Вести

11. 09. 2015.

Аутор: Невена Ршумовић Извор: cins.rs

Врхунско новинарство је могуће и у Србији

У последњих десетак година на западном Балкану сведочимо успостављању независних непрофитних центара посвећених искључиво производњи истраживачког новинарства према највишим стандардима.

 

Ови центри, од којих је један Центар за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) – Фондација из Београда, део су светског тренда пресељења истраживачког новинарства из mainstream медија у специјализоване организације, пише сарајевски портал Media.ba.

ЦИНС је до сада објавио више од 120 истраживачких прича које су се бавиле корупцијом, организованим криминалом (и контактима организованог криминала са бизнис и политичким сектором), судством и уопште владавином права, јавним финансијама, а имао је и посебне пројекте као што је био коцкарски бизнис у Србији. Годишње ЦИНС објави око 25 прича.                 

Центар је основан као засебна невладина, непрофитна организација 2012. године, након што је од 2007. радио у оквиру Независног удружења новинара Србије (НУНС).                 

Добио је 6 награда за истраживачко новинарство које сваке године додељују НУНС и Америчка амбасада у Србији (с тим што су у неколико случајева ЦИНС-ови новинари партнерски радили приче са колегама из Центра за истраживачко новинарство (ЦИН) из Сарајева и Балканске истраживачке новинарске мреже (БИРН).              

ЦИНС данас чине главни уредник, 5 новинара, веб уредник, директор, а однедавно и пројект менаџер. Нико од њих није запослен јер ЦИНС нема довољно стабилно финансирање да може са извешноћу да планира издвајања држави за плате запослених.                 

О изазовима функционисања ЦИНС-а на српској медијској сцени данас разговарали смо са Бранком Чеченом, директором овог центра.                  

По којим узорима је основан ЦИНС какав је данас?               

По узору на Центар за истраживачко новинарство у Сарајеву. Кључна је била иницијатива ОЦЦРП-а (Organized Crime and Corruption Reporting Project – непрофитни, заједнички пројекат читавог низа регионалних непрофитних истраживачких центара и профитних медија од источне Европе до централне Азије).

ОЦЦРП је већ имао пројекат ЦИН-а у БиХ, а хтели су да направе мрежу таквих центара у земљама у развоју од Балтичких република до Азарбејџана - и Србија је била једна од њих. ЦИН је успео у окружењу које је чак пуно неповољније него што је то била Србија у тренутку кад је ЦИНС осниван. ЦИН је функционалан модел центра за истраживачко новинарство.            

Шта је мисија ЦИНС-а у Србији данас? Коју функцију он има на медијској сцени?  

Мисија ЦИНС-а је да покаже да је могуће бавити се истински независним новинарством са потпуно политички пословно и друштвено неутралног полазишта и да покаже да је врхунско професионално новинарство такође изводљиво и овде. И мислим да успевамо у томе због броја и квалитета прича које производимо. Наше колеге, посебно у комерцијалним медијима, који нису баш у позицији да се потпуно независно баве својим послом, можда не знају како или можда немају уреднике који би им показали како, могу да виде да је то изводљиво и да нам се обрате када им је помоћ потребна, што они и раде. Мислим да с обзиром на катастрофалну ситуацију у медијима, који нису независни и професионални овде, ми служимо и као потенцијално семе за неке функционалније, нормалније, независније и професионалније медије који ће можда једног дана настати овде. Док постојимо ми и сличне организације као, на пример, БИРН - дотле постоји нада да је то могуће. У смислу да постоје на интернету и повремено излазе у мејнстрим медијима приче у којима су сви извори јасно наведени, све кључне чињенице су доказане тако да би ти докази стајали на суду и којима се никако не може замерити да су пристрасне или служе нечијем интересу. А то није мала ствар у Србији данас и постаје све значајнија што је ситуација у медијима и уопште у друштву лошија, а бива све лошија свакога дана.            

Колико времена у просеку треба за једну ЦИНС-ову причу и који је ЦИНС-ов процес рада на причи?         

5 месеци у просеку, с тим што се то мења - све је више времена потребно како уводимо нове елементе. Након што формирамо пројект, конкуришемо код донатора и добијемо новац, рад на причи почиње прелиминарним истраживањем, а следи формирање тема и додељивање тема новинарима, па истраживање са индивидуалним задацима и роковима. Водећи новинар-репортер истражује причу, али пошто људи унутар тима имају различите специјалности придодају му се оне колеге које имају специјалност која је потребна, као што је на пример рад у Екселу, познавање одређене области или сектора или базе података из које црпимо информације. Први нацрт приче се уређује, па следи провера чињеница (fact checking), онда обично правни скенинг, а ако ту има значајних измена поново се ради fact checking. На крају се додају и елементи као што су фотографије и визуализације. После објављивања ради се промоција приче – преко друштвених мрежа, а све приче настојимо да убацимо у маинстреам медије, пре свега штампу (која није толико контролисана). Некада у томе успемо, а некад не.           

