Вести
01. 09. 2015.
Како је Цензоловка разгневила Љиљану Смајловић
Главна уредница Политике замера сарадници Цензоловке што новинаре подучава да десетине хиљада људи који пролазе кроз Србију нису мигранти, већ избеглице.
У тексту “Плодови гнева”, објављеном 30. августа у Политици, главна и одговорна уредница ових дневнх новина Љиљана Смајловић, критикујући ставове званичника ЕУ о актуеној избегличкој кризи, осврнула се и на текст “Зашто медији избеглице претварају у мигранте?”, који је Антонела Риха објавила на порталу Цензоловка 13. августа. Ево дела текста Љиљане Смајловић у којем се о томе говори:
Пре ње (Ангеле Меркел, прим. Цензоловка) се јавила Антонела Риха да са сајта Цензоловка подучи српске новинаре да је „најпогрешније” да ове страдалнике зову мигрантима, као што то чине водећи светски медији, и да је по међународном праву исправно само – избеглице. Они новинари који не поступају по њеној препоруци, зна се, раде то „с јасном намером” или „из незнања”. Другим речима, или смо необавештени или покварени.
Мислим да је у случају госпође Рихе такође реч или о „јасној намери” или о незнању, будући да она наводи податак о 66.000 људи који су у Србији од почетка године „изразили намеру да затраже статус азиланта”, али не каже да је само неколико стотина њих заиста затражило азил – да би одмах затим скоро сви напустили Србију. А све је те податке нашла у „Политици”, која за блискоисточне несрећнике на смену користи називе мигранти, избеглице и азиланти, зависно од тога шта о њима знамо.
А то нема никакве везе са чињеницом да Дејвид Камерон, примера ради, инсистира да су за њега мигранти сви који у Велику Британију желе из једнако просперитетне Француске. Његова је намера „јасна”, што би госпођа Риха рекла, јер државе по међународном праву могу да депортују мигранте који немају важећих папира, док избеглице од те судбине штити Конвенција из 1951. Да ли је, примера ради, избеглица или мигрант 42-годишња Мерси Оконкво, коју је „Њујорк тајмс” с троје малолетне деце прекјуче нашао, и фотографисао, у Србији? Мерси каже да је из Нигерије побегла још 1998, да је 14 година радила у Грчкој и исто толико година плаћала порез у тој држави, али онда више није било посла… И она жели у Немачку и заслужује да се негде безбедно скраси, као и сваки човек на свету. Јесу ли моје намере подле ако ми се учини да је она пре мигрант него избеглица, али свакако не азилант, барем не на пропутовању кроз Србију?
Антонела Риха је Политици послала одговор на ове наводе главне уреднице, који је објављен не у рубрици Погледи, где је објављен Смајловићкин текст, већ у писмима читалаца, иако смо замолили Политику да одговор објави “на истом месту — у штампаном и онлајн издању”.
Одговор Антонеле Рихе објављујемо у целости:
Плодови неразумевања Љиљане Смајловић
(Одговор сараднице портала Цензоловка Антонеле Рихе, главној и одговорној уредници Политике Љиљани Смајловић)
“Плодови гнева”, Политка 30. август
Признајем, није ми сасвим јасно, како сам се нашла у колумни главне и одговорне уреднице Политике Љиљане Смајловић „Плодови гнева“ објављене у недељу 30.08.2015, и још мање због чега ме је ставила у ред некаквих „тутора“ и „добровољаца“ који новинаре, како каже, уче „какво име треба да дамо ономе што препознајемо или осећамо“.
Главна и одговорна уредница Љиљана Смајловић се позива на мој текст објављен још 13. августа на сајту cenzolovka.rs „Зашто медији избеглице претварају у мигранте?“ у коме, на основу разговора са саговорницима из УНХЦР-а и невладиних организација које се баве актуелном избегличком кризом, заиста тврдим да је коришење термина „мигрант“ – погрешно.
При том се позивам на званичне податке МУП-а Србије да је од почетка године 66.000 људи који су ушли у Србију изразило намеру да затражи статус азиланта, а да према сазнањима УНХЦР-а 95% њих долази са подручја где трају оружани сукоби и где им је живот угрожен, те су према међународном праву они избеглице а не мигранти.
Занимљиво је да се овом темом, дан пошто је објављена на сајту Цензловке, бавила и Политика. „Три имена исте несреће“ наслов је текста објављеног 14. августа у Политици. Новинарка која га је писала ме је чак звала за изјаву пошто је од главне и одговорне уреднице Љиљане Смајловић, која је једна од саговорница у мом тексту, сазнала да се бавим баш том темом.
Термин којим називамо ове несрећне људе који стижу из Сирије, Ирака, Авганистана, Еритреје није неважан, јер обавезује државе да им признају статус избеглица (који је битно различит од статуса мигранта), што је последњих дана тема којом се баве и светски медији. ББЦ, Франс прес, Ал Џазира, Вашингтон Пост, Индепендент долазе до истог закључка и цитирају исте међународне конвенције по којима је, укратко, мигрант неко ко својом вољом напушта земљу, док је избеглица на то присиљен.
Верујем да ће се главна и одговорна уредница Политике Љиљана Смајловић сложити самном и са Цензоловком да новинари не морају да знају све о свему али да нам је посао да без обзира на то „шта препознајемо и осећамо“, пратимо теме из различитих аспеката, уочавамо проблеме, постављамо питања и тражимо одговоре.
Сигурна сам и да главна и одговорна уредница зна и да је у тексту па и у колумни важно тачно цитирати извор или га бар прочитати са разумевањем. Онда се не би догодило да оно што сам написала на сајту Цензоловке произвољно тумачи као прекор новинарима да су „необавештени и покварени“. Напротив, то је скретање пажње на још један аспект проблема хиљада људи који свакодневно пролазе Србијом а које и Политика, како примећујем, све чешће у својим текстовима исправно назива – избеглицама.
Антонела Риха
новинарка, сарадница сајта Цензоловка
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.