Вести
05. 11. 2015.
ТЕШКА ФАРСА: Услужни домаћин и гости-фикуси украшавају монолог премијера
Да ли смо сведоци рађања новог жанра телевизијског новинарства у коме се емисије – најављене као полемичке или макар само дебатне – на чудотворан начин претварају у монолог једног човека?
Да нас очи не варају уверили смо се већ више пута у емисији „Тешка реч“ на Телевизији Пинк, чији је и сам наслов плагијат емисија „Hard Talks“, које у свету имају дугу традицију.
Нимало нам тај плагијат не би сметао да је из поменутих емисија преузета суштина коју наговештава назив, што ће рећи „тешка реч“ којој се излажу виђенији гости.
У нашој верзији, нажалост, неугодна питања замењена су снисходљивим одобравањем, чиме се лажно најављен критичан дијалог претвара у мучну фарсу.
Зачуђујуће је да чак и угледни гости прихватају понижавајуће улоге које су им у њој додељене.
Писац и колумниста „Данаса“ Светислав Басара и новинар „Политике“ Мирослав Лазански тако су сучељавање са премијером провели у некој врсти декоративног статуса.
Личили су више на украсне биљке, фикус на пример, него на саме себе – личности познате по бритком језику.
Толико су занемели, да би гледаоци мање били изненађени да их је водитељ – познат по услужности – залио водицом из неке кантице, него да су проговорили.
Премијер је, тако, не само био поштеђен неугодних питања, не дај боже оспоравања, већ је благословено ћутање украсних биљака могао до миле воље да користи за – такорећи чудотворан – алхемијски преображај тобоже полемичког дијалога у беспоговорни монолог.
Да смо сведоци – за новинарство бар – историјске појаве, потврдила су и друга гостовања премијера у истој емисији. Па и последње, када су улогу украсних биљака имали директорка Танјуга Бранка Ђукић и новинар „Политике“ Александар Апостоловски.
Схватљива је, наравно, потреба премијера да се обраћа јавности.
Не може се, међутим, разумети зашто то чини у емисијама које се лажно представљају као полемичке.
Тим пре што одавно постоје многи други устаљени видови телевизијске комуникације са јавношћу.
И Обама и Путин су изабрали да на телевизији говоре о „стању нације“. Овај други, такође истим путем, одговара на питања милионског аудиторијума.
Због чега се, тада, монолог премијера – на шта се у суштини своде његова гостовања у „Тешкој речи“ – представља као дијалог, штавише као полемичан и критичан?
Иако се чини да је свеједно на који ће се начин премијер обратити нацији, разлика између монолога и дијалога није само у форми, већ је и у суштини.
„Већ по својој природи језик је дијалог.“
Ову колико једноставну, толико и непобитну истину изрекао је велики шпански писац Ортега и Гасет, као подсећање да човек не говори сам са собом.
Да су речи посвећене пре свега другима. Да су судбински намењене дијалогу као једином начину успостављања међусобне трпељивости и разумевања.
У времену када нико никога не слуша, када се – неподношљивом дреком – намеће заглупљујућа владавина монолога, Ортега и Гасет нас опомиње да је језик настао због дијалога, а не због нарцисоидног самоповлађивања.
Упутства о потреби да се „саслуша и покуша да се разуме политички противник, допусти му се да дође до речи и своје становиште опширно изложи, да се према њему буде правичан и размишља како да му се најбоље одговори, независно од његове личности, прописао је још византијски цар Манојло Други.
Ако су та иста упутства, и то од речи до речи, и данас применљива, то указује само на то да се код нас – када је реч о толеранцији према различитом мишљењу – ни после толико времена ништа није променило.
То практично значи да и у политичком и у друштвеном животу преовлађује језик који је – у суштини – такође заоставштина тоталитарне свести. Он је то, пре свега, по својој искључивости, у којој се често понављана реченица „нико као ја“ не може доживети другачије до као неукусна самохвала и нескривена намера да се –ниподаштавањем другачијег становишта – уведе монопол правоверности.
У нормалном и здравом демократском друштву, критика је само легитиман вид мишљења.
Чак и људи на власти, који су обично осетљивији од других, не би требало да је доживљавају као злонамерно оспоравање, већ као добронамерно мишљење.
Спремност да се одговори на свако, ма колико неугодно питање, пре ће наићи на одобравање јавности него дурење или – што је још горе – арогантно ускраћивање одговора.
У том смислу, нема тог питања које вешт саговорник неће да преобрати у своју корист.
Сећам се, тим поводом, Горбачовљевог портпарола Герасимова кога су – на конференцији за штампу у Њујорку – новинари салетали питањем због чега совјетска држава нема амбасаду у Израелу.
– Тачно је да немамо амбасаду – одговорио је он – али зато имамо уред који се бави поседима цркве и другим некретнинама.
Када су новинари приметили да дипломатски односи нису исто што и трговање непокретностима, Герасимов је – не трепнувши – изјавио:
– Нећете ми, ваљда, ви, Американци, рећи како некретнине нису важне.
Иако се такав одговор може описати само као вешто и духовито извлачење из неприлике, оставио је добар утисак. Као што на добар утисак може да рачуна једино она врста „тешке речи“ чији се учесници не устежу да премијера, или било ког важног госта, суоче са такође непријатним питањима.
Ма колико се такво становиште чинило разборитим, независне личности које се не плаше да саопште истину, за власти су мање прихватљиве од особа које се изражавају са више опрезности чак и када се служе –свима видљивим – „пробитачним лажима“.
Каква је, ипак, корист од њих ако се громогласно најављен сусрет премијера са новинарима исцрпљује у празном говору? Боље рећи, у монологу којим се обзнањује сопствено мишљење, али не и спремност да се саслуша и уважи мишљење саговорника.
Није, отуда, чудно што тобожње политичке телевизијске дебате личе на готово угасло огњиште. Да би имале сврху, морала би ватра да се мало проџара.
Мало је вероватно – ако не и немогуће – да ћемо то видети у емисијама чији ће учесници радије кротко пристајати да их – као фикусе – заливају хладном водом, него да уваженог госта изложе опасности да га опече макар једна варница.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.