Вести

03. 09. 2015.

Аутор: Анђела Миливојевић Извор: cenzolovka.r

Иван Нинић: Знам ко је наручио моје пребијање

У питању је државни функционер чије пословање истражујем последње три године. Контактирао сам с државним органима у делу земље где је он шериф и у тим контактима направио грешку и оставио своју кућну адресу, каже за Цензоловку недавно пребијени новинар и активиста.

Иван Нинић, новинар и активиста, који последњих неколико година указује на корупцију у држави, након што га је непознати нападач пребио прошлог петка, за Цензоловку каже да зна ко је наручио његово пребијање.

Он верује да Александар Вучић нема везе са нападом, да га је премијер позвао телефоном пошто се то догодило и да су имали коректан разговор. Истовремено, Нинић истиче да Вучић и његов кабинет подстичу људе из својих редова да се лично обрачунају са онима који им угрожавају приватне послове.

Кабинет премијера и његови сарадници стварају атмосферу у друштву која наводи да онај ко размишља да овако нешто уради каже себи: „Па добро, ја чиним добро и мом шефу и странци и свима нама. А вероватно нећу ни одговарати.“

Нинић, који је радио као новинар за портал Пиштаљка и таблоид Ало, у Министарству привреде и за Савет за борбу против корупције, говори о томе шта овај напад значи, како актуелна власти ствара атмосферу у којој су напади прећутно дозвољени, зашто тек сада неће одустати и зашто верује да новинарство има снагу да разоткрије пљачкање државе.

 

Цензоловка: Два момка су те сачекала испред зграде у којој живиш и са леђа те напала металним шипкама. Како си реаговао када се то догодило, када си осетио ударац?

Нинић: У првом тренутку, након првог ударца, прво што сам помислио било је: „Неко је послао да ме убију.” А у другом тренутку: „Чувај главу, стави руке на главу и вичи да те чује комшилук.”

Проблем је настао када сам осетио крв у устима и како ми се слива низ лице. Тада нисам знао да ли сам изгубио око. На то десно око од крви нисам ништа могао да видим.

Чести напади на новинаре Физички напади на новинаре много су чешћи него што се то у јавности перципира показује база напада на новинаре Независног удружења новинара Србије. Само досад у 2015. било је осам случајева физичких обрачуна и већи део се догодио док су новинари обављали своје задатке. Наручени физички напад на новинара ван посла, који још увек није решен, јесте случај из 2007. године када је Дејану Анастасијевићу, новинару Времена, постављена бомба на прозор. Пре тога су убијени Дада Вујасиновић, Славко Ћурувија и Милан Пантић. Само је у случају убиства Ћурувије покренут судски поступак против осумњичених.

То је био једини тренутак слабости, али до последњег ударца био сам сконцентрисан на то како да прођем са што мање последица. У једном тренутку сам видео да се пале светла на тераси. Био сам можда 10 метара од улаза у зграду и један комшија је изашао на терасу и викнуо нападачу: „Шта то радиш?” Он је подигао главу и погледао у комшију. Последњи пут ме је ударио у тренутку када сам се ухватио за кваку врата, и кренуо да бежи.

Цензоловка: Мислиш да се напад десио због тога што последњих месеци радиш на причи о саветнику кабинету председника Томислава Николића? Или зато што истражујеш пребацивање државног новца за финансирање Социјалистичке партије Србије?

Нинић: Ја сам анализирао шта може бити узрок напада и сузио сам круг потенцијалних наручилаца напада и са тим сам упознао и полицију. Истраживао сам са сарадницима неколико озбиљнијих случајева корупције. Идеја је била да се текстови о њима у септембру објаве на веб-сајту који је основала невладина организација Центар за владавину права.

У том истраживању појављује се једна прича и један државни функционер, који ме константно прате од 2013. године. И у медијима за које сам писао, и у Министарству привреде, у Агенцији за приватизацију и сада, у последњих шест месеци.

Дакле, реч је о једној причи, о једном државном функционеру који је на неки начин константа у последње три године.

Док сам радио у Министарству привреде, његов случај је прослеђен државним органима на даље поступање.

Могу да сумњам да је он чуо ко га угрожава од инсајдера у тим институцијама и да су се одређене коцкице поклопиле када смо моја колегиница и ја пре месец дана његовом кабинету поставили питања.

