Вести

28. 07. 2015.

Аутор: Мирослава Миленовић, чланица Савета за борбу против корупције Владе Републике Србије; Иван Нинић, Центар за владавину права; Ана Стевановић, докторанткиња Факултета драмских уметности у Београду Извор: Данас

Реаговање на извештај Савета за борбу против корупције о медијским слободама

О цензури и аутоцензури

Извештај Савета за борбу против корупције о власничкој структури и контроли медија у Србији, објављен крајем фебруара, узбуркао је јавност до те мере да је и сам премијер осетио потребу да нешто о томе каже. Нажалост, он је само дискредитовао ауторе извештаја, док се његовом суштином није бавио. Извештај показује да нетранспарентно финансирање медија угрожава истинито информисање, јер за последицу има цензуру и аутоцензуру.

 

 

Поглавље о цензури и аутоцензури привукло је политичку елиту.

Политичари су се питали има ли доказа, где су ти докази и зашто уопште о томе пише Савет за борбу против корупције.

Али, и овај пут изостала је шира и темељнија дебата о суштини извештаја, баш као што се то десило и са првим извештајем из 2011.

Тај документ је, додуше, две године био „тољага“ у рукама тада опозиционе СНС, да би га онда некадашњи опозиционари употребили као „приручник за добру праксу“.

Кључно питање је где је нестао критички говор у медијима, ефикасна и ефективна дебата између политичких неистомишљеника, размена мишљења заснована на валидним аргументима.

Бројне важне емисије које су трајале и више деценија нестале су готово преко ноћи, угледни новинари се дискредитују, а у најгледанијим програмима у националним, регионалним и локалним медијима гостују искључиво представници актуелне власти.

Они се ту понашају као новинари, сами себи постављају питања и одговарају на њих.

То код људи побуђује сумњу да је реч о цензури и аутоцензури.

Питање медијске цензуре, као и аутоцензуре која је нужно прати, поставља се овде већ деценијама.

Оба појма односе се на ускраћивање истините, проверене информације.

Ако су медији примарни извор информација у демократији, онда су тачне и поуздане информације основни чинилац демократског процеса.

Новинари, као најбитнији актери у протоку информација, морају свакодневно да имају приступ подацима како би заузврат давали тачне информације грађанима, да би грађани могли утемељено да одлучују.

Поред тога, медијски радници учествују и у преношењу културних вредности и образаца и делом обликују услове у којима ће те вредности бити важне: ту је реч о симболичким путоказима за исправно поступање, укључујући и етичко понашање.

Информативни медији морају да поштују и захтеве тржишта, то јест да задовоље жеље за сензационалним и спектакуларним аспектима живота.

Тако су и такозвани ''mainstream'' медији на неки начин таоци тржишта па производе информативне садржаје који немају много везе са демократским процесом.

Цензура подразумева надзирање и сужавање слободе изражавања, а може се спроводити разним средствима, од уништавања непожељних медија, преко брисања или прецртавања непожељних делова, до мењања, изокретања, односно фалсификовања оних делова који се не подударају са законским одредбама.

Власт може цензуру спроводити у складу са законима или неслужбено, помоћу тајних служби.

Цензуру је без посебне форме још лакше спроводити у држави у којој текућа ликвидност и опстанак апсолутно свих медија у јавној својини, као и водећих медија који имају приватног титулара, зависи од државног новца или неформалне „тржишне“ прерасподеле приватног новца.

Аутоцензура се односи на ограничење слободе изражавања и слободе објављивања, које сами себи намећу медији, новинари и издавачи.

То се у контексту слободе медија сматра крајње проблематичним процесом.

Реч је о аутоцензури када новинар или уредник часописа свесно или несвесно избегава да извештава о темама које би могле разљутити оглашиваче или политичаре.

Проблем са цензуром и аутоцензуром и лежи у томе што их је тешко доказати.

Пошто комерцијални медији зависе од оглашивача, намеће се закључак да ће ти медији избегавати да пишу или говоре о свему што је за оглашивача проблематично.

Иако је то логично, ипак је и нелегитимно из угла примарне улоге медија у демократском друштву.

Многи уредници и новинари, чак и када су свесни да је за јавност кључно да добије правовремену и проверену информацију, свесно ће избећи да је дају ако знају да тиме могу угрозити интересе оглашивача.

То је један пример цензуре која личи на зачарани круг и паралише не само једну редакцију или један медиј него и комплетан медијски систем државе, па тако и само друштво и државу.

Још теже је доказати аутоцензуру.

Аутоцензура се наслања на основну људску потребу за сигурношћу и извесном егзистенцијом.

Замислимо новинара који од своје плате храни породицу.

Он открива информацију која дискредитује важног политичара, открива корупцију, нестручност, бројне неправилности у компанијама које су оглашивачи у медију у коме ради.

Између дужности и идеала своје професије, с једне стране, и обезбеђивања егзистенције, с друге, очекивано је да изабере потоње.

Ако ипак истраје у верности идеалима професије, над њим виси претња дискредитације коју покрећу политички механизми.

А могуће је да претњама буде изложена и његова породица, као и он лично.

Где би могли да се запосле новинари који јавности на увид стављају чињенице о томе како се у њиховим матичним редакцијама, у свакодневном раду, манифестују цензура и аутоцензура?