У којој мери медији у Србији објављују ЦИНС-ова истраживања (која им се сва бесплатно нуде на објављивање)? Какав је механизам нуђења прича на објављивање? Имамо податак да је прошле године чак 75% Цинсових прича објављено у другим медијима.         

Објављено је, али само део је објављен регуларним путем, дакле тако што смо неком медију ексклузивно понудили наше истраживање. Интерес медија је у томе да имају ексклузивну добру истраживачку причу. Други део објављених прича су оне које су медији обично без икаквог питања и контроле покупили са нашег сајта па објавили без икаквих права. Ми се не бунимо јер желимо да наше приче дођу до што већег броја људи. Али је дефинитивно проблематично то што ми морамо да молимо да се објаве приче у које је уложено пуно новца и више месеци рада врхунских новинара уместо да их продајемо. Разлог је то што медији не желе да се конфронтирају са организацијама и осталим ентитетима које ми истражујемо, а ми не истражујемо небитне и беспомоћне. Најчешће је проблем за медије да објаве наше приче јер предвиђају конфронтацију са људима и организацијама које имају директног утицаја на изворе њиховог финансирања као нпр. предузећа која објављују рекламе. Интереси су различити, нама се не говоре те ствари, већ само настојимо да што више прича објавимо у медијима који долазе до великог броја грађана. То је наш интерес, а шта тачно стоји иза интереса медија и проблема које имају нисам сигуран да смем да тврдим.          

Да ли постоје дугорочни договори око преузимања прича са неким медијима?                

Постоје договори, али медији сами не желе да разговарају о роковима. Договори трају колико трају. И медији само у неком тренутку изађу из тог договора. Не знам зашто. Да ли су то промене унутар њиховог уређивачког тима... Понекад су ти листови делови комплексног система више медија, па можда ту има неких промена односа, или порасте притисак представника власти на њих, па они прекину – не знам. Објашњења не добијамо иако их тражимо. Али треба имати у виду и да је наш ритам прилично спор је прође доста времена између две приче, што не погодује неком дугорочном аранжману који би се можда могао ставити на папир.                 

Било је проблема када су неки таблоиди преузимали ваше приче?                 

То је почело масовно да се догађа у предизборној кампањи. Пример је дневни лист „Курир“ који се приклонио тадашњој опозицији и почео отворено да је подржава, а с обзиром на то да смо ми истраживали људе на власти јер су они располагали новцем грађана, одједном су открили наше приче старе између године и две и почели да их објављују као своје ексклузивне приче помињући нас негде дубоко у тексту тако да се та атрибуција односи само на дати пасус, дакле скривено. Како нису располагали сопственим материјалом који би могли да употребе, често су елементе прича објављивали као посебне не би ли што дуже имали некакав критички материјал о влади и странци на власти и особама које се помињу уз ту странку. То је трајало све док није утихнуло узбуђење око промене власти.            

Да ли је могуће продавати приче медијима у Србији данас?           

У случају неких медија није могуће продати причу која је скупа јер истраживање траје дуго. Неки други имају новца, али с обзиром на то колико је њима јефтино да унутар сопствених редакција и система произведу довољно добар медијски материјал, њихов менаџмент не жели да плаћа спољну продукцију и то вам бива и саопштено. Знају они да та прича вреди, знају и да кошта, али вам преносе одлуку менаџмента да се спољни садржај не плаћа.                 

Да ли медији настављају да трагају даље подстакнути ЦИНС-овим истраживањима?                

Не, никад. С једне стране зато што су у великом броју случајева контролисани, а с друге стране не знају како – они не би успели да изведу то што смо ми урадили јер не располажу знањем, временом, бројем људи. Врло ретко се деси да видимо неки додатни рад на основу наших открића у медијима, на пример новинаре који постављају питања надлежнима или чак и сами настоје да нешто открију.               

Какве су реакције власти на ЦИНС-ова открића?     
             
Обично имамо реакцију одговорне особе која је обично бахата, али углавном таква да се потпуно одбацује све што смо објавили. Медији то уредно пренесу, без довођења у контра-позицију са нашим доказима. Званичне власти не реагују, а у ретким приликама када реагују тешко је разлучити да ли та особа реагује као појединац или са функције коју обнаша јер они сами не праве ту дистинкцију. Тако да не знам да ли је то реакција власти. У сваком случају, саме установе власти игноришу то што ми радимо.              

