Вести

05. 09. 2015.

Аутор: Вукашин Обрадовић Извор: Данас

Медији су преживели диктатуру али не и демократију

Пребирући по својим успоменама, откривам запањујућу рупу која зјапи из мог раног детињства.

 

Тек неколико призора урезаних свешћу детета које покушава да се избори са прејаким налетима света одраслих. Подстанарска соба у Улици Петог конгреса, на самом почетку Горње чаршије, мрачна и увек хладна због бетонског пода. Нису помагали ни картони које је моја мајка Рада наређала испод линолеума. Ипак, тетка Круна је живела ту, близу. Код ње сам проводио спокојне ноћи док би мајка зарађивала за голи живот у трећој смени Памучног комбината „Јумко“.

Имала је тетка Круна четворо деце али је често, на по ко зна који пут поновљено питање моје мајке, знала да каже:

- Боже, Радо, кад има за моје, биће и за њега.

Лета сам проводио на селу, у оближњем Корбевцу, код бабе и деде. Безбрижни дани пуни љубави према првом унуку. Више сам одмагао него што сам помагао, али волео сам да са дедом проводим сате у свакодневним сеоским пословима. Ипак, субота је била посебан дан. У цик зоре, деда и баба би кренули воловским запрегама ка Врању, на пијацу. Враћали су се тек предвече са неопходним намирницама. Со и шећер обавезно, а за остало ако претекне нешто пара. Ишчекивао сам их са дечјим нестрпљењем. Деда би на мој радознали поглед одговарао вадећи из унутрашњег џепа бомбоне умотане у парче папира.

Вера А. Поповић је била строга учитељица, неумољива кад је у питању учење, а са друге стране, блага и нежна у сусрету са дечјим животима, крхким и препуним тајнама. Она нас је заправо уводила у сурови свет одраслих што није било ни лако ни једноставно. Не знам да ли је задовољна али, чини ми се, судећи барем према нашој генерацији, успела је у свом науму. Из њеног IV1 ОШ „Доситеј Обрадовић“ много је оних који су постали бољи људи него што су били ученици.

Имао сам срећу и привилегију да будем у изузетној генерацији на новинарском смеру Факултета политичких наука.

Драган Штављанин, Љиљана Стојановић, Драган Бисенић, Радован Пантовић, Виолета Рашковић, Синиша Стојановић, Хелена Голеш, Зоран Ракић, Слободан Вучићевић, Гордана Јоцић, Жаклина Мијалковић, Весна Раос, Нада Кнежевић, Јелена Божовић, Наталија Видић…

Надахнути, вредни, отвореног ума, спремни и жељни да се суоче са друштвеним изазовима који су се почетком деведесетих тек помаљали, стварали су такву атмосферу да је било право задовољство студирати.

Наравно, било је јако важно што смо преко пута себе имали професоре који су ишли у сурет надолазећим променама и задовољавали сваку нашу знатижељу. У томе је предњачила група младих асистената попут Илије Вујачића, Чедомира Чупића, Сњежане Миливојевић, као и професори Милан Подунавац, Ратко Божовић, Вукашин Павловић. Они су знали да препознају нашу огромну енергију и вољу да се суочимо са стварношћу. Тада нисмо ни сањали да ће баш наша генерација бити сведок историје и преживети праве тектонске поремећаје који ће умногоме одредити наше животе.

Своје прве текстове објавио сам у НОНу, Новим омладинским новинама. Памтим разговор са Батрићем Јовановићем, делегатом у Савезној скупштини, који сам радио под несносном температуром. Тада ништа није могло да ме спречи да завршим текст. А, тек, како сам био поносан када сам угледао свој потпис испод интервјуа...

Објављивао сам потом у Младости и новосадском Ставу али заправо озбиљније сам почео да се бавим новинарством у тадашњем Студенту.

Редакција, на челу са Стевом Батићем, била је смештена у Балканској улици. Ту су још били Мирослав Вишић, Светлана Васовић, Лука Мичета, Стева Миловановић, Стеван Шићаров, Миленко Михајловић, Весна Раос, Милован Бркић, Татјана Ана Гаротић и многи други.

Готово годину дана писао сам за Студент, углавном коментаре. А, онда, само два месеца након свечане прославе 50 година Студента, одржане у СКЦу, кренула је хајка на редакцију, заправо на Мирослава Вишића, који је у међувремену постао в. д. главног уредника. Повод је била насловна страна Студента објављена уочи Дана младости 1987. године.

Узалуд је Вишић објашњавао да је „Ноћ вампира“, односно глогов колац, стилизовани израз уметника Миленка Михајловића. Горан Триван, тада председник УК ССО БУ, оценио је да је Вишић „морално и политички неподобан“!?

