Вести

17. 09. 2015.

Аутор: Ана Констадиновић, Анђела Миливојевић Извор: Цензоловка

Фотографија мртвог детета: Брутална злоупотреба због тиража или шокантни окидач промена?

Савет за штампу и академска дебатна мрежа Отворена комуникација организовали су прекјуче јавну дебату о кршењу Кодекса новинара Србије у случају објављивања фотографије преминулог детета у ковчегу на насловној страни дневног листа Блиц.

Крајем марта 2013. године Блиц је објавио неколико текстова о смрти дечака из Бечеја, а уз дозволу родитеља на насловној страни објављена је његова фотографија са сахране.

Центар за права детета се због ове насловне стране обратио Савету за штампу указујући на кршење неколико тачака Кодекса новинара Србије и Међународне конвенције о правима детета.

Тема границе новинарског извештавања о страдањима како деце, тако и одраслих одувек је била актуелна у новинарству. Кодекси широм света дају препоруке о поштовању права детета, о чувању његовог достојанства и приватности, али јасна упутства и забране не постоје јер сваки случај треба посматрати посебно, мора се водити рачуна о контексту и интересу јавности.

Пре неколико дана тема објављивања фотографија страдале деце поново је постала актуелна када су светски, а и неки домаћи медији одлучили да на насловним странама објаве слике сиријског дечака страдалог на обалама Турске.

Ови догађаји били су мотив да Савет за штампу пружи могућност студентима да разговарају о томе да ли медији оваквим објавама раде у интересу јавности или је то кршење етичких кодекса.

Студенти четири факултета Универзитета у Београду имали су задатак да у форми америчке парламентарне дебате аргументовано одрже наизменичне говоре од седам минута на задату тему: „Овај дом верује да медији не би требало да објављују фотографије страдале деце”.

Ево који су били аргументи „владе” и „опозиције” током дебате у организацији Савета за штампу:

Улога и одговорност медија

Велики публицитет медијима даје моћ директног и јаког утицаја на креирање мњења, ставова и осећања заједнице. То носи и сразмеран степен одговорности. Од медија се очекује да изнесу пуне и релевантне информације. Али како?

При извештавању о осетљивим темама, новинари имају додатну одговорност. Деца и живот деце највећа су светиња друштва, а њихова страдања су највећа трагедија и најтежа вест за саопштавање. Код таквих вести, јавност је посебно осетљива, а медији морају бити изузетно опрезни.

Коришћење и одабир фотографија увек за ефекат имају приближавање стварности, појачавање утиска и непосредности. У случају несреће, коришћење фотографије која морбидно, брутално и експлицитно приказује смрт детета, није и не сме бити оправдан мамац за читаоце – што се овде десило.

Познато је да избор наслова и фотографија на насловницама јесте, на првом месту, тактика за подизање тиража. Тиме медиј који сензационалистички злоупотреби овакву фотографију мора бити позван на одговорност.

Деперсонализација и удар на достојанство детета

Овакве вести увек сугеришу да постоји неки дубљи проблем у друштву – проблематично законодавство, неадекватан рад државних служби.

До стварних промена након појединачне трагедије ретко долази, а овде их уопште није било. У оваквом покушају да се испровоцирају промене, личност детета, осим трагичним страдањем, бива и постхумно повређена.

Дете бива деперсонализовано и поистовећено са том фотографијом: нико се више неће сећати да је оно имало детињство, жеље, снове, надања. Оно постаје једино симбол и жртва бруталног насиља.

Нико не би желео да након своје смрти буде упамћен на овакав начин и да се тако дехуманизована медијска слика пласира широј јавност, јер је то атак на достојанство. Оно се мора поштовати и када су у питању малолетна лица.

Погрешно усмерење друштвене енергије

С друге стране, о самом појединачном случају медији не отварају питања, већ нуде одговоре спрам унапредзаузете вредносне позиције.

То као последицу креира жељу јавности да спроведе правду и, након што изрази свој револт и саосећајност у датом тренутку, гаси потребу да се реагује до следеће насловнице на којој је неки нови случај малолетничког насиља.

