Вести
09. 08. 2015.
Удри јако, брзо и без везе
Може ли читалачка публика да верује медијима данас када ови „обрађују" информације додајући отров у чистом облику, срачунато да у њиховој мрежи остане најшири слој потрошача информација радије него ли верна, јасно профилисана, али малобројна публика која држи до јавне речи?
Деведесетих година прошлог века медијска сцена на овим просторима била је јасно профилисана: с једне стране „они", с друге „ми", овде Милошевић, онде Џејми Шеј, из центара моћи се јавност обликовала у одређеном правцу.
Али у доба интернета то више није могуће блогови, твитови и потоње фејсбуковање, напросто су натерали медије да опонашају нешто што је изгубило облик било каквог организованог режима истине, али и пристојности, што понекад изазива неописиву какофонију.
Једном речју дошло је време медијског популизма.
У Србији је он у виду таблоидизације овладао јавним простором, до те мере да се мало ко чуди када се на насловној страни „Информера" појави хајкачки наслов против председника Владе Војводине којег није пристојно цитирати, док су у исти мах по Новом Саду надлежни кречили графите који су позивали на убиство Бојана Пајтића.
Смртни грех му је, ваљда, летовање у Хрватској док тамошње руководство прославља „Олују".
Када смо већ код тог повода, и редитељ Оливер Фрљић је прошле недеље оптужио сплитски лист „Слободна Далмација" за покретање медијског линча против њега. Лист је „испалио" наслов по којем Фрљић у Ријеци организује „контра Олују".
Навео је да су организатори и учесници скупа који је био најављен за 5. август на тај начин стављени у негативан контекст, иако је тог дана у ријечком ХНК-у пет жена различитих националности заправо причало своје ратне приче.
Реч је о покушају да се о рату говори не из позиције националне припадности, већ из позиције жене, наводи Фрљић.
Цео скуп је замишљен као афирмација културе мира.
Кроз њега би требало дати простор оним искуствима која иначе нису присутна у јавном простору.
Додао је и да је новинар Давор Криле тачно пренео информације које је добио, али је уредништво „Слободне" одлучило да текст опреми тако да се против организатора и учесника скупа покрене кампања блаћења и генерисања мржње.
То је и упалило: већина портала је пренела само наслов из „Слободне Далмације" „У Ријеци спремају контра Олују", градећи на њему даља тумачења и производећи масовну хистерију, вели Фрљић.
То је само још један пример „креативног артикулисања" основне информације и додавања новог контекста у виду „прошивног бода" од стране уредништва, да би се од вести направила „врућа роба".
Другим речима, да би медијски популизам био на делу, срачунато се изазива пажња по сваку цену у име некакве „моралне већине", а све зарад боље прође на киосцима.
Емоције публике се много брже покрећу по запетим националним струнама, од сувог: „Жене причају животне приче" или пак „Војвођански премијер се купа на Брионима".
Такво новинарство је постало талац ефектног наслова, а не чињеница живота.
Недавно се поводом неукусних написа у појединим медијима о болести истакнутог глумца Драгана Николића, редакцији „Данаса" обратила његова супруга Милена Дравић Николић, писмом којим изражава огорчење „поводом медијског линча који се догодио у данима иза нас".
„Разапињање мог болесног мужа и мене, потпуно саме у овом безумљу, сигурно је почетак једне велике трагедије за нашу културу, уметност", написала је позната глумица у листу „Данас".
С том оценом би се свакако сложио и професор Чедомир Чупић, који је своју књигу „Медијска етика и медијски линч" посветио тој теми, наводећи примере моралног и политичког бешчашћа у режији „соја интриганата, клеветника, завидљиваца и доушника који не бирају средства да продају своју робу".
За утеху, ни по белом свету ситуација није ружичаста.
У коментарима на крају чланка објављеним на олајн порталима људи без специфичних квалификација обраћају се директно масама и од свог осећања за скандал праве бренд.
Довољно је да неко ускликне „скандал" и убрзо ће добити широку подршку.
Све чешће се о новинарству паушално лоше говори и тврди да оно није вредно животног пројекта и професионалне оријентације младих напросто „лузерско занимање", на свим америчким листама пожељних послова на самом дну.
Током година један од одлучујућих момената збио се пре и током напада на Ирак 2003, када су пре свега амерички медији, али и британски, били на линији режимске пропаганде Вашингтона и Лондона: користили су нашминкане извештаје обавештајних служби о некаквом Садамовом супероружју којим ће уништити цео свет.
Потом су уследиле вести с фронта, а заправо Пи-Ар видео снимци о „хируршким нападима бомбама", док су у исто време ирачки заробљеници трпели тортуру у тајним затворима.
Када се кампања завршила и реалност чекирала, испоставило се да је све то била једна велика лаж.
И 2008. су о финансијској кризи поједини економски новинари истраживали и критиковали неодговорне главешине фондова, банака и влада, али мало њих је увидело да није само квар у систему протока информација, фризирању банкарских података о солвентности дужника после чега је уследио велики слом, него да има ту још нечега.
Многи новинари и редакције су више били пропагандисти разобрученог капитализма него истраживачи у служби истине.
Одговор који је уследио у виду „Викиликса" или пак Едварда Сноудена, сасвим логично је уследио, али грешке из тог времена делују и даље.
Дописницу немачког АРД-а из Москве Голинех Атаи је по њеном сведочењу редакција често звала поколебана коментарима, њиховим агресивним и простим тоном.
Оних креатора дигиталног мњења који нису искусили, за разлику од новинарке, никакав теренски рад, извештавање с лица места или пак сведочење на основу присуства догађајима.
С друге стране руски новинари у Украјини нису се либили да опишу колегама на који начин раде за државне медије, каквих све упутстава у извештавању морају да се држе, коју прописану аргументацију да користе, које речи су „ин" а које „аут".
Прави судар светова.
Тако је у недостатку релевантних информација о мноштву ствари у Србији упадљив успон жанра који је у белом свету већ одавно пустио корене ТВ сатире.
Најгледанији шоу програм и прави бум изазвао је духовити Зоран Кесић са своја „24 минута" на Б92: сатира према свему и свачему, поготово политичкој „елити", смеса хумора и цинизма која пали...
Али, ако се његове приче с ивице јавног говора сместе у сам центар дебате о важним темама, а ова пак системски изостаје, то је знак да у јавној друштвеној комуникацији нешто гадно шкрипи.
Поента је да се битне ствари расправе слободно, отворено и критички, да се питања од општег интереса изложе „јавној употреби ума".
Не само зарад оних људи који би да живе у морално јасније уређеном свету, него и добробити читавог друштва које жели боље да разуме куда да се дене.
Машине за узбуну
Медији једноставно под притиском тржишта све више постају „машине за узбуњивање јавности" у потрази за сликом „непријатеља народа" којег „волимо да мрзимо" јер нарушава „наш" морални поредак.
Али сваког чуда за три дана доста, караван мора да се котрља и даље, макар се после довођења атмосфере до белог усијања и извињавали боже мој, врхунски закон о ударању аларма јачи је од ланца провере информација и њиховог паковања.
Зато и главна струја скептичних према медијима расте, док се у исти мах на нету успоставља велика машина свакојаких погледа.
У социјалним мрежама се развио алтернативни свет вести с аутономним правилима информације колају без неопходне одговорности из често анонимних извора, без провере чињеница тамо где су потребна озбиљна истраживања.
Црвена крв у Дунаву? Пих, па зна се шта је било!
Парадоксално је то што је огромна жеља за скандалима скопчана и с великим разочарењем у медије који управо ту тежњу задовољавају.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.