На заједничкој седници Универзитетског и Градског комитета СК Вишић је смењен, редакција распуштена, а за новог главног и одговорног уредника постављен партијски апаратчик Шиме Чичковић, иначе мој колега са факултета. Никада више нисам ушао у просторије Студента.

Након паузе од неколико месеци, коју сам искористио да завршим факултет, вратио сам се у Врање да размислим куда ћу и шта ћу. Новинарство ми се, после епизоде са Студентом, помало смучило али убрзо, средином 1988. године, прихватио сам позив свог кума Светозара Раковића и поново сам у Београду.

Након кратког разговора, наравно у “Грмечу”, са Небојшом Пешићем, уредником у “Експресу”, почео сам да радим у ноћном деску овог листа.

Упоредо са радом у ноћној смени почео сам да објављујем и озбиљније текстове, па сам пребачен на унутрашњополитичку рубрику. Пратио сам синдикат али, по потреби, покривао сам и друге секторе. Ситуација у “Експресу”, међутим, постајала је све ужаренија. Лист је полако клизио ка Милошевићевом службеном гласнику, а ратне трубе су све гласније одјекивале. Кад је и синдикат исполитизиран, склонио сам се у деск.

Последњи мој компромис са “Експресом” био је одлазак у Врање за дописника. У једном периоду, нас који нисмо желели да учествујемо у националистичком таламбасању, остављали су на миру. А, онда, за уредника дописничке долази Александра Плавевски, протерана дописница “Екпреса” из Љубљане, и почиње малтретирање свих који нису били на линији милошевићевске ратне пропаганде. У таквој ситуацији, почетком 1994. године, без обзира на то што практично остајем на улици, са великим олакшањем дајем отказ.

Из данашње перспективе, није постојао ниједан разуман разлог да те 1994. године неко, и то у Врању, Милошевићевом бастиону, оснива независан медиј. Врањске су настале, заправо, као плод ината и очаја, бунта и немоћи, жеље да променимо нешто у Врању, али и у својим животима. Окупио сам истомишљенике, покојну Слађану Вељковић, Горана М. Антића, Сашу Стојковића, Николу Лазића, који су желели да постану новинари и већ у децембру појавио се први број. Људи су са неверицом али и приметном бојазношћу читали интервју са Зораном Ђинђићем који је препоручивао тужилаштву да се позабави Драганом Симпо Томићем, у то време недодирљивим владаром југа Србије.

Врло брзо и ми у редакцији, али и власт, постали смо свесни шта се заправо догодило јер Врањске су постале много више од обичних новина. У граду са нејаком опозицијом, без невладиног сектора и видљивих облика отпора неприкосновеним социјалистима, Врањске су из недеље у недељу рушиле основни постулат на коме је почивао Милошевићев режим - страх. Нема значајнијег опозиционог лидера који није дошао у Бранкову 10 где су се налазиле наше скромне просторије. Ту су стваране странке, настао је УГС Независност, у редакцији је заседао штаб ученичких протеста, једно време и дописништво Наше Борбе, дебатни клуб, место где су се окупљали сви који су имали храбрости да се на било који начин декларишу као противници режима.

Нисмо дуго чекали на одговор. Осим што смо проглашени „страним плаћеницима“ и „домаћим издајницима“, забрањено је свим члановима СПС да дају изјаве за наше новине, остали смо и без оно мало реклама, једва смо пронашли штампарију, људи су са страхом куповали новине. Редакција Врањских је за све ово време три пута обијана, мени су кола два пута излупана, добијали смо у неколико наврата озбиљне претње. Никада ниједан починилац није ухваћен.

Најмучније од свега је било то што смо се осећали изопштеним. Одједном постанете свесни да вас рођаци и комшије избегавају, школски другови прелазе на другу страну улице, уплашени родитељи са неверицом питају да ли је истина то што се прича о вама.Били смо странци у сопственом граду.

У новембру 1997. године, „Врањске“ су објавиле интервју са Слободаном Мишићем Топом, српским добровољцем, који је у својој исповести признао да је на хрватском и босанском ратишту убио између 70 и 80 људи. Он је, иначе, у Врању био познат као човек који је у неком смотуљку својевремено носио и показивао одсечене људске уши. Дошао је сам у редакцију уз об јашњење да не може више да издржи и да жели да исприча свима, како је рекао, истину о рату.

Мишић је шокирао српску јавност још неприпремљену и да размишља о ратним злочинима, а колега Горан М. Антић, коаутор интервјуа, и ја завршили смо у Државној безбедности након помало спектакуларног хапшења Мишића у просторијама редакције. Вишесатно испитивање, по казаће се, била је само занемарљива непријатност. Данима су, после објављеног интервјуа, око редакције парадирали Топови саборци и протуве свих фела. Патриотизам се у Врању тих дана мерио претњама упућеним Антићу и мени. ммм Слободан Мишић Топ је пуштен из притвора после четири месеца. Власт никада није испитала истинитост његове приче о стравичним злочинима.