Притисак јавности не бива искоришћен за имплементацију системске промене.

Позитиван пример друштвене реакције након медијског извештавања био је случај Тијане Јурић који је довео до изгласавања Тијаниног закона. Управо тај случај показује да није неопходно користити трауматичне и експлицитне фотографије да би се мобилисала јавност и пробудила њена потреба да делује и издејствује институционалне промене.

Ускраћивање контекста и кршење претпоставке невиности

О дебати

Вештина дебатовања заснована је на аргументованој расправи и поштовању противника. Дебата подразумева постојање две стране, такозвану владу и опозицију, које добијају тему и о њој дебатују износећи аргументе, а не тврдње, покушавајући да избегну логичке грешке.

„Влада” и „опозиција” у дебати немају никакве везе са уобичајеном употребном тих термина: „влада” брани задату тезу дебате, а „опозиција” је доводи у питање. Дебатери не износе сопствена мишљења о задатој теми, већ дебатују са позиције коју су унапред добили.

Британска школа дебате данас је доминантна у академским круговима, на међународним и домаћим такмичењима. Студенти са престижних факултета широм света негују ову вештину кроз дебатне клубове. Сваке године одржавају се светска и европска првенства у дебатовању, која су, поред спортских, највећа академска такмичења у свету.

У Србији Академска дебатна мрежа Отворена комуникација од 1997. године окупља студенте у дебатне клубове са различитих факултета, највише у Београду.

Дебата у Србији није институционализована иако у неким земљама у региону, попут Словеније, она јесте део образовног процеса још у средњој школи.

Упркос томе, српски дебатери су у претходних неколико година постигли велике успехе. Победили су на Европском дебатном првенству 2014. и пласирали се у полуфинале у главној категорији на светском такмичењу 2015. године.

Објављивање фотографије без јасног контекста не води каналисаном позитивном исходу. Када медији овако узнемирујући случај не представе у оквиру шире друштвене слике и не издигну је на принципијелни ниво, јавност се везује само за појединачан случај.

Ако медиј још постане пристрасни судија или пут којим се закон даје људима у руке, као што се овде десило, то вуче неколико штетних последица.

Прво, буди код народа бес и агресију и сву пробуђену енергију јавности усмерава против појединаца чију су кривицу сугерисали медији.

Друго, само проглашење некога кривим, уз давање информација које могу да упуте на његов идентитет пре него што је то полиција потврдила, једно је од тешких повреда професионалне етике, представља кршење претпоставке невиности и наноси штету овим појединцима.

Треће, овакви случајеви у Србији су потиснути из општег дискурса и при сусрету са њима јавност због превелике емоционалности и стреса не успева сама рационално да им сагледа узрок.

Када глобални светски медији, попут ББЦ-ја, користе јаке, емотивне фотографије деце, они то раде стављајући их у контекст неке друштвене кризе.

Тада њихово коришћење апострофира проблем који је већ познат, дете постаје симбол друштвене трагедије, а јавност, укључујући и оне који дотле нису реаговали, постаје освешћена и ангажована.

Јавни интерес изнад достојанства појединца

Иако су достојанство и углед право сваког човека, права шире заједнице (јавности) увек долазе изнад. Свако људско право подложно је сужавању уколико за то постоје оправдани друштвени разлози.

Када се деси нешто толико страшно као што је смрт детета под неразјашњеним околностима, а под сумњом да је узрок малолетничко насиље, убиство из етничких, религијских, расних разлога, то није затворена породична трагедија, него шире и релевантно друштвено питање.

Тада је право јавности да буде укључена и обавештена изнад права било ког појединца на заштиту части и угледа. Достојанство најпре потиче од самосвести личности, потребе да се заштите његова част и углед током живота.

Иако права детета у овом смислу такође постоје и треба их штитити, ипак треба разумети да деца нису комплетне личности, немају свест о значењу достојанства, и тиме не могу осећати повређеност или ускраћивање овог права.

То додатно оправдава преиспитивање права на постхумно достојанство и стављања овог права у други план пред потребом да се заједница укључи у предупређивање будућих трагедија овог типа.

