Вести

04. 09. 2015.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Цензоловка

Кршење Кодекса или буђење савести политичара и оних који шире мржњу према избеглицама?

Да ли је објављивање фотографије мртвог дечака у крупном плану на насловној страни Политике таблоидизација и кршење етичких стандарда? Или се ради о жељи да се на овај начин коначно пробуди савест оних који имају моћ одлучивања, али и оних који шире мржњу према невољницима избеглим с Блиског истока?

 

Фотографија мртвог сиријског трогодишњака (страдалог надомак Бодрума у покушају да се на претовареном броду, заједно с породицом, докопа грчке обале), која је 2. септембра преплавила интернет, нашла се већ сутрадан на страницама водећих светских дневних листова, али и на насловној страни “Политике” — у највећем могућем формату, са свим језивим и потресним детаљима.

Да ли је објављивање ове фотографије таблоидизација, нека чудна врста некрофилије, кршење новинарских стандарда и Кодекса? Или је пак реч о жељи да се, графичким приказом последица зла и европске неорганизованости, коначно пробуди савест оних који имају моћ одлучивања, али и оних који шире мржњу према невољницима избеглим с Блиског истока?

Формално-правно, призори мртве деце не би требало да се нађу у дневној штампи, или макар не на насловним странама, где су доступни најширем кругу како читалаца, тако и оних који “само пролазе” поред киоска. По узору на етичке кодексе међународних новинарских организација, и Кодекс новинара Србије у том је смислу врло експлицитан:

“Новинару је забрањено да користи непримерене, узнемиравајуће, порнографске и све друге садржаје који могу имати штетан утицај на децу.” (Кодекс новинара Србије, Поглавље ИВ, тачка 4)

Исти документ осврће се и на достојанство жртава, позивајући новинаре да “поштују и штите права и достојанство деце, жртава злочина, особа са хендикепом и других угрожених група”.

Исто тако, ако се узме у обзир велики број одредаба које се тичу заштите приватности одраслих, деце, па и мртве деце, јасно је да је објављивање ове фотографије у пуном формату “ходање по танкој жици”, ако не и чисто кршење Кодекса.

Међутим, медијска етика није тако црно-бела и јасно разграничена област као што можда на први поглед изгледа. Фотографија мртвог детета јесте кршење новинарских кодекса, у шта се у више наврата могла уверити и домаћа јавност.

Један од најдрастичнијих примера било је објављивање фотографије мртвог Е. Б. снимљеног у отвореном погребном ковчегу у марту 2012. Иако су фотографију листу “Блиц” уступили родитељи детета, односно објављена је уз њихову сагласност, Комисија за жалбе Савета за штампу одлучила је тада да је у питању кршење Кодекса.

Неспорно је да новинари и уредници “Политике”, за разлику од многих других, и те како воде рачуна о томе. Лист којем се много шта може замерити у овом тренутку, један је од ретких који, рецимо, није објавио фотографије погинулих у недавном терористичком нападу у Турској, и који извештавајући о трагедијама практично никада не објављује ништа више од покривених тела.

Ако се то има у виду, јасно је да мртав дечак Ајлан Кудри није освануо на насловној страни зато што уредници не знају шта се сме, а шта не сме. Напротив.

Спор у којем су сви у праву

Истог дана када и “Политика”, фотографије утопљеног сиријског дечака објавио је и британски “Индипендент”, који ту своју одлуку образлаже већ у наслову “Ако ови невероватно моћни снимци мртвог сиријског дечака насуканог на обалу не могу да промене став Европе према избеглицама, шта може?”

У тексту се потом наводи:

Фотографија мртвог сиријског трогодишњака (страдалог надомак Бодрума у покушају да се на претовареном броду, заједно с породицом, докопа грчке обале), која је 2. септембра преплавила интернет, нашла се већ сутрадан на страницама водећих светских дневних листова, али и на насловној страни “Политике” — у највећем могућем формату, са свим језивим и потресним детаљима.

Да ли је објављивање ове фотографије таблоидизација, нека чудна врста некрофилије, кршење новинарских стандарда и Кодекса? Или је пак реч о жељи да се, графичким приказом последица зла и европске неорганизованости, коначно пробуди савест оних који имају моћ одлучивања, али и оних који шире мржњу према невољницима избеглим с Блиског истока?

Формално-правно, призори мртве деце не би требало да се нађу у дневној штампи, или макар не на насловним странама, где су доступни најширем кругу како читалаца, тако и оних који “само пролазе” поред киоска. По узору на етичке кодексе међународних новинарских организација, и Кодекс новинара Србије у том је смислу врло експлицитан:

“Новинару је забрањено да користи непримерене, узнемиравајуће, порнографске и све друге садржаје који могу имати штетан утицај на децу.” (Кодекс новинара Србије, Поглавље ИВ, тачка 4)

Исти документ осврће се и на достојанство жртава, позивајући новинаре да “поштују и штите права и достојанство деце, жртава злочина, особа са хендикепом и других угрожених група”.

Исто тако, ако се узме у обзир велики број одредаба које се тичу заштите приватности одраслих, деце, па и мртве деце, јасно је да је објављивање ове фотографије у пуном формату “ходање по танкој жици”, ако не и чисто кршење Кодекса.

