Вести

14. 08. 2015.

Аутор: Антонела Риха Извор: Цензоловка

Зашто медији избеглице претварају у мигранте?

Не само домаћи већ и страни медији углавном мигрантима називају стотине хиљада људи који долазе у Европу бежећи од сукоба у својим земљама. И поред тога што је за УНХЦР јасно да се према међународном праву у највећем броју ради о — избеглицама, у јавности се ова реч мало користи.

 

Мигранти, азиланти, ирегуларни мигранти, избеглице, имигранти, нелегални мигранти, емигранти, илегални мигранти – све су то термини којима медији називају десетине хиљаде људи који месецима, бежећи од ратова који се воде у земљама Азије и Африке, пролазе кроз Србију, тражећи уточиште на територији Европске уније. Без свести о томе да сви ти термини имају битно различита значења, медији их најчешће ипак називају најкраћим и најпогрешнијим изразом – мигранти.

Љиљана Смајловић, главна и одговорна уредница Политике, после нашег питања због чега се најчешће користи реч „мигранти”, разговарала је са уредницима рубрика овог дневног листа.

„Кажу да су ту праксу пренели са агенције Ројтерс, на коју је Политика претплаћена, као и из Гардијана и Њујорк тајмса, листова које најчешће консултујемо када трагамо за позадином вести из света. Каткад користимо и изразе азиланти и избеглице, али то ређе чинимо из бојазни да не изазовемо забуну, јер мигранти који пролазе кроз нашу земљу не траже ни азил ни избеглички статус”, каже Смајловићева.

Међутим, од почетка ове године 66.000 људи је према подацима МУП-а Србије изразило намеру да затражи статус азиланта, што је први корак у поступку добијања статуса избеглице. На овај податак позива се и УНХЦР.

Према речима Љубимке Митровић из службе за правну заштиту београдске канцеларије УНХЦР, 95 одсто ових људи долази из земаља у којима се воде оружани сукоби – из Сирије, Ирака, Авганистана, Еритреје, Сомалије, и по међународном праву они су – избеглице.

Конвенција о статусу избеглица из 1951. године и додатни протокол из 1967. јасно одређују критеријуме и разлоге давања одређеног статуса, те је избеглица, цитира Љубимка Митровић: „сваки онај ко напусти земљу порекла и у њу не жели или не може да се врати због основаног страха од прогона заснованог на вери, раси, националности, припадности одређеној друштвеној групи или због политичког мишљења“.

Мигранти, с друге стране, објашњава она, најчешће своје земље напуштају из економских разлога „и ипак имају неку врсту избора да ли да у њима остану или не, док избеглице ту опцију немају“. За обе ове категорије постоје различите обавезе држава које их примају.

„Терминологија је јако важна зато што када се ради о избеглицама, онда су њихова права и обавезе врло јасно дефинисане“, указује Љубимка Митровић. „Када су у питању мигранти, у међународном праву та ситуација није кристално дефинисана као када се ради о избеглицама. Државе имају обавезу да прихвате избеглице које беже од прогона, а када се ради о мигрантима, то је други правни оквир.“

Ни у ТВ Б92, као ни у готово свим осталим домаћим медијима, нису читали ове конвенције, или су их тумачили потпуно другачије.

„Б92 у свом извештавању користи термин ’мигранти’ јер тај термин боље описује статус ових људи него ’избеглице’. У употреби је и од стране релевантних институција, попут Црвеног крста, а користе га и међународне организације“, каже уредник Вести ТВ Б92 Александар Миладиновић и позива се на то да их тако зову и „најкредибилнији светски медији“ чије вести ова телевизија преноси. „При том, у речнику међународних институција, термин мигрант је шири појам – обухвата и тражиоце азила и избеглице, а међу људима о којима се говори у овом случају, има и једних и других“, каже Миладиновић.

Ројтерс, светска агенција на коју се позивају и наши саговорници, користи оба термина: и мигрант и избеглица.

„Када причамо са неким из Сирије, ми наведемо да је избеглица. Али када говоримо о људима који нису уопште регистровани, не можемо знати да ли су то избеглице или економски мигранти и није на нама да то знамо“, каже Мет Робинсон, шеф дописништва те агенције у Београду.

Не региструју се сви који уђу Србију. У УНХЦР-у, каже Љубинка Митровић, претпостављају да их је дупло више прошло кроз нашу земљу него што је њихов званично забележен број, али то не значи да тај статус не траже када пређу границу.

Бабар Балох, портпарол УНХЦР-а, за Радио Слободна Европа износи податак да је „у Мађарској током ове године 90.000 људи аплицирало за азил, од којих 60.000 долази из Сирије, Ирака, Авганистана и Пакистана. Дакле, из тога је више него јасно да се овде уопште не ради о мигрантској, већ о избегличкој кризи“.