Медији као рационални актер

Медији су неутралан друштвени арбитар, „хладне главе“, који освешћено делује у интересу целокупне популације и онда кад су друштвени актери у афективном, ирационалном стању и/или несвесни тог интереса.

То раде препознајући које су теме друштвено релевантне и вредне пажње; иза које вести стоје дубља значења и битна питања.

Дакле, медији нису ту да извештавају само о ономе што нас занима, него о свему што нас се тиче. У околностима неосвешћене јавности и истине која се гура под тепих, медији имају право и обавезу да на било који делотворан начин усмере пажњу мњења на постојање проблема. Фотографија је најмоћније средство да се та пажња привуче, јер је интуитивна и снажнија од речи.

Фотографија изазива инстант конекцију и остварује већи и дубљи ефекат од текста, јер кад је нешто визуелизовано у нашој свести, не можемо даље да га игноришемо, насупрот чланку за чије читање можда нисмо били заинтересовани.

Спречавање даље манипулације

Када постоји сумња у државне институције, посебно оне које би требало да спроводе закон и штите грађане, оне морају бити изложене притиску јавности. То је онда једини механизам за обезбеђивање друштвене сигурности и стабилности.

Објављивањем фотографије у једном од најтиражнијих дневних листова, притисак се врши аутоматски. Свест о томе да су сви могли да виде потресну слику лица дечака на насловној страни, приморава институције, на првом месту полицију, на савесно деловање и обелодањивање тачних информација о несрећи.

Медији су, дакле, канал који доводи до стварања пожељног притиска. Они омогућавају друштву – укупном бирачком телу – да спречи манипулације које корумпирани систем омогућава и да стану на пут даљим спекулацијама.

Откривање истине значи и задовољене правде и за саму породицу. Из свих ових разлога проистиче обавеза медија да овакав доказ објаве.

Шок-ефекат као покретач промена

У случају трагичног страдања лепе, беле девојче, Српкиње, овдашњој јавности је прећутно било лако да се идентификује с њом, па је јавни активизам дошао спонтано.Учестале вести о трагици миграционе кризе и глобалног сиромаштва, лошији статус мањина у Србији, међутим, терају људе да остале трагичне вести подсвесно удаљавају од себе. Та дистанца се већ дешава и треба је признати.

У таквим околностима, шок-терапија је једино што истински може да их уздрма и мобилише. Зато је оваква фотографија једино средство које медији имају у рукама да произведу продуктиван шок и инволвирају јавност.

Тек када виде дете са страшним физичким повредама на лицу, и то у великом формату, на насловној страни, у њиховим главама то више није удаљен случај, друга националност, туђи проблем. Инстинктивна реакција буди осећај да то може бити њихово дете, руши дистанцу која је постојала.

Позитиван ефекат шокантних фотографија деце видео се више пута и у глобалним медијима. Најпознатија је фотографија црног детета у пустињи које гризе шакал, објављена осамдесетих година. Симболика и снага те фотографије учинила је да и Европљани који дотле нису могли да се идентификују са гладнима у Африци пошаљу пакете помоћи деци која тамо живе.

Одговорност јавности

Свако од нас је део проблема који је друштвено произведен или допуштен. Стога не треба да будемо поштеђени последица које наша пасивност омогућава. Људи у Србији генерално јесу пасивни, апатични, демотивисани да се боре.

Изложени економској нестабилности, окрећу се својим проблемима и као лакши пут бирају да не мисле о ономе што их се најдиректније не тиче.

Међутим, управо таквим опхођењем они дају прећутну сагласност појавама који на ширем нивоу погађају друштво: малолетничка делинквенција, злостављање жена и деце, убиства.

Јавност као важан, а пасиван актер нема право да буде поштеђена шока и стреса који произилази из доказа и сведочења о трагедијама. Друштво је заслужило да се суочи са оваквом фотографијом на овакав начин, да би се коначно суочило са сопственом одговорношћу.

Ово је опомена да се мора реаговати, како се ниједан такав случај не би поновио неком другом.