Међутим, медијска етика није тако црно-бела и јасно разграничена област као што можда на први поглед изгледа. Фотографија мртвог детета јесте кршење новинарских кодекса, у шта се у више наврата могла уверити и домаћа јавност.

Један од најдрастичнијих примера било је објављивање фотографије мртвог Е. Б. снимљеног у отвореном погребном ковчегу у марту 2012. Иако су фотографију листу “Блиц” уступили родитељи детета, односно објављена је уз њихову сагласност, Комисија за жалбе Савета за штампу одлучила је тада да је у питању кршење Кодекса.

Неспорно је да новинари и уредници “Политике”, за разлику од многих других, и те како воде рачуна о томе. Лист којем се много шта може замерити у овом тренутку, један је од ретких који, рецимо, није објавио фотографије погинулих у недавном терористичком нападу у Турској, и који извештавајући о трагедијама практично никада не објављује ништа више од покривених тела.

Ако се то има у виду, јасно је да мртав дечак Ајлан Кудри није освануо на насловној страни зато што уредници не знају шта се сме, а шта не сме. Напротив.

Ови снимци су подсетник да, док се европски лидери све упорније труде да спрече избеглице и мигранте да дођу у Европу, све више њих умире у очајничким покушајима да побегну од прогона и буду на сигурном. Одлучили смо да их објавимо због тога што је у поплави фраза о ‘кризи с мигрантима’, лако заборавити реалност и ситуацију у којој се налазе избеглице.”

Слична аргументација појавила се и на друштвеним мрежама, где је “шеровање” фотографије утопљеног трогодишњака изазвала изузетно жучну дебату. Док једни упозоравају на кршење достојанства и могућност да људи у једном тренутку једноставно постану “имуни” на снимке лешева, други напомињу да је у атмосфери растуће ксенофобије, па и расизма, та несумњиво моћна фотографија симбол борбе једног народа и трагедије људи који нигде нису пожељни.

Колико год то звучало нелогично, и једна и друга страна су у праву. Да, ово је фотографија којом се крши право Ајлана Кудрија да макар почива у миру. Он за сва времена остаје упамћен не као весели трогодишњак какав је вероватно био, него као дечак који, успаван за сва времена, лежи на бодрумској плажи у водом натопљеној одећи, лица положеног у песак, с ципелицама у првом плану.

Да, ово је фотографија која је неописиво потресна, што има разноразне последице по оне до којих је дошла. Истовремено, то је фотографија која је симбол и која би заиста могла да пробуди успавану савест европских моћника. У том смислу, аргументација која иде у прилог објављивању и “шеровању” много је јача, јер глобални јавни интерес и потреба да се промени став о избеглицама, далеко надмашују чак и право на приватност и достојанство жртве.

Са шминком или без ње Важно је ставити фотографије у контекст Ејдан Вајт, директор Мреже етичког новинарства из Лондона, рекао је за Цензоловку да је извештавање о избегличкој кризи један од најтежих изазова данас за уреднике и новинаре, јер је то питање које погађа све. “У овом случају види се утицај фотографија које медији објављују. У зависности од начина на који се користе, оне могу да покажу хуманост, односно саосећање са жртвама или супротно од тога — да имају дехуманизујући ефекат, ако се, на пример, баве само бројевима (избеглих). Изазов је за уреднике и медије како да испричају причу. Уредници морају да пазе како ће то урадити и морају имати у виду да могу да проузрокују штету ако то учине на нехуман или неистинит начин. Апсолутно је важно да се слике које се објаве ставе у контекст, да се објасни зашто се оне користи на тај начин.” (Т. О.)

Ту, међутим, долазимо до “Политике” и њене насловне стране. Фотографију утопљеног дечака објавио је и “Блиц”, али — као и други светски медији — у много мањем формату, мањој резолуцији и незумирану, у тренутку док дечаку прилазе турски војници или док га један војник износи из воде. “Политика” се одлучила за директнији приступ, без много “шминке”, сасвим у складу с вишедневним позивањем тог листа на буђење савести европских земаља или као “испит људскости за ЕУ”.

Чудно је ипак то што се на ову неулепшану верзију одлучио баш лист који и те како води рачуна о етичким стандардима и који врло опрезно приступа објављивању фотографија мртвих људи. Чудно је такође то што су о емоцијама својих читалаца водили рачуна како најугледнији светски медији, тако и домаћи таблоиди (иначе немилосрдни према било чијим осећањима), али не и “Политика”.

Било би у најмању руку неумесно да се тој уредничкој одлуци “учитава” значење које она можда нема, али је неспорна чињеница да је у питању дискутабилан потез — тим пре што се уредништво “Политике” није отворено изјаснило о разлозима објављивања тог снимка, као што су то учиниле колеге из “Индипендента”.

Коначно, овај потез “Политике” сваки читалац оцениће на свој начин — баш као што је и сваки корисник друштвених мрежа имао став о њеном присуству на Фејсбуку или Твитеру. Ипак, као људи који имају директан утицај на оно што ће у њиховим медијима бити објављено и, као такво, директно утицати на јавно мњење, уредници би у данима када ће се трагични снимци умножавати, требало да поведу рачуна о граници до које желе да иду.

Јер, нажалост, зла и несреће све је више, и само је питање дана када ће на турским обалама осванути неке нове ципелице, сасвим згодне да их тамо неки уредник, тамо неких новина или тамо неке друштвене мреже, прогласи симболом.