- Павковић тражи да те ухапсе, усплахирено ме је упозорио један високо позициониран социјалиста, децембра 1999. године, након што смо, једини од свих медија, објавили извештај Хелсиншког одбора за људска права о положају Албанаца на југу Србије током НАТО бомбардовања. Нису ме ухапсили али већ сутрадан је стигла пријава Војске Србије по тадашњем драконском Закону о информисању. Експресно суђење и казна од 800.000 динара. У београдском Медија центру Соња Бисерко објашњава нашим адвокатима Градимиру Налићи и Николи Баровићу, које је ангажовао НУНС, да не треба плаћати казну јер се тиме пуни буџет и помаже режим. Остала је при свом ставу и поред упозорења да 200.000, око 10.000 марака, са колико сам кажњен као главни и одговорни уредник, може бити у року од 24 часа претворено у затворске дане.

На срећу, њено мишљење нису делили Бане Чанак, Веран Матић, Горан Свилановић, знани и незнани људи које је неуморно зивкала Гоца Суша, тадашња председница НУНС-а. За свега неколико сати прикупљен је потребан новац.Ни сам нисам веровао када је дошла Лидија Михајловић са признаницом о уплати казне.

Док је бака усплахирено говорила, омалени дечачић је ћутке гледао у под. Тек повремено би подигао главу, упорно избегавајући да ме погледа. Можда први пут у новинарској каријери било ми је заиста тешко да било шта кажем или питам. Слушао сам нетремице бакин, на тренутке, неповезан говор. Правила је кратке паузе уз реченицу коју је стално понављала:

- Ја имам само њега! ммм Срео сам га недавно у Врању. Сада је већ зрео момак. О Пахомију нисмо проговорили ни реч, као и о годинама пакла које је, заједно са још тројицом дечака, преживео вуцарајући се од суда до суда. На крају, измрцварени и измучени, остављени од свих, мо рали су сами да се изборе са својим траумама, страховима, неправдом. За све нас, “случај Пахомије” је био једна од највећих срамота српског правосуђа. За овог момка и његове другаре лична драма чије ожиљке носе и данас.

Једне вечери, априла 2010. године, Дуња је дошла неуобичајено рано из града. Готово без речи је ушла у своју собу. Наслутио сам да нешто није у реду али, помислио сам, тинејџерка има право на своје хирове. Верослава је, ипак, отишла да провери о чему се ради и затекла је уплакану. Испричала је, кроз сузе, шта се десило. Док је стајала са другарицама, пришао јој је непознат младић и рекао:

- Рокнућемо ти тату! ммм А онда је и Вук, мој млађи син, ваљда под утицајем Дуњине приче, проговорио. Један локални кримос је зауставио свој џип и сасвим лагано, неколико стотина метара, возио паралелно са Вуком и његовим друштвом.

У то време ми смо увелико објављивали серију текстова о пословима у Врању огранка чувене Кекине групе, криминалног ганга са Новог Београда и зато сам пријавио све полицији али нисам прихватио лично обезбеђење. Рекао сам им да не треба да штите мене, већ моју децу. Дуња и Вук, на срећу, нису имали већих непријатности, али никада нисам успео да их заштитим у потпуности. Често су морали да плаћају високу цену посла којим се бавим. И ако се због нечега кајем, данас после 30 година у новинарству, то је што сам свесно или несвесно излагао своју породицу разним неугодностима.

Независно удружење новинара Србије је од оснивања било нека врста мог професионалног ослонца, упоришне тачке. Тај однос је обострано био прожет уважавањем, подршком, поштовањем. И зато за мене НУНС никада није био само професионална, еснафска организација, већ симбол. Симбол борбе за демократију, вере у другачије новинарство, знак да си на правој страни барикада, у друштву оних који су свих ових година чували част и достојанство професије.

 Нажалост, новинарство данас доживљава суноврат чије последице осећа свако ко се бави овим послом. Уплашени, мизерно плаћени, притиснути све доминантнијом таблоидизацијом, новинари су гурнути на маргину друштва. На њихово место долазе пропагандисти, држачи микрофона, партијски гласноговорници, спремни да без поговора извршавају и најбезумније налоге, воде хајке, туже, суде и пресуђују.

Не бих да будем неправедан. Крах српског новинарства је почео 6. октобра 2000. године, доласком “наших” на власт. Недостатак свести о јавности као “четвртом стубу демократије” довео је до тога да су се новинари уместо савести друштва, гласа грађана, претварали полако у прирепак ове или оне власти, средство да се дође и остане на пиједесталу моћи. И тако смо стигли ту где јесмо. Медији су преживели диктатуру али не и демократију.