Три пута смо поставили исто питање, али одговор није стигао – осим овога што се мени догодило. Не бих сада помињао његово име јер могу да очекујем само тужбу за клевету. Случај је у рукама полиције.

Цензоловка: Да ли си полицији рекао његово име?

Нинић: Наравно, ја сам рекао и хронологију мојих контаката са његовим пословима. Ја њега лично не знам, никада с њим нисам лично контактирао, међутим, контактирао сам с низом других државних органа у делу земље где је он шериф. У тим контактима направио сам једну грешку, оставио сам кућну адресу.

Негде између 20 и 25 захтева за добијање информација од јавног значаја односи се само на његов приватан бизнис и у свима њима је моја кућна адреса. Тако сам им олакшао да ме пронађу.

Цензоловка: Да ли то значи да са нападом има везе неко из владе премијера Вучића?

Нинић: Нисам рекао ниједном да је премијер Вучић лично послао некога и рекао „пребијте Ивана Нинића”. Он има везе са овим само у смислу ширења једне лоше и негативне атмосфере у друштву која подстиче на овакве догађаје, неке прошле и неке будуће.

Кабинет премијера и његови сарадници стварају атмосферу у друштву која наводи да онај ко размишља да овако нешто уради каже себи: „Па добро, ја чиним добро и мом шефу и странци и свима нама. А вероватно нећу ни одговарати.”

Одговорност премијера и његових најближих сарадника јесте у томе што они свесно људима на челу исцртавају мете за нападе њихових ботова, такозваних пајсер бригада, у свим градовима и општинама у Србији.

Подстичу људе из властитих редова којима је угрожен приватни бизнис да ствар узму у своје руке и да се лично обрачунају са онима који им представљају претњу. Они такво стање и поимање друштвених односа црпе из тренутне снаге и моћи.

Цензоловка: Премијер још увек није осудио напад на тебе.

Нинић: Ја вероватно нисам толико значајна личност да бих изазвао пажњу премијера па да се он јавно огласи. Међутим, он ме је јутрос (у среду, прим. ур.) позвао телефоном. Имали смо коректан и професионалан разговор.

Звали су ме и заштитник грађана Саша Јанковић, Мирослава Миленовић из Савета за борбу против корупције, Татјана Бабић, директорка Агенције за борбу против корупције, и повереник Родољуб Шабић који ми је пружио подршку на Твитеру.

Посебно ме је изненадила реакција 14 невладиних организација, ја неке од њих и не знам. То показује да постоји свест у друштву да ово није неки приватни обрачун и да је то модел понашања извршне власти. Да је то модел понашања једне групе људи која је паралисала све институције система. Реакција ових организација ми говори да они имају свест о томе да наредног дана неко од њих може бити мета.

Цензоловка: Како си протумачио поруку овог напада?

Нинић: С обзиром на то да ја сумњам на одређеног државног функционера – практично ово је наплата рачуна за оно што сам досад радио. Порука је вероватно тако формулисана – премлати га добро, не би ли на крају одустао не само од тог функционера него уопште од свих активности.

Цензоловка: Мислиш да се напад десио због тога што последњих месеци радиш на причи о саветнику кабинету председника Томислава Николића? Или зато што истражујеш пребацивање државног новца за финансирање Социјалистичке партије Србије?

Нинић: Ја сам анализирао шта може бити узрок напада и сузио сам круг потенцијалних наручилаца напада и са тим сам упознао и полицију. Истраживао сам са сарадницима неколико озбиљнијих случајева корупције. Идеја је била да се текстови о њима у септембру објаве на веб-сајту који је основала невладина организација Центар за владавину права.

У том истраживању појављује се једна прича и један државни функционер, који ме константно прате од 2013. године. И у медијима за које сам писао, и у Министарству привреде, у Агенцији за приватизацију и сада, у последњих шест месеци.

Дакле, реч је о једној причи, о једном државном функционеру који је на неки начин константа у последње три године.Могу да сумњам да је он чуо ко га угрожава од инсајдера у тим институцијама и да су се одређене коцкице поклопиле када смо моја колегиница и ја пре месец дана његовом кабинету поставили питања.

Три пута смо поставили исто питање, али одговор није стигао – осим овога што се мени догодило. Не бих сада помињао његово име јер могу да очекујем само тужбу за клевету. Случај је у рукама полиције.