„Проблем је што сада, када је ово питање постало тако алармантно, постоји ризик да буде и политизовано“, објашњава Мет Робинсон. „Поједини медији, мислим на оне десно оријентисане, називају их економским мигрантима, са акцентом на то да долазе у Европу због посла. Тако Дејли мејл пише да ти људи долазе у Енглеску због бенефиција, што у већини случајева није истина“.

Медији у Србији већ месецима пишу о људима који беже са ратних подручја. Читамо и гледамо њихове потресне приче, али се све чешће примећују и наслови попут Информеровог „Мигранти надиру“, или „Цела Сирија протутњаће кроз Србију“ у којем Блиц најављује како ће кроз Србију на јесен проћи пет милиона људи и да ће Београд постати „финансијски центар миграната“.

Са насловне стране листа Данас и од државног секретара МУП-а Александра Николића стиже упозорење како „Одређени број миграната има борбено искуство“. Пишу су репортаже о судбинама избеглица који се окупљају код Железничке станице у Београду, али је све више текстова и телевизијских прилога у којима новинари прерачунавају колико избеглице троше, а колико коштају и јесу ли заразни.

„У нашим медијима имате с једне стране незнање, а с друге сензационализам како се прави исламска држава и Техеран у Београду, што може изазвати негативне последице према избеглицама“, примећује извршни директор невладине организације 484 Владимир Петронијевић.

Радош Ђуровић, директор Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила, каже како је слика у Србији о избеглицама позитивна, да постоји емпатија према њиховој судбини и у медијима, али да новинари често не разумеју правни статус ових људи.

„Терминологија је проблематична, новинарима, па и политичарима, збрку ствара то што они илегално прелазе границу, а затим траже азил. Тако користе термин мигрант, што је безличан израз, док су ти људи по дефиницији избеглице“, каже Ђуровић.

„Ми новинари знамо да ти људи беже од рата, али политичари у Европи не желе да их називају избеглицама јер би то подразумевало неке друге обавезе“, примећује Мет Робинсон.

Следе их и наши политичари, од премијера Александра Вучићадо министра полиције Небојше Стефановића, паАлександра Вулина задуженог за рад и социјална питања, и других ниже рангираних медијских саговорника.

УНХЦР је похвалио „хумани приступ“ који Србија има према избеглицама, али је и чињеница да смо још увек пре свега транзитна земља. Они који добију потврду да намеравају да затраже азил у Србији, морају да се у року од 72 сата пријаве у неки од пет центара за азил. То најчешће не раде и одлазе у земље Европске уније.

На улазу у Мађарску их чека зид, а државе у којима желе да остану чекају прецизно дефинисане обавезе. Према међународном праву, три су начина на која се решава избегличка криза, објашњава Владимир Петронијевић:

„Најпре прихват људи и програми интеграције, затим следи питање пресељења у треће земље и, на крају, повратак у земље порекла онога момента када ратна дејства престану и стекну се услови да се људи врате. Мени се чини и кад је реч о Европи и о региону, да нико овде заправо не жели да преузме одговорност за решавање судбине тих људи. Јер то није питање само једне земље, а ЕУ има озбиљан удео у читавој ситуацији која прети да буде хуманитарна катастрофа.“

Питање одговорности креће, очигледно, од самог термина како називамо стотине хиљада несрећних људи који беже из својих земаља и траже помоћ. С јасном намером или из незнања, називање избеглица мигрантима није само питање лексике већ постаје преименовање њиховог проблема и обавезе коју политичари, кроз чије земље пролазе и у њима остају, морају да реше.

Конвенција о статусу избеглица из 1951. године и додатни протокол из 1967. јасно одређују критеријуме и разлоге давања одређеног статуса, те је избеглица, цитира Љубимка Митровић: „сваки онај ко напусти земљу порекла и у њу не жели или не може да се врати због основаног страха од прогона заснованог на вери, раси, националности, припадности одређеној друштвеној групи или због политичког мишљења“.

Мигранти, с друге стране, објашњава она, најчешће своје земље напуштају из економских разлога „и ипак имају неку врсту избора да ли да у њима остану или не, док избеглице ту опцију немају“. За обе ове категорије постоје различите обавезе држава које их примају.

„Терминологија је јако важна зато што када се ради о избеглицама, онда су њихова права и обавезе врло јасно дефинисане“, указује Љубимка Митровић. „Када су у питању мигранти, у међународном праву та ситуација није кристално дефинисана као када се ради о избеглицама. Државе имају обавезу да прихвате избеглице које беже од прогона, а када се ради о мигрантима, то је други правни оквир.“

Ни у ТВ Б92, као ни у готово свим осталим домаћим медијима, нису читали ове конвенције, или су их тумачили потпуно другачије.