У извештају Медијске слободе Србије у европском огледалу, који полази од индикатора Савета Европе за медије у демократији, наводи се да је оцењивање медијских слобода, као врста јавног надзора над процесом од значаја за целокупно друштво, потребно и корисно, али да су индикатори и мерне скале још увек неусаглашене и недовољно ефикасне.

Једна од препорука коју је Савет Европе дао Србији тиче се редовног анализирања медијске ситуације.

То није штиклирање кућица поред донетих закона, подзаконских аката, процедура; реч је о анализи медијског простора, живота новинара, те онога што наши грађани слушају и читају.

У извештају из 2011. године закључује се да је свега неколико од 27 принципа Савета Европе доследно и потпуно примењено у медијском систему Србије.

Што се тренутне ситуације тиче, закључак је да се медијска слика у последње четири године додатно покварила.

Имамо непотпуну и недоследну законску регулативу, а сасвим недостаје саморегулација професионалаца у медијима.

Европски медијски стандарди подразумевају независност медија од политичких и економских утицаја, као и безбедност новинара.

У овдашњој медијској реалности имамо бројне примере кршења тих стандарда, чиме је свако ефикасно и ефективно побољшање медијске слике у Србији осујећено.

У Србији нема регуларног и функционалног медијског тржишта, јер доминирају политички договори и интереси.

У наредних неколико месеци планира се селективно повлачење државе из власништва у медијима.

Јасно је да држава нема новца да и даље управља медијима као до сада.

Али, није јасно који медији су за сада изузети из приватизационог циклуса, ко је процењивао јавне и државне интересе због којих поједини медији треба или не треба да буду приватизовани, који критеријуми су ту били пресудни.

Ниједна релевантна државна институција на свом интернет сајту није објавила одлуке о методама и моделима приватизације медија.

Одсуство квалитетне јавне дебате о свим аспектима приватизације медија одвукло нас је од суштине проблема, а суштина се крије у одговорима на следећа питања ко купује, шта купује и на који начин то ради?

Без информација и података, дебата се свела на чаршијске приче и дилеме да ли ће, рецимо, Цане Суботић купити „Политику“, Саша Мирковић „Студио Б“, а Славиша Кокеза лист „Спорт“.

А ствар је ипак у томе шта ће се догодити дан после куповине, јер то јесте дефинитивно пут без повратка.

Приватизацијом ће се држава формално склонити из власничке структуре.

Али у власништву и у управи медија, сасвим извесно, остаће исти људи који су и у протеклом периоду из сенке управљали медијима у Србији.

Има назнака да би неки медији сада и јавно могли постати власништво неке од странака.

То би означило почетак изборне кампање, што свакако јесте за озбиљну анализу.

Међутим, такве анализе за сада нема.

Баш зато данас имамо парадоксалну ситуацију медијски радници су уморни од истраживачког и аналитичког новинарства, док су функционери Министарства културе и информисања уморни од јавне расправе, а свака њихова изјава има елементе дезинфомације и ствара додатну конфузију.

У Србији је транспарентност директног власништва медија основни проблем.

Али, велики проблем представљају и форме и модели индиректног утицаја на транспарентно или нетранспарентно власништво.

У тој ситуацији држава и државне банке политичким миљеницима (медијима) дају посебне, само за њих направљене подстицаје или бескаматне позајмице, кредите без адекватних колатерала, повлашћене услове и посебан режим пословања и измиривања финансијских обавеза, пореске отписе дугова, а све по дискреционом овлашћењу министра финансија.

Нажалост, ни о томе се не води стручна дебата јер је неприродно отварати дебату у медијима који уживају такве повластице.

Па онда опет можемо да се питамо да ли је то цензура или аутоцензура.

Чињеница је да власт медије и даље контролише и користи као канале за давање подршке својој политици и за чување свог положаја.

На националном, регионалном или локалном нивоу, модел контроле је увек исти.

Неретко чујемо од медијских посленика да је садашња медијска ситуација слична оној из деведесетих година.

Притом, ниједан од појединачних медијских индикатора Савета Европе не односи се на тај страховити проблем медијског система у Србији.

Чињеница је и то да смо веома удаљени од нормалног функционисања тржишта које би створило услове за даљи развој медија на основи која није политичка.

Без тога не постоји могућност за медијску аутономију и отпор политичким притисцима.

За то су потребни примена и контрола примене принципа власништва, спречавање монопола, излазак државе из медија.

То треба да буду приоритети нове медијске регулативе.

Тиме би се учврстила права новинара и подигао углед професије која треба да се бави контролом државне власти.

Директна последица сужавања слободе медија јесте нарушавање слободе грађанског друштва уопште.

То је пут који директно води ка ауторитаризму и укидању демократије.

Ширење слободе медија је, пак, важан елемент развоја грађанског друштва који доприноси очувању и развијању демократског политичког поретка.

Пошто смо са променом власти добили медије по мери нове власти, то за последицу има стварање елите која би радо „преспавала“ и ову епоху, као и грађанског друштва које је уморно од борбе за изградњу пристојније државе.

Све указује на то да ће тренутно стање на пољу специфичних „медијских слобода“ у Србији потрајати и да ћемо још дуго, спорадично и на маргинама, дебатовати о различитим модалитетима цензуре и аутоцензуре.

Медији треба да контролишу власт, а не власт медије.

Крајње је време да се новинари присете да су они контролори власти и да имају моћ, дужност и право да то раде.

Све док је обрнуто, стање у медијима у Србији се неће променити.