Да ли је центар изложен притисцима због свог рада?            

Изложен је разноврсним притисцима од којих су најчешћи и најпроблематичнији упади у наш електронски систем и хаковање сајта, као и правни притисци – ангажовање адвокатских канцеларија које развијају тужбе. Тужбе против нас никада нису успеле, али служе као притисак не само у смислу могућег позитивног исхода за тужитеље на суду, већ и ангажовања наших капацитета – ако се ми бавимо адвокатима и тужбама онда не истражујемо.         

Истраживачко новинарство се широм света са различитим успехом сели у непрофитни сектор. Док у САД-у постоје значајни извори финансирања, доступност донација у Србији је, чини се, крајње проблематична.

Практично не постоје донатори који имају помоћ медијима међу својим циљевима? Како, дакле, западни модел једног непрофитног центра за истраживачко новинарство опстаје данас у Србији и како се ЦИНС данас финансира?                 

ЦИНС се и даље финансира пројектно од донатора, али неупоредиво теже јер је огроман број донатора отишао из Србије, а они који су остали су драстично смањили фондове. Има још увек донатора који одвајају средства за истраживачко новинарство, али врло мало. Како ћемо преживети – не знам. Како ћемо се финансирати – не знам. Пробаћемо све што нам буде на располагању. А искрено, ако донаторској заједници и свима другима у овој земљи, нпр. у пословном сектору, не треба истраживачко новинарство – ми ћемо нестати, али ћемо се пре тога борити док будемо могли.             

Постоји ли алтернатива за потпуну зависност од донатора, што је ситуација у којој је ЦИНС сада?           

Алтернатива су пројекти који би барем известан део прихода донели из извора који нису донације. Како смо ми медијска организација, размишљамо о медијским пројектима тог типа, међутим не надамо се превише пошто је ово мала и сиромашна земља, тржиште је мало, а грађани немају новца да евентуално подрже ЦИНС и сличне организације на неки начин. Што се тиче пројеката који нису неопходно медијски - о томе је врло тешко размишљати зато што су потребна средства за финансирање која се не могу добити из донација, а како их добити - не знам. Рекламе би биле наш природни извор комерцијалног финансирања, али овде држава контролише тржиште реклама. Ми размишљамо о самоодрживости и пробаћемо нешто да урадимо јер овде неће бити више него само мање донаторског новца.        

Будући да је ЦИНС невладина, непрофитна организација какав је његов однос са цивилним сектором?               

Ми интензивно сарађујемо са делом цивилног сектора по два основа. ЦИНС је члан коалиције ПрЕУговор која надзире поглавља 23 (правосуђе и темељна права) и 24 (правда, слобода и сигурност) у процесу придруживања ЕУ, извештаје о напретку владе и акционе планове на том путу. ЦИНС са открићима својих прича учествује у алтернативним извештајима које коалиција објављује пре извештаја ЕУ. С друге стране, тек смо основали коалицију која треба да се бави енергетиком с обзиром на енергетску политику Србије коју сматрамо погрешном и веома штетном. Покушаћемо да утичемо на њу, а нарочито на свест грађана о важности питања енергетике и колико је лоша енергетска политика економски, еколошки и друштвено лоша за све људе који живе у овој земљи.          

ЦИНС организује обуку за новинаре. Који је метод тренинга?                  

Тренери су новинари и уредници ЦИНС-а који свако за себе развијају модуле у одређеним областима (неко се бави fact checking-ом, неко Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја и тако даље). Када имамо услова за то, увек је у срцу тренинга практичан рад - полазници истражују конкретне приче које на крају и објаве. Током истраживања раде са нашим новинарима и уредницима који помажу искуством и знањем због тога што је то апсолутно најефикаснији, можда и једини ефикасан начин учења, барем у нашем искуству. Тако да је, кад год то можемо да изведемо, форма обуке један „живи“ тренинг, онда дуги период конкретног истраживања где полазници користе нашу инфраструктуру као да су чланови тима ЦИНС-а, а онда имамо још један „живи“ тренинг. Све приче полазника пролазе исту продукцију, постпродукцију и промоцију као и приче ЦИНС-а. То је наш систем рада. Едукацију смо радили уз помоћ донаторских фондова, али и без њих. Шта више, ако нам се обрате студенти журналистике ми ћемо их потпуно бесплатно тренирати. Врло често то радимо за симболичне суме јер едукацију новинара сматрамо делом наше мисије. На тренинзима такође регрутујемо новинаре за ЦИНС – сви наши новинари су прошли школу ЦИНС-а. Мислимо да је фер да млади новинари и студенти новинарства добију прилику да истражују да би видели да ли је то за њих или није.