевић је 4. увече позван у централу Службе, у начелство, Милинковић и ја смо били дежурни тада, рекао нам је да не зна тему и да и даље не зна где је централа, позвали су га да дође на сквер на Топчидерској звезди. Вратио се у касним часовима и рекао да више није начелник.”

Он је објаснио да је у ДБ тих дана долазио велики број људи из јавне безбедности или политичких структура, Урош Шуваковић, на пример.

„За нас је то било необично. Питали смо Радосављевића да ли је његов наследник неко такав, а он је рекао: ‘Није, али као да јесте’, на шта сам ја рекао да то онда значи да је Радоњић. Он је додао да јесте, предао је све што је дужио и возач га је одвезао кући”, каже Никчевић.

Он је објаснио да је већ ујутро дошао Марковићев заменик Никола Ћурчић, са обезбеђењем у панцирима, довео Радоњића и представио га као новог начелника Центра.

„Нови начелник није тражио старог да од њега преузме дужност, што би требало да буде аксиом, јер смо имали 500 људи на разним локацијама, много и под оружјем. Првих дана и недеља се изузетно мало појављивао, налоге је давао однекуда, оставио је бројеве телефона на које смо се јављали. Никада није позвао ни мене ни неког начелника одељења да га информишемо о предметима рада, шта се дешава, који су приоритети”, рекао је Никчевић.

С друге стране, у исказу Бранка Црног, у време убиства помоћника Радета Марковића за оперативне послове и, како се тврди, Марковићевог човека од поверења, који је такође, пре Никчевића, сведочио у понедељак, тврди се да је београдски центар под Момиром Радосављевићем лоше радио, а да је Радосављевићу, који је био реактивирани пензионер, просто, баш тад, истекао уговор о ангажовању у ДБ-у.

„Била је пракса да се на нека места реактивирају пензионери, ја сам мислио да то није добро и да имамо довољно способних људи из редовног састава. Начелник Ресора није био задовољан његовим радом и радом београдског центра, информације нису стизале редовно, нису биле одговарајућег квалитета, и да му није истекао уговор, он би свакако био смењен. Центар, са почетком бомбардовања, није исељен благовремено. Начелство је дало наређење да све јединице морају бити измештене, али БГ центар то није учинио како је требало да буде урађено”, рекао је Црни, иначе средњошколски друг и венчани кум Милана Радоњића.

Црни је тврдио и да Радоњићево постављење није било ништа неуобичајено, јер су истовремено постављени и нови начелници центара у Новом Саду и Приштини, као и још неки функционери ДБ-а.

Никчевић је, напротив, тврдио да је београдски центар на почетку НАТО бомбардовања исељен на време и то без наредбе централе, јер се са њима два дана није могло ступити у везу.

Бранко Црни је, иначе, рекао да о праћењу и убиству Славка Ћурувије нема никаквих непосредних сазнања.

 

Милошевић изгубио поверење у ДБ

Радету Марковићу је било посебно важно да покаже да, приликом кадровских промена у ДБ-у, он као начелник није подлегао политичким утицајима и притисцима.

Заменик специјалног тужиоца Миленко Мандић питао је Бранка Црног да ли зна Александра Ђорђевића, такође радника ДБ-а, а иначе члана Југословенске левице, партије коју је водила Мирјана Марковић, супруга Слободана Милошевића.

Црни је одговорио да га је упознао у јесен 1998, када је Ђорђевић постао начелник Шесте управе ДБ-а.

„Лично га нисам познавао, знао сам из разговора да је био у личном обезбеђењу – да ли председника државе или некога из његовог окружења, Милошевићеве породице. Контактирали смо искључиво послом. Ја никада нисам видео његову чланску карту или приступницу Југословенској левици, али знам да је био симпатизер и да је познавао доста људи одатле, причало се да је члан, али ја не знам.”