Цензоловка: Да ли си полицији рекао његово име?

Нинић: Наравно, ја сам рекао и хронологију мојих контаката са његовим пословима. Ја њега лично не знам, никада с њим нисам лично контактирао, међутим, контактирао сам с низом других државних органа у делу земље где је он шериф. У тим контактима направио сам једну грешку, оставио сам кућну адресу.

Негде између 20 и 25 захтева за добијање информација од јавног значаја односи се само на његов приватан бизнис и у свима њима је моја кућна адреса. Тако сам им олакшао да ме пронађу.

Цензоловка: Да ли то значи да са нападом има везе неко из владе премијера Вучића?

Нинић: Нисам рекао ниједном да је премијер Вучић лично послао некога и рекао „пребијте Ивана Нинића”. Он има везе са овим само у смислу ширења једне лоше и негативне атмосфере у друштву која подстиче на овакве догађаје, неке прошле и неке будуће.

Кабинет премијера и његови сарадници стварају атмосферу у друштву која наводи да онај ко размишља да овако нешто уради каже себи: „Пдобро, ја чиним добро и мом шефу и странци и свима нама. А вероватно нећу ни одговарати.”

Одговорност премијера и његових најближих сарадника јесте у томе што они свесно људима на челу исцртавају мете за нападе њихових ботова, такозваних пајсер бригада, у свим градовима и општинама у Србији.

Подстичу људе из властитих редова којима је угрожен приватни бизнис да ствар узму у своје руке и да се лично обрачунају са онима који им представљају претњу. Они такво стање и поимање друштвених односа црпе из тренутне снаге и моћи.

Цензоловка: Премијер још увек није осудио напад на тебе.

Нинић: Ја вероватно нисам толико значајна личност да бих изазвао пажњу премијера па да се он јавно огласи. Међутим, он ме је јутрос (у среду, прим. ур.) позвао телефоном. Имали смо коректан и професионалан разговор.

Звали су ме и заштитник грађана Саша Јанковић, Мирослава Миленовић из Савета за борбу против корупције, Татјана Бабић, директорка Агенције за борбу против корупције, и повереник Родољуб Шабић који ми је пружио подршку на Твитеру.

Посебно ме је изненадила реакција 14 невладиних организација, ја неке од њих и не знам. То показује да постоји свест у друштву да ово није неки приватни обрачун и да је то модел понашања извршне власти. Да је то модел понашања једне групе људи која је паралисала све институције система. Реакција ових организација ми говори да они имају свест о томе да наредног дана неко од њих може бити мета.

Цензоловка: Како си протумачио поруку овог напада?

Нинић: С обзиром на то да ја сумњам на одређеног државног функционера – практично ово је наплата рачуна за оно што сам досад радио. Порука је вероватно тако формулисана – премлати га добро, не би ли на крају одустао не само од тог функционера него уопште од свих активности.

Цензоловка: И да ли ћеш одустати?

Нинић: Живот без борбе и живот без слободе мишљења, кретања, писања, изражавања, критике нема никакав смисао. Пошто верујем у то, ниједног тренутка нисам имао дилему. Онај ко ме познај, свестан је да ово код мене има само контра ефекат. Дакле, то је доказ да онај ко је ово наручио мене лично не познаје.

И не, нећу стати. Текстови се припремају. Не само да нећу одустати него ћу бити неупоредиво жешћи у указивању на девијантне појаве у друштву. Бићу још упорнији и посвећенији ономе што сам досад радио.

Цензоловка: Како ћеш да се заштитиш од будућих напада? Како други новинари и истраживачи да спрече овако нешто?

Нинић: Подршка јавности је најбоља заштита. Ја нисам очекивао овакву подршку. Мислим да су сви свесни да ово могу доживети, пре или касније.

Шаљемо лошу слику у свет о томе како свако ко се усуди да критику усмери ка власти, да истражи њихов конфликт интереса, њихове бизнис комбинације, да сложи све коцкице и представи их јавности путем друштвених мрежа, онлајн медија, штампаних или електронских, свако ко се усуди на тако нешто, он је глинени голуб и он је легитимна мета за напад.

Није искључено да ће се ово поновити, али ја немам неке посебне мере заштите. Не верујем ни да је заштита полиције посебно делотворна, јер особа за коју сумњам да је наручилац напада такође има полицијску заштиту.

