Вести
01. 11. 2015.
Жиг за новинаре
Да ли је шминкерка Јелена Маћић и новинарка? Читалац ће се сетити да је за време прошлогодишњих поплава лажно објављивала на „Фејсбуку” да Обреновцем плутају лешеви. Има ли госпођа Маћић, која се веома слободно служи својим уставним правом на слободно изражавање, право на заштиту коју припадницима „седме силе” гарантује Кривични законик када напад на њих рачуна као напад на полицију или судију?
Питање звучи бесмислено, али у ствари није тако доконо и теоретско како на први поглед делује. Јасно је да госпођа Маћић има право на слободу говора, да има право и да поверује у сваку гласину коју чује, да има право и да шири гласине на свом налогу на „Фејсбуку”. То је, ипак, не чини новинарем, па чак ни „грађанком новинарком”, како се данас помодно називају твитерaши и блогери.
Министарство културе недавно је затражило да новинарска заједница у Србији размисли о томе ко је овде све новинар, али не зато што је у припреми нови уџбеник из теорије новинарства, већ зато што ће се у оквиру акционог плана за поглавље 23 инсистирати на тесној сарадњи еснафских удружења, тужилаштва и полиције када је реч о нападима на новинаре.
Можда поучена и искуством које је недавно имала са главним и одговорним уредником портала „Телепромптер” Данилом Реџеповићем, држава жели да зна ко има право на права и привилегије новинара у Србији.
Независно удружење новинара Србије (НУНС) и Независно друштво новинара Војводине (НДНВ) у идеји да се утврде критеријуми за бављење новинарством одмах су видели могућност за ограничавање слободе говора и стварање пута за државну репресију. Ова удружења бранила су, примера ради, право уредника „Телепромптера” да не одговара на питања полицајаца под изговором да „штити новинарске изворе”.
"Много је оних који не заслужују да се називају новинарима. Да би неко могао да се назове тим именом потребно је да се придржава етичких стандарда и да поштује правила која налаже професија", каже председник Извршног одбора Удружења новинара Србије (УНС) Петар Јеремић.
Наш саговорник сматра да је неопходно увести ред у новинарску сферу, али не тако да држава издаје лиценце за бављење новинарством, како неки предлажу. То би било неприхватљиво имајући у виду Европску конвенцију која право на слободу изражавања гарантује као основно људско право.
То право има сваки грађанин, као и новинари „Политике” и „Курира”. Али то би требало да значи да су и обавезе новинара оба листа исте – да објављују информације од јавног значаја, да анализирају уместо да само преносе сирове податке, да текстове заснивају на чињеницама, да идентитет новинара није скривен, да су спремни јавно да признају грешке...
"Уколико би се држава питала ко може да буде новинар, бојим се да би предност имали подобни, а не професионални. А ако жели пристојне медије, нека за почетак води рачуна где се оглашава", додаје Јеремић алудирајући на чињеницу да је премијер Александар Вучић недавно објавио ауторски чланак у једном таблоиду.
И у Америци, земљи чији први амандман Устава гарантује неприкосновену слободу говора, траје дебата о томе ко је новинар.
Сенат САД је пре две године зауставио рад на савезном закону који штити право новинара да крију изворе док се не дефинише ко тачно има право да државним органима ускрати информације.
Пре четири године Врховни суд у Њу Џерсију, држави која има најповољније законе када је реч о новинарским правима, пресудио је да блогери у смислу овог закона нису новинари. Став судије био је јасан – блогер не може да има правну заштиту као новинар јер не учествује редовно у прикупљању, уређивању и ширењу информација које служе јавном интересу.
Председник Независног удружења новинара Србије (НУНС) Вукашин Обрадовић одбацује потребу за дефиницијом новинара као „опасну и ризичну”, али сматра да је неопходно направити разлику између традиционалног и грађанског новинарства. Као примере овог потоњег навео је блогера Милана Кампонеског и модну блогерку која објављује под надимком Зоранах.
"Произвољност и непроверавање чињеница су најслабије тачке грађанског новинарства, односно оних који раде у онлајн медијима. Врло често се оклизну користећи само информације са интернета, које могу да буду траг у новинарској причи, али никако и једини извор", објашњава Обрадовић и додаје да би новинар из онлајн медија могао да буде само онај који објављује информације које су у интересу јавности.
„Политикин” саговорник сматра да рецепт за професионалније новинарство није ни државна лиценца, ни дефиниција, већ јача регулација и саморегулација.
"Неопходно је дати већа овлашћења Комисији за жалбе Савета за штампу и Регулаторном телу за електронске медије, али и да новинарска удружења буду строжа према својим члановина. Примера ради, Суд части НУНС-а је новинарки Наталији Девић изрекао опомену због спорног текста о мигрантима који је објавила у једном београдском листу", каже Обрадовић.
Док су еснафска удружења једногласна у оцени да лиценцирање новинара није посао за државу, председник Демократске странке Борислав Стефановић у свом политичком програму, у одељку посвећеном медијским слободама, подгрева ову идеју.
Стефановић је отишао и корак даље, па је пуну слободу медија обећао „кривичним кажњавањем кабинетских притисака, укидања емисија и отпуштања новинара”. У преводу, ниједан уредник никада ником не би смео дати отказ, нити отказати сарадњу, таман се тај новинар огрешио о сваку тачку етичког кодекса и о све законе Србије.
Наравно, све док се не огреши о Борка.
Коментари (1)
Остави коментар02.11.
2015.
journalist od Facebook-a
Facebook nisu novine u suprotnom svi bi bili novinari
Одговори