Вести

12. 08. 2015.

Аутор: Дарио Кунтић Извор: banka.hr

Медији у служби тероризма

Због жестоке конкуренције слободни медији постају неслужбени помагачи терориста. Дарио Кунтић анализира јесу ли спремни прихватити модел само-ограничења који јавности не би ускратио информације, али би терористима онемогућио неограничено вођење пропагандног рата.

 

Објавом мучног, понижавајућег и застрашујућег видео уратка који приказује отетог Хрвата како клечи испред маскираног терориста с ножем у руци и с листа папира чита да ће га отмичари погубити уколико египатска влада не удовољи њиховим захтјевима медији су још једном упали у замку пропагандног рата којом се служе терористичке групе како би оствариле своје циљеве.

Египатски огранак тзв. исламске државе који стоји иза отмице искористио је тежњу медија за шокантним вијестима, сензационализмом и повећањем профита те их вјештом манипулацијом учинио инструментом своје бруталне пропагандне тактике. Симбиоза између медија и тероризма постала је више него евидентна.

Тероризам се може дефинирати као тактика ширења страха помоћу насиља, насилни чин усмјерен према привлачењу пажње и слања поруке јавности. Медији, као главни канал за ширење информација о терористичким и сличним акцијама, играју кључну улогу у начину размишљања и дјеловања терориста. Јасно је да само ширењем страха у јавности терористи могу стећи максимални потенцијал својих акција у сврху остваривања својих циљева.

С друге стране, информације о терористичким акцијама медијима представљају извор драматичних вијести које привлаче јавност, повећавају број читатеља и гледатеља те воде према расту профита медијских компанија. Наиме, медији се често воде мантром како је лоша вијест најбоља вијест.

Улога медија

Међу медијским кућама влада жестока конкуренција и у тој немилосрдној борби медији покушавају бити што бржи и атрактивнији у извјештавању, покушавају пласирати што више информација које ће им осигурати аудиториј, повећање профита и загарантирати опстанак на тржишту. Подаци говоре да гледаност информативних емисија расте ако јавност свједочи спектакуларним догађајима. Тако је нападе на САД од 11. рујна 2001. преко малих екрана у свијету пратило готово милијарду људи. Медијско извјештавање о герилским и терористичким акцијама Исламске државе посљедњих мјесеци подсјећа на раздобље након 11. рујна када су медији били преплављени сликама насиља које је починила al-Qa’ida.

Медијима је осим првенства у објави информација такођер важно да располажу са што већим бројем података о актерима актуалног догађаја. Дуже праћење таквих догађаја терористима омогућава сталну присутност у медијима, а медијима осигурава већу гледаност, привлачење оглашивача и повећање прихода од маркетинга.

Због жестоке конкуренције и непрестаног надметања тко ће први објавити значајну вијест, медији постају неслужбени помагач терориста. Један од водећих свјетских стручњака за тероризам Paul Wilkinson истиче како свако постотно повећање гледаности медијским компанијама подиже годишњи профит за десетке милијуна долара. Главни уредници притом уопће нису свјесни политичких посљедица које повлачи њихова упорна борба за повећањем гледаности и профита. Погрешно је наравно закључити да се медији налазе под контролом терориста, али остаје чињеница да их терористи увелике искориштавају у остваривању својих циљева.

Сувремени тероризам

Сувремени тероризам одувијек је био театар јер тероризам овиси о позорности. Терористи су увијек тежили да њихове акције буду предочене јавности. Отмица израелских спорташа на Олимпијским играма у Мünchen-у 1972. године била је изврсна прилика да палестински терористи максимално привуку свјетску позорност. На сличан је начин талијанска љевичарска терористичка група Црвене бригаде настојала привући праћеност медија и пажњу јавности када је своје акције тежила проводити суботом како би дошла на насловнице недјељних, тиражнијих, издања. Напади од 11. рујна добили су посебну позорност медија јер су били изведени на до тада невиђен начин и против државе која се на свом тлу сматрала нерањивом.

Револуција масовних медија терористима је пружила нове могућности да јавности шаљу своје застрашујуће поруке. Тиме је њихов пропагандни рат постао снажно психолошко оружје у служби кампање ширења терора. Користећи се медијима терористи настоје провести учинковиту пропаганду и створити изузетан страх у јавности. Извођењем насилних акција настоје указати на неизбјежност њихове побједе, пореметити и онемогућити одговор државе и сигурносних служби, повећати број потенцијални симпатизера и регрута, прикупити додатна финанцијска средства и инспирирати даљње акције.