Заменик тужиоца је питао Црног да ли је знао да се Ђорђевић јавно хвалио да је учествовао у убиству Славка Ћурувије.

„Ја сам чуо да је неко негде, некад, у неком кафићу чуо да је Аца рекао: ‘Е, то сам ја био’. То није информација, то је оговарање. То је информација која не заслужује да се по њој ишта ради. У невезаном разговору сам пренео начелнику Радомиру Марковићу, у смислу ¬– ‘ето какве све глупости људи причају’.”

Марковићев бранилац Владимир Маринков питао је овог сведока, у вези с постављењем Александра Ђорђевића, да ли су постојали притисци да се неки људи поставе у РДБ и како је Марковић реаговао.

„Ето то постављење: није уобичајено да неко ко нема каријеру у Служби и не напредује уобичајеним путем кроз степенице у ресорима, буде ту постављен. То може бити знак да је то постављење било изнуђено. Касније је неколико запослених лица имало кадровску комбинаторику свог напредовања захваљујући познанствима са појединцима из одређених партија. Радомир Марковић је углавном за кадровска решења користио колегијуме где се расправљало о постављењима и разрешењима”, одговорио је Црни.

Марковић је, када је на њега дошао ред да постави питања сведоку, питао Црног, којег познаје још од кад је Црни био начелник испоставе ДБ-а на београдском аеродрому, а Марковић шеф аеродромске станице милиције, да ли зна за неки предлог кадровског решења који није прошао. Председница судског већа Снежана Јовановић рекла је да јој питање није јасно, па је Марковић питао ко је аутор пријаве против Црног о којој га је раније питао адвокат Маринков.

Црни је претходно Маринкову одговорио да је истрага против њега вођена у пролеће 2000. године, због постављења начелника 10. управе (практично унутрашња контрола ДБ-а).

„Место је било упражњено и предложен је колега Радиша Ристић, на предлог скоро целог колегијума. Али том месту се надао неко други… из Службе је до председника стигла информација, а мени је после Никола Ћурчић рекао да погледам шта је то, јер је највише оптужби било против мене. Помиње се да супротстављам адекватној заштити председника, да сам шпијун за СПО, кочим рад Ресора ДБ. У информацији су били поменути дискретно и Раде Марковић, Милан Радоњић.”

На Марковићево враћање на ову тему, Црни је одмах рекао да он питање разуме.

„Једна од аутора те тужбе био је Зоран Манготић, близак ЈУЛ-у. Он је био предложен за место начелника 10. управе од стране некога ван Службе, а постављен је Радиша Роскић, који је после одлуке изгубио то место, био је начелник само 15-20 дана. Манготић је остао где је био. Притисци нису уродили плодом, начелник није прихватио то постављење”, завршио је Црни, који је током сведочења рекао и да је Слободан Милошевић, после смене Јовице Станишића, изгубио поверење и интересовање за ДБ.

„Ја сам га од мог постављења, у октобру 1998, видео два пута, а раније је имао обичај да окупи целокупни састав ДБ-а на ручку. О томе постоје и фотографије”, рекао је Црни.

 

Мистерија белог „голфа“

Једна од тема сведочења Бранка Црног био је и бели „голф 3” у власништву Државне безбедности, за који Тужилаштво тврди да га је 9. априла преузео Ратко Ромић, а 10. и 11. априла је то возило виђено у близини зграде у Светогорској 35. По тврдњама Марка Жарковића, резервисте ДБ-а и још једног венчаног кума Бранка Црног, које се цитирају у оптужници, Жарковић је, међутим, то возило задужио „између 7. и 9. априла” и користио га је до краја лета 1999. године.

Заменик тужиоца је питао Црног да ли је сарађивао са Жарковићем за време бомбардовања.