„Б92 у свом извештавању користи термин ’мигранти’ јер тај термин боље описује статус ових људи него ’избеглице’. У употреби је и од стране релевантних институција, попут Црвеног крста, а користе га и међународне организације“, каже уредник Вести ТВ Б92 Александар Миладиновић и позива се на то да их тако зову и „најкредибилнији светски медији“ чије вести ова телевизија преноси. „При том, у речнику међународних институција, термин мигрант је шири појам – обухвата и тражиоце азила и избеглице, а међу људима о којима се говори у овом случају, има и једних и других“, каже Миладиновић.

Ројтерс, светска агенција на коју се позивају и наши саговорници, користи оба термина: и мигрант и избеглица.

„Када причамо са неким из Сирије, ми наведемо да је избеглица. Али када говоримо о људима који нису уопште регистровани, не можемо знати да ли су то избеглице или економски мигранти и није на нама да то знамо“, каже Мет Робинсон, шеф дописништва те агенције у Београду.

Не региструју се сви који уђу Србију. У УНХЦР-у, каже Љубинка Митровић, претпостављају да их је дупло више прошло кроз нашу земљу него што је њихов званично забележен број, али то не значи да тај статус не траже када пређу границу.

Бабар Балох, портпарол УНХЦР-а, за Радио Слободна Европа износи податак да је „у Мађарској током ове године 90.000 људи аплицирало за азил, од којих 60.000 долази из Сирије, Ирака, Авганистана и Пакистана. Дакле, из тога је више него јасно да се овде уопште не ради о мигрантској, већ о избегличкој кризи“.

„Проблем је што сада, када је ово питање постало тако алармантно, постоји ризик да буде и политизовано“, објашњава Мет Робинсон. „Поједини медији, мислим на оне десно оријентисане, називају их економским мигрантима, са акцентом на то да долазе у Европу због посла. Тако Дејли мејл пише да ти људи долазе у Енглеску због бенефиција, што у већини случајева није истина“.

Медији у Србији већ месецима пишу о људима који беже са ратних подручја. Читамо и гледамо њихове потресне приче, али се све чешће примећују и наслови попут Информеровог „Мигранти надиру“, или „Цела Сирија протутњаће кроз Србију“ у којем Блиц најављује како ће кроз Србију на јесен проћи пет милиона људи и да ће Београд постати „финансијски центар миграната“.

Са насловне стране листа Данас и од државног секретара МУП-а Александра Николића стиже упозорење како „Одређени број миграната има борбено искуство“. Пишу су репортаже о судбинама избеглица који се окупљају код Железничке станице у Београду, али је све више текстова и телевизијских прилога у којима новинари прерачунавају колико избеглице троше, а колико коштају и јесу ли заразни.

„У нашим медијима имате с једне стране незнање, а с друге сензационализам како се прави исламска држава и Техеран у Београду, што може изазвати негативне последице према избеглицама“, примећује извршни директор невладине организације 484 Владимир Петронијевић.

Радош Ђуровић, директор Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила, каже како је слика у Србији о избеглицама позитивна, да постоји емпатија према њиховој судбини и у медијима, али да новинари често не разумеју правни статус ових људи.

„Терминологија је проблематична, новинарима, па и политичарима, збрку ствара то што они илегално прелазе границу, а затим траже азил. Тако користе термин мигрант, што је безличан израз, док су ти људи по дефиницији избеглице“, каже Ђуровић.

"Ми новинари знамо да ти људи беже од рата, али политичари у Европи не желе да их називају избеглицама јер би то подразумевало неке друге обавезе“, примећује Мет Робинсон.

Следе их и наши политичари, од премијера Александра Вучићадо министра полиције Небојше Стефановића, паАлександра Вулина задуженог за рад и социјална питања, и других ниже рангираних медијских саговорника.

УНХЦР је похвалио „хумани приступ“ који Србија има према избеглицама, али је и чињеница да смо још увек пре свега транзитна земља. Они који добију потврду да намеравају да затраже азил у Србији, морају да се у року од 72 сата пријаве у неки од пет центара за азил. То најчешће не раде и одлазе у земље Европске уније.

На улазу у Мађарску их чека зид, а државе у којима желе да остану чекају прецизно дефинисане обавезе. Према међународном праву, три су начина на која се решава избегличка криза, објашњава Владимир Петронијевић:

„Најпре прихват људи и програми интеграције, затим следи питање пресељења у треће земље и, на крају, повратак у земље порекла онога момента када ратна дејства престану и стекну се услови да се људи врате. Мени се чини и кад је реч о Европи и о региону, да нико овде заправо не жели да преузме одговорност за решавање судбине тих људи. Јер то није питање само једне земље, а ЕУ има озбиљан удео у читавој ситуацији која прети да буде хуманитарна катастрофа.“

Питање одговорности креће, очигледно, од самог термина како називамо стотине хиљада несрећних људи који беже из својих земаља и траже помоћ. С јасном намером или из незнања, називање избеглица мигрантима није само питање лексике већ постаје преименовање њиховог проблема и обавезе коју политичари, кроз чије земље пролазе и у њима остају, морају да реше.