Да терористи велику пажњу поклањају комуникацији с јавношћу показује њихова учестала пракса да своје поруке пласирају преко медија. Тако је al-Qa’ida након напада на Америку медијима послала на десетке порука, а с истом се тактиком послужила и Исламска држава. Слање видео садржаја који приказују декапитацију њихових заточеника јасно потврђују њихово схваћање медија као средства за ширење страха.

Застрашивање јавности

Медији који дјелују у либерално-демократским поретцима посебно су погодни за ширење терористичке пропаганде. Будући да демократске државе чврсто заговарају слободу медија, терористи ту чињеницу настоје максимално искористити. Насупрот ауторитарним или тоталитарним државама у којима власти контролирајући медијски простор и ограничавајући приступ информацијама терористима отежавају или онемогућавају слање порука, демократске државе захваљујући својим слободама представљају погодно тло за ширење њихове пропаганде дјелима. Слободни су медији најподложнији манипулацији и искориштавању у сврху застрашивања јавности. Без слободе медија тероризам би имао поприлично ограничен утјецај.

Дајући велики публицитет терористичким акцијама медији утјечу и на ставове грађана и политику државних власти које под притиском јавности постају подложне уцјенама терориста. Медији тиме не обавјештавају јавност само о терористичким дјелима, већ и изравно утјечу на креирање владиних политика. Политички и медијски аналитичари у Сједињеним Државама изразито су забринути да вијести и информације о Исламској држави увелике застрашују јавност и усмјеравају грађане према прихваћању вањских политика и исказивању подршке политичарима које иначе не би подржавали.

У одређеним случајевима демократске владе су спремне ограничити слободан приступ информацијама како би у циљу спрјечавања терористичких акција, према ријечима бивше британске премијерке Маргарет Тачер, „затвориле кисик публицитету“. Ипак, позивајући се на слободу изражавања и право јавности на информацију медији су били склони занемарити владине напутке о дјеломичној или потпуној цензури. У циљу привлачења јавности такођер су били спремни игнорирати напутке сигурносних служби и извјештавати с мјеста догађаја и када су изравно угрожавали сигурност грађана. Тако је приликом опсаде иранске амбасаде у Лондону 1980. екипа ИТН-а игнорирала полицијске упуте и снимала акцију спашавање у реалном времену, што је угрозило операцију спасилаца и животе отетих. Бранећи слободу протока и доступности информација те тежећи за објавом ексклузивних вијест, медији су угрозили јавну сигурност и показали изразиту неодговорност.

Интернет — најмоћније оружје

Позиционирањем интернета као најбржег и најучинковитијег средства за ширење информација терористи су добили користан алат за ширење пропагандног рата. Бројни снимци бомбашких напада, оружаних акција, отмица и декапитација путем интернета готово се тренутно шире медијским простором и терористичку медијску кампању уздижу на највишу разину. Осим тога, интернет терористима служи као средство ширења идеологије, комуникације, планирања акција, прикупљање новчаних средстава и регрутацију чланова. Из тог се разлога број терористичких интернетских страница у протеклих десет година вишеструко повећао.

Интернет по својој природи представља идеалну арену за активност терористичких организација јер му се лако приступа те има мало или нимало регулације, цензуре или других облика владине контроле. Такођер пружа анонимност у комуникацији и има широки аудиториј диљем свијета. Интернет омогућава брз проток информација, јефтин развој и одржавање мреже те мултимедијско окружење које омогућава креирање и дијељење аудио, видео и електронских садржаја. Интернет је постао свети грал терористичке пропаганде.

Фасцинација јавности насиљем лежи у сржи симбиозе медија и тероризма. Демократска друштва се углавном устручавају примјењивати облике цензуре јер је слобода медија једно од кључних демократских начела. Унутар тог оквира, принцип само-ограничења показује се као прихватљив модел који јавности не би ускратио информације, а терористима би онемогућио неограничено ширење свог пропагандног рата. Питање је само јесу ли медији
спремни на такав компромис. Досадашња пракса не оставља простора за оптимизам.