„Јесам. Непосредно након што је бомбардовање почело, саопштио ми је да је код њега у ресторан дошао страни држављанин, који хоће да се види са мном, тражио ме по имену и презимену, ја сам прихватио, видели смо се и сазнао сам да постоје озбиљне снаге спремне да помогну СРЈ у одбрани – и пропагандно и војно. Договорили смо се да контакт иде преко Жарковића. Ја сам зато предложио да Жарковић буде ангажован у резервни састав ДБ”, објаснио је Црни.

Које возило је користио, занимало је заменика тужиоца.

„Задужио је, ја мислим, ‘ауди А6′, мислим да је било неко велико возило. Када сам то видео, ја сам му рекао да врати, јер тај ауто привлачи пажњу, а може неко и да га украде, него да задужи нешто дискретније, па је задужио ‘голф’”, одговорио је Црни.

Бранко Црни је у понедељак завршио своје сведочење, а суђење ће се наставити у уторак, 10. новембра, када ће Стеван Никчевић одговарати на питања оптужених.

Као сведоци су позвани и Радован Божовић, бивши начелник Трећег одељења београдског центра ДБ, и Бранко Важић, начелник Другог одељења, који је у време убиства био један од начелника који су се смењивали на дежурству.

 

ПОРОДИЧНЕ СТВАРИ

Занимљиво је да се, захваљујући питањима на којима су инсистирали адвокати одбране, и добар део сведочења Бранка Црног тицао управо Стевана Никчевића.

„Током бомбардовања, начелник Марковић је добио информацију да је породица Стевана Никчевића у Будимпешти, под третманом америчке службе. Пошто је утврђено да је то тачно, рекао је Франку Симатовићу и Радоњићу да обаве разговор и кажу му да више не може бити на том месту, јер је било познато да је влада донела одлуку да нико од државних функционера и високих службеника не може да изведе своју породицу из Србије и то је била обавезујућа одлука. Са Никчевићем је обављен разговор и он је распоређен на друго, ниже радно место. То је било месеца дана по почетку бомбардовања”, рекао је Црни.

Никчевић је касније, у свом сведочењу, рекао да не зна за постојање никакве одлуке из времена бомбардовања која би забранила државним функционерима и службеницима извођење породица из земље.

Бранитељка Радоњића и Ромића, Зора Добричанин Никодијевић питала је Црног да ли му нешто значи име Ранђел. Пошто су мало заједно нагађали да ли се тај Ранђел презива Вујовић или Вујошевић, Црни је објаснио да је реч о раднику ДБ-а који је пријавио да му је Никчевић давао „непропорционалне поклоне, чак и у новцу”, када је већ, касније те године, напустио Службу државне безбедности.

„Он је показивао, кроз комуникацију са радницима ДБ-а и начелницима одељења интересовање за одређене послове и после одласка са места заменика начелника, чак и после одласка из Ресора”, рекао је Црни.

Никчевић је у свом исказу објаснио да је реч о Горану Ранђеловићу, који је био шеф групе ДБ-а на Новом Београду, са којим је и после одласка из Службе остао у контакту, јер су им супруге пријатељице. Демантујући да је од Ранђеловића тражио информације, Никчевић је објаснио да је Ранђеловић њега звао:

„Рекао је да се лечи и да је мени креирао проблем. Рекао је да је отишао код Радоњића и да му је свашта испричао о мени, да је Радоњић вршио притисак на њега, на моје питање зашто – зато што је моја жена ишла у стан код њега и његове жене и носила поклоне за децу, и да му је Радоњић претио хоспитализацијом.”

 

ОДБРАНА: НИКЧЕВИЋ СЕ УНЕРВОЗИО

Адвокат Зора Добричанин Никодијевић оценила је, коментаришући сведочење Стевана Никчевића, да су „чињенице и докази једно, а инсинуације друго”.

„Да ли је праћење Ћурувије било атипично, о томе говоре правила Службе. Мој клијент није прекршио ниједно правило Службе.”

Она је рекла и да је сведок говорио мирно, док нису почели да га испитују адвокати одбране, када је постао „нервозан и резигниран”.