Вести
08. 10. 2015.
Одсуство солидарности, непоштовање, безобзирност и понижења у медијима
Зашто уредништво „Блица” не смисли уверљивије разлоге за отпуштања или бар објасни откад то и по чијем налогу пословодство уређује лист? Зашто обезбеђење на прослави у Танјугу избацује новинаре у пензији? Зашто су у медијима укинути не само поштовање већ и најобичнији људски обзири?
Постоји ли солидарност са новинарима који су изгубили посао или су им укинуте рубрике а они сами премештени на лошије плаћена места или су на било који други начин обесправљени и понижени? Не постоји!
Другачији – мање изричит – одговор био би могућ једино ако би се естрадни и – чак и тако – само краткотрајни и неделотворни протести прихватили као веродостојно изражавање солидарности.
Због чега нема позива на штрајк?
Појам естрадног није случајно употребљен јер – као у случају Оље Бећковић – протест незадовољних грађана није ништа променио. Познате јавне личности, међу којима – какве ли ироније – неки од уредника који се не устежу да у својим редакцијама примењују методе против којих тобоже протестују, имали су прилике да се сликају као борци за људска (у овом примеру новинарска) права. И то је све. Као на било ком помодном „хепенингу“.
Да ли се може ишта више, питаћете, ако су медији у приватном власништву, а газде се удварају властима уклањањем непоћудних новинара који у већини и сами ћуте у страху да ће изгубити посао? Наравно да може. Чему, уосталом, служе чак два новинарска удружења и силне невладине организације?
За какве се то слободе и европске вредности боре ако само ћутке или повременим млаким саопштењима пропраћају – у дословном смислу – затирање и слободе изражавања и новинарских личности?
Због чега не позову на штрајк или на одлучнији отпор еснафској угрожености, јер овде није реч о појединачним случајевима, већ о масовној појави са утврђеним правилима и препознатљивом методологијом?
Да се Власи не сете, укидање радних места или рубрика редовно се образлаже неопходношћу штедње која је – јел’ – у надлежности пословодства, а не уредништва. Већ и површан поглед на листу оних који су изгубили посао открива да се највише штеди на непоћуднима.
Морамо се, отуда, упитати какви су то уредници који на то пристају, као што се морамо питати да ли су – као у причи – последњи у низу наредбодавци из власти који налажу пословодству, а оно опет уредништву, да за њихов рачун уклања неподобне.
Знате оно, баба за деду, деда за репу – и тако редом – све док се не ишчупа и заметне траг.
Жесток отпор отпуштањима у Европи
У Европи су покушаји власника да утичу на уређивачку политику – променом структуре запослених – редовно наилазили на жесток отпор. Међу многим примерима за то довољно је да се помене побуна у „Монду“, или вишедневна обустава рада новинара у Грчкој и Италији.
Кад год су, отуда, у преговорима о колективним уговорима власти и послодавци од новинских удружења тражили да због економских прилика „имају разумевања“ за смањење плата, чули су редовно исти одговор: ваше је да бринете о економском здрављу земље, а наше о томе како да заштитимо запослене.
Имајући то у виду, није нимало необично што се овде личности које имају довољно угледа и одважности за такав одговор замењују политички подобнима.
Могло би се чак рећи да су шрафови који се – по потреби – могу завртати и одвртати, са становишта власти идеалан образац конвејерског новинарства у коме је – као на индустријској бескрајној траци – све заменљиво.
Како се у тако обезљуђеном простору може бранити и неговати не само еснафско већ и било какво достојанство?
Када већ о томе говоримо, присећам се посете у Милану најугледнијем италијанском дневнику „Коријере дела сера“. Једна просторија тог листа била је уређена као у музеју, са новинарским столом и писаћом машином на њему. Објаснили су ми да је у њој радио чувени новинар Монтанели, те ће у његову част она таква остати.
Понизност према господару
Можете ли тако нешто код нас замислити? Наравно да не можете, јер овде су укинути не само поштовање већ и најобичнији људски обзири. Запослени се телефоном обавештавају о престанку радног односа или се – наметањем понижавајућих услова – приморавају да сами одлазе.
Ни писац ових редова није био поштеђен сличног искуства. Пошто је деценију и по у „Блицу“ имао једну или две ауторске колумне и повремено гостовао у трећој и написао пар хиљада текстова, телефоном му је поручено да се – према налогу пословодства – „због штедње“ укида она једина преостала.
Уредништво се није ни потрудило да смисли уверљивије разлоге или бар објасни откад то – и по чијем налогу – пословодство уређује лист.
Најтужније је ипак то што се „Блиц“ (не, нажалост, и једини који је изневерио своје некадашње опредељење) у понизности према „господару“ и осионости и безобзирности према свима другима, укључујући и сопствене запослене, не разликује више од таблоида којима је то било главно обележје.
Одсуство елементарне пристојности у овом случају ипак је занемарљиво у односу на то како су се у Танјугу понели према својим ветеранима. Не само да годишњице и јубилеје обележавају без њих већ је на једној од таквих прослава обезбеђењу наложено да неке од старих, пензионисаних новинара, којима су ускраћене позивнице, избаци из сале.
Не може се, према томе, говорити о солидарности ако не постоје основне претпоставке за њено постојање, као што се не може говорити о слободи изражавања ако је на увредљив и ниподаштавајући начин она укинута самим припадницима еснафа којима је посао да је шире и негују.
Кога је, уосталом, за то брига све док је на претек шрафова који се до миле воље могу завртати и одвртати, а да не дају гласа од себе.
Душан Микља
Рођен 1934. године у Београду. У животу се највише бавио речима као професор, преводилац, новинар и писац. Врачара му је прорекла да ће много путовати, што се обистинило. Био је у међународним снагама које су чувале мир на Синају. Извештавао је, као стални дописник, из Најробија, Адис Абебе, Рима, Њујорка и Брисела. Кратко време провео је у дипломатској служби у Риму. Повремено је бивао незапослен. Попео се на Килиманџаро. Починио је сијасет других неразумности. Писао је романе, приче, путописе, драме, радио драме… Филм „Јелена, Катарина, Марија” снимљен је по његовом роману. Преводио је Маркеса. У Београду живи и ради као независни новинар и писац. (Извод из биографије, Goodreads.com)
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.