Лично треба да поведем рачуна о свом кретања и да коригујем раније понашање, да будем мало опрезнији, јер то може да се понови и да буде можда горе него што је сада.

Мени ће најбољу заштиту пружити држава уколико се огласи и уколико покаже вољу да реши овај случај. У овом моменту нисам сигуран колико су институције спремне да ово реше. Наредних месец дана биће показатељ колико се, не само ја, могу осећати безбедно, већ да ли сваки новинар, сваки активиста и сваки грађанин ове државе може шетати улицом безбедно.

Цензоловка: Нашао си се и на насловној страни Информера непосредно пред објављивање извештаја Савета за борбу против корупције о власништву и притисцима на медије. Означен си као шешељевац кога је ангажовала Европска унија, и Мајкл Давенпорт, да докаже цензуру у Србији. Како ти је то изгледало?

Нинић: Опште је познато да сам од 2008. до 2012. био у Српској радикалној странци, да сам био задужен за теме из области корупције, да сам страначким функционерима пружао неку врсту стручне подршке. То није никаква тајна.

Међутим, користити ту чињеницу и стављати је у контекст извештаја о медијима који је урађен крајем 2014. и почетком 2015. крајње је дегутантно.

То само говори да људи из врха ове државе желе да се дебата о суштини онога што је објављено у извештају пребаци на терен личне дискредитације и да се људи који су радили на том документу провуку кроз блато не би ли тај документ изгубио тежину и у домаћој и у страној јавности.

Ноторна је лаж да иза тог документа стоји Европска унија, као што је лаж да ме је по било ком основу ангажовао господин Давенпорт. Ја сам тај таблоид тужио и већ ће 18. децембра пред Вишим судом у Београду морати да докаже те своје тврдње да сам страни плаћеник, као и да сам политички ангажован.

Цензоловка: Због чега онда ти настављаш да указујеш на корупцију? Зашто да новинари пишу о овим темама када је то у друштву непожељно?

Нинић: Ми у последње три године живимо у друштву у коме је степен блаћења људи и фабриковања афера интензивнији него икада. То је очигледно технологија владања, технологија борбе за гласове и жеља да се остане на власти по сваку цену, без конкретних резултата.

То не сме да обесхрабри новинаре, то не сме да обесхрабри одређене професије да подигну свој глас против таквих метода одржавања на власти. Али мислим да се људи повлаче из борбе и да одустај

Не само новинари истраживачи већ генерално новинарска професија посрће искључиво из егзистенцијалних разлога и осећаја физичке несигурности засебе и своју породицу. Онда имамо гашења емисија и отпуштања новинара, неколико случајева пребијања – то све ствара атмосферу страха и линча. У таквој атмосфере људи који би имали нешто да кажу, повлаче се и кажу „па чекај, да ли је то вредно мог живота?”

Ако се сви повучемо, ако сви мислимо да је боље да преспавамо овај период, мислим да ће то бити пут без повратка и да нам нема спаса.

Цензоловка: Шта ти је мотив да се бавиш новинарством?

Нинић: Ја, заправо, никада нисам желео да будем новинар, увек сам желео да будем адвокат. И сада то желим. Међутим, док идем ка том циљу, од средње школе до данас, не могу да будем пасиван део овог друштва. Проценио сам да једино новинарство пружа ту неку врсту слободе и критичког мишљења, с обзиром на то да је стање у политичким странкама такво какво јесте.

Новинарство сублимира и креативност и критику и слободу и изношење личних ставова и преношење информација. Сматрам да свако од нас ко нешто зна о технологијама пљачкања народа а ћути – свесно учествује у томе. Ја не желим да будем део тога иако сам био део странке и могао да бирам институцију у којој ћу да радим, али под условом да гледам своја посла и да будем бот. Мени би сендвич и плата вероватно били загарантовани.

Цензоловка: Већина медија не посвећује довољно пажње истраживањима о корупцији, практично се озбиљне приче могу наћи само у онлајн медијима.

Нинић: Покретачку снагу овог друштва тренутно видим у онлајн медијима који су заузели простор јаче него икада, нарочито имајући у виду степен цензуре и аутоцензуре у штампаним и електронским медијима.

Мислим да је овог тренутка интернет једино место и право место за демонтажу комбинација које настају у затвореним круговима политичке и економске елите, а чији трошак сви плаћамо.